Vekovna tradicija i neobična kuća vlasnika vodenice u Jošanici
0 komentara
Sokobanja i njena okolina kriju mnoge neobične priče, a jedna od njih vodi nas do Jošanice, gde se nalazi vodenica čija je priča prepuna tradicije i porodičnog nasleđa. Upoznajte Zoricu i Danijela Lazića, vlasnike ove jedinstvene vodenice u Srbiji.
Kada pomislite na vodenicu, verovatno vam se pred očima javljaju slikoviti pejzaži i vodenčići usred prirode. Ali ono što čini vodenicu Lazića posebnom jeste njen položaj - vodenica se nalazi unutar njihove porodične kuće! Da, dobro ste pročitali. Dok većina nas ima kuhinju i dnevnu sobu kao osnovne delove kuće, Lazići mogu da se pohvale da imaju i vodenicu pod istim krovom.
Jošanica je nekada bila domaćin čak 37 vodenica potočara u prvoj polovini 19. veka, ali danas je očuvana samo jedna, a to je upravo vodenica koju vode Lazići. Danijel Lazić, ponosno ističe da je četvrta generacija vodeničara u njegovoj porodici, a ovaj zanat se prenosi s kolena na koleno.
"Radio je prvo moj pradeda, pa deda Dragan, onda otac i sada ja. Reč je o zanatu koji se uči, ne može neko ko se nikada ranije time nije bavio da uđe u vodenicu i da radi. Postoje stvari koje moraju da se znaju, a ja sam ih naučio od svog oca, a on od svog - izjavio je Danijel Lazić, koji je inače po zanimanju poljoprivredni inženjer.
Istorija ove vodenice seže daleko unazad, tačnije do 1888. godine, ali interesantno je da su Lazići nedavno pronašli papir u podrumu koji navodi da je vodenica izgrađena još 1821. godine.
Šta ovu vodenicu čini tako posebnom? Prvo, mnoge stvari u njoj su ostale nepromenjene od kada je izgrađena. Tu je isti vodenični kamen, drveno zvono na vratima kojim se doziva vodeničar, mučjak od drveta gde pada brašno, drvene posude za zahvatanje brašna... Danijel ističe da se u vodenici melje kukuruz, pšenica i raž, a kvalitet brašna koje se dobija mlevenjem ovde ne može da se uporedi sa onim koje se melje u električnim mlinovima. Ovde se brašno dobija od celog zrna, sačuvani su svi hranljivi sastojci. Brašno je hladno jer se vodenični kamen sporo okreće i ne izgori hraniljive sastojke kao što to radi električni mlin.
Održavanje vodenice je izazovan posao. Najvažnije je održavati dotok vode, jer bez vode vodenični kamen ne može da se okreće. Lazići brinu o oko 600 metara kanala koji vodi do vodenice. Najteži deo posla, tvrde, jeste kovanje vodeničnog kamena, naročito ako se u njemu nađe kukuruz koji nije potpuno suv. Takav kukuruz se lepi za kamen i otežava proces mlevenja. Kamen mora da se skine, očisti metalnom četkom i iskuje čekićem.
Interesantno je da je neko vreme potražnja za brašnom iz "starinskih" vodenica zamrla, pogotovo kada su električni mlinovi postali dominantni. Međutim, poslednjih godina, kako se sve više pažnje posvećuje zdravoj hrani, interesovanje za ovakvo brašno raste. Ljudi iz različitih krajeva, pa čak i iz Beograda, dolaze do Lazića kako bi kupili brašno.
Iako su nekada bili jedna od najimućnijih porodica u kraju zahvaljujući vodenici, Danijelovi preci, kako kaže Zorica Lazić, njegova supruga, suočili su se s izazovima u poslednjim decenijama. Međutim, nisu se predali. Kada je banja u Jošanici počela da stagnira, Danijel i Zorica su se okrenuli seoskom turizmu i Danijel je počeo da radi kao vodeničar nakon što su izgubili posao u društvenim firmama u Sokobanji.
Iako nemaju mnogo gostiju, Lazići ne gube nadu. Imaju dve ćerke koje su se udale i ne žive u Jošanici, ali se nadaju da će neko od njihovih potomaka nastaviti porodičnu tradiciju i naučiti vodeničarski posao.
Ova priča o Lazićima i njihovoj vodenici je inspirativna, podsećajući nas na važnost čuvanja tradicije i istrajnosti u očuvanju jedinstvenih zanata kao što je vodenica. Sokobanja i okolina još uvek čuvaju dragocene priče kao što je ova, koje nas podsećaju na bogato kulturno nasleđe ovog kraja.
