Skip to content

Sokobanja arrow Portal Sokobanjearrow Internet portal www.soko-banja.orgarrow Prièe Sokobanjèana
20 Novembar, 2017, 01:28:58 am *
Dobrodosli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.

Prijavite se korisnickim imenom, lozinkom i duzinom sesije
 
   Pocetna   Pomoc Kalendar Prijava Registracija  
Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 »   Idi dole
  Stampaj  
Autor Tema: Prièe Sokobanjèana  (Procitano 50407 puta)
0 clanova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Sale-X
Administrator
Vodeæi tim
*****

Karma: +82/-9
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 7768


WWW
« Odgovor #86 poslato: 12 April, 2014, 01:20:43 am »

Наша мајка Лавица

Док сам био мали, мислио сам да је родитељска пожртвованост нешто лако: лако да се учини, лако да се изведе, започне и успешно доврши... Тек кад сам и сам постао родитељ (имам четворо деце), увидео сам колико је то тешко!...
Памтим нашу мајку и како је и колико била пожртвована, од најранијих дана.
Сећам се како је у Стоцу, у Херцеговини, лежала на нама бранећи нас својим телом док су усташе покушавале да развале врата! Срећом, нису успели, камени зид је био превисок, врата, окована, са шиповима, јака а они пијани, иначе ово сад не бисте читали...
Као избеглице, без игде ичег, тешко смо живели и у Београду и у Сокобањи. У Београду смо провели од 1941. до средине 1944. године. Јели смо качамак с пекмезом, качамак с прженим луком, чорбу с кромпиром, купус с кромпиром, пржен кромпир, гершлу (врста пиринча)... За неки празник, јели смо варицу, то јест, кувану пшеницу, кукуруз, понеко зрно пасуља, мало пекмеза, шећера ако се има и, обавезно, две-три кашике брашна да би се као пихтије то јело стегло; јело се хладно; могао се окренути тањир, не би се просуо...
Не знам како нам је мајка то пронашла, али смо имали и ципеле од хартије или дрвета; мама је носила сандале од канапа, тзв., еспадриле... Кад је мама добила службу у Комесаријату за избеглице, стање нам се мало поправило, али недовољно јер је од те мамине платице, под окупацијом, живело нас осморо: мама, брат, ја, тетка Љубица (татина родјена сестра) и њена деца Љубо, Соња и Јован (Цоцо, Цојла)... А онда су они отишли у Мостар а ми добили Сокобању...
Становали смо у "Инвалидском дому", с многобројном избегличком децом, на Бањици. Кад је мама добила службу у сокобањском Народном одбору, требало је да се некуд одселимо и станујемо на основу неког решења. Становали смо код Жике вунара, у Вили "Данче" (док је била у брду, касније је "спуштена", ниже), на Врелу, прво у кући Боре Милутиновића а после, у суседном дворишту, у кући Руже "Деловоћке" и, на крају, у Драговићевој улици...
Да, да... борила се као лавица да нас изведе на пут!... Некако је испословала да нам у болници позајме кревете на реверс, нисмо имали ни кревете!... Ма ништа, ни шпорет, ни столицу, ни душек... беда да беднија не може бити, и сад се стидим нашег сиромаштва... е, али, постали смо људи!... Хвала ти, мама!...
Кад је код нас дошао да живи деда Душан, мамин отац, није нам било лакше јер деда није имао пензију... И уопште није знао да кува!...
Мама му ољушти кромпир, исече, па лук и каже му како се кува паприкаш! Није важно, били смо сити...
Највише се сећам година на Врелу, у дворишту Виле "Цаце"...
Одједном, нема маме!... Где је?... Мрак, деда спава, ми се бојимо... Ево је, улази, тихо: донела нам две јабуке, или две крушке, или две кајсије... никад три... једну и за себе!... или четири... једну и за свог оца!... никад, никад... само нама, својој деци... Негде убрала, само онолико колико мора да нам, бар, нешто мало воћа да... јер није имала пара да нам купи!... О, мајко, хвала ти и за то!... И за пола литра млека сваки дан, хвала!... Од Ранка, млекара...
Некад, пре рата, у завичају, у родном Мостару, "док је била жива" како је говорила, и она је учила школу, имала школску кецељу, учила немачки, земљопис... завршила је, тзв., Вишу девојачку школу... али живот је, после губитка мужа, а нашег оца, сасвим избацио из равнотеже! Али, никад је нисмо видели да плаче, да се жали... борила се, са животним тешкоћама, као лавица! И никад јој, и ништа, није било тешко... Сама је цепала дрва и угаљ (!), сама чистила шпорет и ћункове (имала је за ово специјалну опрему па нам је у њој била смешна као да није наша мајка!), рибала патос, шурила мадраце због стеница, кречила, шила на руке или ишла код оних који су имали шиваћу машину, због неке кошуљице, пижаме, чаршава...
Једном, сећам се као данас, ватра се гаси, шерпа престаје да врије...
- Мама, гаси се ватра! - уплашено сам викнуо јер вечера није била готова, а ми гладни.
Изненадило ме је то што се није сагнула да испод шпорета узме неко дрвце да убаци у ватру него се маши ташне.
И онда сам схватио: наша мајка-Лавица, успела је да у себи надје толико храбрости да из канцеларије донесе, у ташни, грумен угља, не већег од кромпира!... О, мајко, хвала ти и на том парчету угљена!...
Једном, могао сам бити у трећем-четвртом разреду основне школе, не знам шта ми би, увек сам био мирно и добро дете, бацио сам у ваздух циглицу, не да неког погодим, него онако, ни сам не знам како да то назовем и... трас!... циглица падне и разбије главу Драгану Шишку, у његовом дворишту, преко пута! Веома сам се уплашио. Драган је био мали, почео је да плаче... У том трену, наишао је његов стриц Андрија и ја, лепо, чујем како га пита зашто плаче, а Драган показује на мене, онај, Боба, погодио ме у главу!...
Андрија се окреће према мени и зове ме да му придјем. Пошто сам био крив, прилазим и Андрија ме туче по надланицама и леве и десне руке. Могао сам, лако, да побегнем али, не, крив сам, заслужио сам казну! Тад...
Тад наша мајка моли Андрију да престане, моли га с прозора, немој, Андрија, престани да га удараш, Андрија!... Ан...
Али Андрија не престаје! Све док није искалио бес, док ме није казнио онолико колико је требало, није престао... А мене, пошто сам био крив, уопште није болело!...
Ето, памтим то да ме је мајка бранила...
А колико пута смо вечерали, и све појели, док је она стајала изнад нас, све... све... и она остала гладна! Нема броја...
Била је Лавица!... Лавовски, сама, без мужа, извела нас је на прави пут, хвала јој!...
Умрла је пре 21 године, стара, болесна и уморна... А нас је научила да се ништа не добија без муке, да се за све мора борити и изборити, да се никад, ама баш никад, не сме поклекнути... никад сумњати... увек се трудити... веровати и волети... људе... све људе...
Овде сам могао да завршим, али... Приметили сте више тачака измедју речи... те тачке, паузе, "написало" је срце... мало сам грцао... сећајући се... Али морам, на крају, и ово да напишем, па макар ме неко због тог и осудио, прекорео, молим попуст, молим да ми мало "прогледате кроз прсте"...
У трећој трећини свог дугог-веома дугог службовања, мама је радила код судије Бранка Живковића. Била му "десна рука"...
Мало "чудан" човек, ретко је био у канцеларији за прекршаје, не знам зашто. Све је "натоварио" на нашу мајку: саслушања странака против којих су биле достављене пријаве, заводјење саслушања у посебну свеску... е, ту смо!... Кад неко маму замоли да мало доле, ниже, "ћушне", то саслушање, она, добра душа, учини! Па макар дан-два-пет!... да дотични "узме ваздух", заврши неки започет посао или, просто, пронадје паре за пресуду која му следује па следује!...
Никад никог није одбила, наша мајка, Лавица, добра душа, сваком је хтела да учини, и чинила...
Кад је умрла, ни један једини телеграм саучешћа није стигао, као да није живела и радила у Сокобањи... свих дугих... свих дугих 28 година... а ни стан, сирота, није стекла, него су је, ни криву ни дужну, повлачили по судовима све док кључ није вратила и прешла код мене у Београд!...
Наша мајка Лавица...

Sacuvana
« Odgovor #86 poslato: 12 April, 2014, 01:20:43 am »

 Sacuvana
Sale-X
Administrator
Vodeæi tim
*****

Karma: +82/-9
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 7768


WWW
« Odgovor #85 poslato: 12 April, 2014, 01:19:58 am »

Сам свој мајстор

"Реконструишући све оне и све ове догадјаје од пре и још раније којима ће обиловати ова књига или их дотицати или их случајно прескакати а све њих је потпуно немогуће у потпуности оживети јер су многи од њих мртви као мртви капитали потпуно увели као увеле маргарете јер се најчешће ни сами њихови учесници то јест хотелски гости и њихова послуга ни сами пак варошани..."
Варошани? Који варошани?
Па, Сокобањци...
А шта сам цитирао?
Цитирао сам почетк свог романа "Хотел Јевропа", објављеног далеке-предалеке 1975, у Београду (не у Сокобањи!), у издању "Просвете"... Богати, па, колико, то, онда, имам година, па, то, значи да сам стар као "Библија"... објавио роман пре... пре... 43 године!
Признајем, није ми то била намера. Али, ето, тако је испало јер... много прича о Бањи је нарастало, готово све наградјиване првом наградом, свака нова је у нечем а у односу на претходну сазревала, више се нису могле "држати" саме од себе... "пуцале" су по "шавовима"... Сабрао сам их у посебну књигу, "Варошке приче" и послао на књижевни конкурс у Пљевљима.
Није прошло много времена, кажу ми, хеј! бре!... твоје име бруји по свим радијима, добио си неку награду за неку књигу, неке приче... Да, да, и сам сам се уверио кад сам укључио радио, добио, богами, па и нешто мало пара... али књига никад није штампана, нит може, рукопис сам, "на парче", објављивао по новинама и часописима и кад сам објавио последњу причу из те збирке, сама је нестала... Али, ипак, није: све те приче, и, још многе друге, објављене су у роману "Хотел Јевропа". Наравно, роман је имао своју "општу причу", свој самосталан сиже, своју врло јасну тему и идеју... Недавно, рече ми један "глас", бре!... има један наш писац, не сећам се како се зове... неки залудан библиотекар из неког нашег места у Србији... пише, бре!... као ти, као да читам тебе!... Ја се, на то, смејем... Зато, бре!... што сам и сам 15 година био библиотекар, такодје у једној школи у Београду, па никакво чудо што он наликује мени а ја личим (да мало променим реч) на њега!...
"Варошке приче" сам откуцао на писаћој машини "роyал", али тако филигрански (можда је зато и наградјена првом нагадом у Пљевљима?!) да се сваки редак у збирци завршавао посебном речи, евентуално тачком или неким другим знаком интерпункције, дакле, не цртицом за растављање речи на слогове, на крају ретка, или "крњом" белином... не, увек "пун блок", што би се рекло, данас, у ери Интернета. Тако откуцан рукопис, послао сам. И, још, какав, рећи ћу на крају... овде, само, то да сам успео да остварим своју замисао и будем свој мајстор...
У Сокобањи, до општине, две-три куће даље, била је кафана "Јевропа", отуд и наслов мог романа. А Хотел "Парк" сам у роману "прекрстио" у Хотел "Јевропа" (ту сам свакодневно пролазио а не тамо, поред Општине, било ми ближе).
Занимљиво је како ниотчег понекад постаје роман. Писац живи медју стварним личностима, прототиповима својих јунака, али они пролазе кроз његову машту, доживљај, мање или више промењени у зависности од безброј других ствари које могу а не морају утицати. Зашто сам нечије име навео у оригиналу, неко делимично изменио а неком доделио друго, а зашто, сад не знам, али онда сам знао...
Сижеа се, донекле, сећам, врло огољеног: у ту моју варош, паланку, то јест у Сокобању, стиже незнанац с белим рукавицама и, колико се сећам, први сусрет има с неким грнчарем који о своју главу разбија земљане лонце!... То је господин Миленковић, тај с белим рукавицама (гнчар је без рукавица!), а шта ће му рукавице?... па, забога, да сакрије "оно испод њих" јер господин Миленковић је, вама на здравље!...лично, Дјаво! Дошао да варошанима изгради хотел, да их уведе у Јевропу (на шта вас, ово, после 43 године од објављивања, подсећа?!) и научи да цивилизовано живе, итд. А варошани се нећкају, не би, они, то, итд., више и не знам њихове разлоге, давно сам читао роман, али... Миленковић је стварни Миленковић, власник Хотела "Парк", оног хотела у чијем је ресторану јео, набадао ћевапчиће, набадао ратлук и сркао турску кафу и Нушић, и Сремац... само ја никад, нисам имао пара, чак ни у роману... Сећам се господина Миленковића: старији господин, средњег раста, здепаст, округлог лица, благог израза мада с неколико изражених црта да му потврде предузимљив карактер... Ето, он је Дјаво у мом роману и има грдне муке с варошанима... Није ми се пожалио, никад (мада је, можда, могао имати разлог?... али, оставимо, то, префриганима критичарима који од комарца праве старца, у овом случају би то био Дјаво)... Он није, али јесте један други: Милија Крака! Не помакао се с места!... Милија Крака - баш под тим именом и доименом - ходао је кроз роман и свирао на труби, на погребима, оно што сам видјао, уживо, од цркве до гробља... Написао ми писмо: зашто сам га "турио" у роман, зашто га нисам питао, хоће да зна!... Узалуд му говорим да и у роману свира на труби као што свира у стварном животу... не вреди!... незадовољан па незадовољан...
Апотекар Сретеновић, у роману је апотекар Јоковић. Неки стварни Масаџија, у роману је добио име Станислав и два средња имена: Сп. Господјица Дарија је остала иста каква је, запослена на истом месту на ком је до пензије радила, у архиви. Генерал Тасић је остао генерал Тасић. Са сабљом, "сјајном као сјај"! Отац мог првог комшије Жике, звао се и у роману Пера Петков. Па, толики други, неко с правим а неко с другим именом... Начелник, нпр., ког у животу нисам видео јер у време мог детињства није више ни било начелника, чиста је машта, али не и његова супруга, господја Цецилија: њен прототип је била Бине, супруга судије Цеке, становали су на Врелу, кућа-две испод Шишка који је такодје под својим правим именом (Драги) живео у роману...
Неки критичари су мој роман сврстали у "стварносну прозу" што је, у поредјењу с мојим мравима, тј., "мравовима" у роману, потпуна бесмислица! Неки су га "лоцирали" (пази израз!... то, само, на њих личи!) као "магичну прозу", па... добро... има неко зрно истине, али... тешко је мене, господо критичари, сврстати у те ваше линије, квадрате, слова и бројеве... ја сам свој!
А хтео сам да, заиста, будем оригиналан: у роману, на крају, један део текста се рачва (стр. 140) у две колоне (овај "пелцер" ће касније користити М. Павић, а тад је био један од уредника мог романа - М. Павић, В. Стевановић и С. В. Јанковић - он, чак, отишао и корак даље: многе његове књиге имају два краја, два завршетка, мушки и женски крај... који се, опет, даље могу рачвати на... итд., итд.).
Најзад, у мом роману има правих-правцатих рупа у рукопису, у, како га у књизи називам, тзв., "рупопису"... једва сам се изборио за те отворе, те "прозоре" у књизи, наводно, те празнине много ће коштати издавача (пази!... "празнине" па "прескупе"!), али, то је нека друга прича...
Дакле, још једном: роман је у великој мери израстао из оне моје збирке прича "Варошке приче", а "свој мајстор" сам био у том што сам тај рукопис, пре него сам га однео у пошту, сам укоричио као прави књиговезац! Листове обрезао жилетом, прецизно, помоћу лењира; све повезао концем, ушио, залепио лепком за хартију у чврсто језгро и све то пажљиво укоричио, исписао наслов, обојио корице, ма све као у штампарији, правој...
Мој роман "Хотел Јевропа", "Просвета" је опремила и штампала маестрално.
Књига "Хотел Јевропа", после 43 године, може се пронаћи једино у некој великој библиотеци... а "књига" или књига "Варошке приче" не јер је постојао само један примерак који скупља негде прашину на полици наградјених рукописа, наградјених и заборављених...

Sacuvana
Sale-X
Administrator
Vodeæi tim
*****

Karma: +82/-9
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 7768


WWW
« Odgovor #84 poslato: 12 April, 2014, 01:18:58 am »

Последњи дани Смиље Глоговац

Нисам постао Сингер, Исак Башевис Сингер, онај Јеврејин нобеловац, мој најомиљенији писац. Нисам, а нити ћу. Није довољно бити писац и достићи Сингера. Прво, немам његов бриљантан таленат, а, друго, нисам толико луд да на то и помишљам. Али, Сингер је у мени, "пелцован" сам Сингером: размишљам као он, запажам, прихватам или нешто одбацујем; на основу оног што ће, тек, доћи, накнадно студиозније сагледавам прошлост; док ми, нешто, било шта, говорите, то, уопште, не мора бити "у теми", ја с лакоћом предвидјам шта ћете не, само, после, рећи него и учинити! То није моја заслуга него ваша, сами ми се одајете а ја вас "покупим" и одложим у неку од својих безбројних фиочица, тамо сте, будите, ту, у мојој "фиочици" ништа не боли, нека ваша реч, закључак, туга, мрвица на реверу... чека, може ми затребати јер... јер... све зависи од свег! А, уопште се не трудим да све разумем као он. Једноставно, научио ме је да будем свестран, заинтересован, да волим живот, све његове стране, и оне тужне, и оне веселе, и оне неутралне... Такодје, научио ме је да упоредјујем, сврставам, рангирам, да количини примећујем боју, да у нечијој речи осетим тежину, у љутњи изневерен некадашњи смех... да мерим и да сврставам, баш као да сам велик писац, таквог формата као мој љубимац ког, нажалост, нема, одавно...
Требало је да знам, а, касније, то се и показало, то да сам био у праву, да ће се према оном Глоганцу, из мог детињства, негде сам га у свом писању "окрзнуо", појавити слично презиме јер све је у равнотежи, десиће се и оно што се, већ, десило... У овом случају, то је презиме Глоговац...
- Долази нам Смиља Глоговац - рече ми мајка.
- У Сокобању?
- Ама овде, код нас! Болесна је...
- А где ће да спава?
- У твом кревету... Ти предји у прву собу, нек Смиља буде сама, треба јој мир... Болесна је...
- Од чег је болесна?
- Ма од свег! Боље не питај... Пожелела да код нас проведе недељу дана, своје последње дане и врати се у Београд, и... и...
Некад су биле добре другарице. Њен покојни супруг Душан, радио је код мог деда Душана, маминог оца (пази: два Душана!), у Мостару. Има кћер удату за Италијана, у Италији. Смиља станује у Улици Вукице Митровић број 1, у приземљу, с друге стране светларника станује песник и новинар Слободан Марковић, његов стан се види као на длану, а, богами, виде и лонци кад полете... Зажелела се Ксеније, моје маме (гле!... и Марковићева супруга се зове Ксенија!... и моја прва девојка коју сам мало волео, звала се Ксенија!... Смиља Глоговац... Смиља као моја прва девојка коју сам највише волео, Смиљка Ивановић!... да, да... све је повезано са свим)...
У писму, скоро нечитком, моли маму да јој припреми сламарицу (!), то жели, других захтева нема...
- Не треба, ништа, да припремамо, сламарицу имамо, не једну већ три - закључила је мама...
И стиже Смиља Глоговац у Сокобању, у нашу сиромашну кућу, да проведе своје последње дане, пре него се врати у Београд и тамо... тамо...
Крупна, румена али некако црвено-модро-загасита, уредна, без јачине у говору који као да јој је сапет, белих-белих зуба, прекрштених руку на стомаку (!), без осмеха, погледа угаслог, одсутног... погледа који "говори" речитије од уста... драги моји-драги моји... будите још мало са мном... одох, ја!!!...
Тражила је од мене да јој помажем кад легне. Сламарица шушти а она уздише...
- Остани, ту, док не заспим - једва јој чујем глас који ми личи на стих песме...
Пред подне, одлази, сама, на Бањицу, купа се у Хладном купатилу и враћа увијена у шал... о, Смиљо!... та вода не може "опрати" твоју болест, та вода је за живце а не за...
За време тих њених седам дана, не сећам се да је ишта јела! Била сита, свег!... Могла је, сатима да слуша маму... о Мостару, о Невесињу, о Неретви, о њеном Душану, о свом Вељку, о...
Једном, годину дана раније, био сам у њиховом стану, била је то сасвим друга жена: пуна енергије, хитра, гласна, њен смех се орио и "пуцао" као гром, а сад...
Увече, седимо у дворишту, у Драговићевој улици, на столичицама, па и до касно у ноћ, камилица, сокобањска, опија као мирис презрелог вина... иза ледја нам, крај нашег степеништа, заспали звончићи... цврчци... мрави по колену... а изнад нас звезде, ројеви звезда које на махове копирају око наших глава сокобањски свици... Ту, на калдрми, њих две Мостарке као на обали Неретве, а ја измедју њих... тако нам прође лето...
Донесем новине. Узме их и листа, дуго-дуго. Ништа не чита, ни наслове, само гледа страницу за страницом, од почетка до краја па од краја до почетка... Само навика...
Мама јој принесе две кнедле с кајсијама, с кашиком-две слатке презле... Смиља их, само, раздроби виљушком и каже: "Не могу...Не могу, Ксенија"...
А ја... немам другог посла него да је подсећам... ма, ситница, а везана је за њеног мужа покојног Душана кад ме је слао у "Народни музеј", у Београду, с парчетом слике у уљу...
Смиља ме гледа "бело", ништа не говори, само ме гледа док је подсећам на ту бесмислену посету. Наиме, њен Душан, годинама је, у коферу, чувао парче слике у уљу с потписом "Манет". Молио ме је да одем и од кустоса донесем стручну оцену - да ли је то део слике оног чувеног француског сликара и - Душан Глоговац је био трговац обућом - колико то вреди (!)...
- Не засмејавајте ме - "пресудио" је кустос Народног музеја...
Умрла је после два месеца. Драга господја Смиља.
Неко је дао читуљу у "Политици". Кћер, сигурно, није, живела је у Италији. Можда Ксенија, супруга Слободана Марковића, становали су врата до врата...
Много година касније, пролазио сам поред куће у Улици Вукице Митровић број 1. Пришао сам сјајној метално-стакленој капији и прочитао презимена на интерфону. Уместо Глоговац, писало је неко италијанско презиме, и све ми је било јасно... И вама?... Па није тешко...
На крају, не могу а да не приметим. Увек важи она чувена Нушићева крилаица: "Сокобања, Сокоград - додјеш стар, одеш млад!"... али, ето, деси се као господји Смиљи: дошла болесна, а болесна и отишла... То је кад човек мало, сасвим мало закасни иза живота, то јест кад га живот, мало, само мало... "претрчи"... Крилатица, тад, не важи...

Sacuvana
Sale-X
Administrator
Vodeæi tim
*****

Karma: +82/-9
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 7768


WWW
« Odgovor #83 poslato: 12 April, 2014, 01:18:14 am »

Место за пољубац... или како нисам постао Сингер

После битке, лако је бити генерал! - стара је истина која би се могла применити и у мом случају иако се не ради ни о каквом рату, напротив, о миру да мирнији не може бити! А то је доба прве младости и упознавања живота и његових пелен-горчина и шећер-радости...
А то, како нисам постао Сингер... Исак Башевис Сингер, књижевник нобеловац... молим да ме не испитујете, да ми се не смејете и ране не повредјујете...
Који младић није маштао о девојци својих снова! И у сну, и на јави!... Па и Иво Андрић, чест гост у Сокобањи, маштао је... маштао и написао предивну причу "Јелена, жена које нема"... Јесте ли је, можда, читали?... Јесте!... И, шта кажете?... Слажем се... Нисте?... Одмах у библиотеку "Стеван Сремац" и задужите се за ово делце, лепо је, зато му и тепам...
Не, нисам био нервозан што немам девојку. Знао сам да ћу је упознати, само треба да сам стрпљив, богами и пажљив да ми, случајно, не промане прва прилика...
Једног дана, деси се и то...
Као студент југословенске књижевности и српскохрватског језика у Београду... о, боже, ни једно ни друго, званично, више не постоји!... шта ли сам, то, учио?!... паде ми на памет да одем на испит из светске књижевности, предвидјен тек за другу годину.
И како седох, тихо, готово неприметно јер је испит код Рашка Димитријевића био у току - она се окрену и упита ме:
- Је ли и ви полажете, данас?
Знао сам, тог трена, да је то она коју тражим!...
Ни она није полагала, дошла као и ја да слуша одговоре а и упадице професора, једног од најомиљенијих на Универзитету а не само на филологији.
До краја испитног дана, окретала се, више пута, стално ме, нешто, запиткивала... а ја био збуњен, трептао, недостајале ми речи па сам, чак, и муцао!
Кад смо изашли у Кнез-Михаилову, видео сам да је Мирјана лепа девојка, витка, чистог лица, отвореног осмеха, топле боје гласа и... што ме је још више привукло, умела је да ћути!
Што год бих рекао, Мирјана је пажљиво слушала не прекидајући ме!
- Кад ћемо се, опет, видети? - упитао је казанова у мени.
- Имате смисла за хумор! - кратко је одговорила.
Увредјен, сместа сам потрчао према Студентском тргу, хтео сам да сакријем руменило које ме је свег облило - први покушај - па неуспех! Али...
Али она, очигледно, није мислила тако: трчала је за мном и сустигла ме на тргу...
- Зашто си побегао?! - ухватила ме је за руке и упиљила ми се у лице.
- Па...
- Чуј, за време распуста, Рашко држи предавања на Коларцу, тамо ћемо се видети... Важи?
И тако, почели смо да се дружимо... Ко први додје на неко предавање, заузме место. Ја сам увек долазио први...
Убрзо стиже и пролеће, најлепше годишње доба и у Београду. Учили смо у Ботаничкој башти, на Новом гробљу, на Малом калемегдану...
Кад је окишило, те године, састајали смо се у Читаоници, у Улици Моше Пијаде, данас је ту продавница компјутерске опреме а улица је, поново, Дечанска... Седели смо на галерији и учили старословенски и историју књижевности феудалног доба... Причали смо, само, о студијама, колоквијумима и испитима, никад о било чем другом. И она је била стидљива као ја, мада ја, ипак, више...
Једном сам био код ње у њеном дворишту, у Улици 27. марта, одмах до Таковске. Нешто сам јој однео, не сећам се шта али... сећам се да сам се плашио шта ћу урадити ако ме позове да свратим код ње... Видела би ме њена газдарица, и сви у том дворишту би знали код ког сам - и зашто! - дошао... Срећом, Мирјана ме није позвала...
О, како ми се свидјала та моја колегиница Мирјана, стално ми је била у глави, једва сам чекао да је видим... Зашто је никад нисам позвао на игранку, реците ми ви, ја не знам... Ипак, нисам, баш, био, потпун шмокљан: продао сам две-три вечере у студентском ресторану па сам купио две кате за Кинотеку. Надао сам се да ће Мирјана пристати.
Невероватно, затезала је!
- А шта се даје? - питала је (као да је то важно, као да је зовем због филма, а не да покушам да је пољубим јер... наше студентско познанство се одужило... а ми се, само, држимо за руке и гледамо... гледамо... дуго и заљубљено).
- Ма допашће ти се, видећеш!
- Који филм?
- "Дан се радја"... Са Жаном Габеном...
- А ко игра главну женску улогу? - пита жена из ње.
- Нисам запамтио... А режија: Марсел Карне...
Богами, Габен и Карне су преломили и...
Седимо у првом реду, то је врло близу платна у Кинотеци, седимо а носеви нам боду плафон!... Испод мантила, држали смо се за руке... и били срећни... срећни...
Не знам шта ми би да је крајем пролећа упитам да ли би дошла у Сокобању на неколико дана, има ли, толико, времена. Хтео бих да јој покажем сва она дивна места из свог детињства, биће очарана, убедјивао сам је, без престанка плашећи се да ће рећи "не" чим завршим.
Али она рече:
- Хоћу... Долазим...
Те ноћи нисам могао да спавам. Сву ноћ сам преседео на зиду, на главној стази, на Калемегдану, уображавајући да у мраку видим ушће Саве у Дунав...
И ето Мирјане у Сокобањи, и мени срце на месту, и мами драго што сам довео девојку... мислила је да ми је девојка!
Прво сам је одвео на Лептерију, мислио сам да ћу је тамо лако пољубити! О, какве сам муке имао док је нисам превео дуж стрме обале, високо изнад Моравице! Плашла се да не падне! Није се бојала да ће погинути него зато што није знала да плива! А до воде више од 30 метара!...
Показао сам јој Сокоград, мали вир где сам, једном у животу, упецао малу рибу и одмах је пустио да отплива. Смејала се, али ништа није рекла...
Нисам је пољубио ни у парку јер се стално смејала неким женама које су купале ноге у топлом шопору! Није ми веровала да се тако лече!...
Прошли смо кроз шљивар мог детињства, поред Виле "Цаце" у чијем смо дворишту некад становали... ни ту нисам смогао храбрости да је пољубим, иако смо били сасвим сами. Једноставно, или је ишла испред мене или иза мене и нисам могао да уграбим згодну прилику...
Прошли смо поред Језера, Кантине... па на Краљеву ливаду (обратите пажњу на ову реч: КРАЉЕВУ!... видећете зашто!) где смо седели испод неког ораха и гледали према Ртњу који јој се веома допао. У реду, Ртањ, али како да је пољубим?! Већ сам се стидео самог себе, бити толики сметењак! Па Мирјана, то, мој пољубац, сигурно очекује, па, зашто, онда... и како... и све у том тону... А биће брука, превелика, ако ме она прва пољуби, боже, не, само, то не!...
На мосту, према Превалцу, на оној страни према Бањици, вода Моравице ми је била претиха а на супротној пребучна! Иако загрљени, главу уз главу, с руком у руци, нисам имао храбрости да је пољубим... срамота!...
Помишљао сам да бих, после ручка, могао да одем код ње у собу, и да, одједном, у неком најобичнијем разговору, не намештајући ни тему ни згоду, придјем њеним уснама и... Али, одмах сам закључио да би мојој мјаци то било веома сумњиво што смо, одједном, заћутали и... опет сам се стидео!...
Сутрадан, готово иста ствар - а по подне је морала отпутовати... Зар непољубљена, ни један једини пут, о, о, то се није смело догодити... ни по коју цену!
Чим је прошло подне, ухватила ме је, како сам ја то у себи назвао, КРИЗА ИДЕНТИТЕТА... осећао сам да, како се приближава час њеног одласка на станицу, то, више, нисам ја... него нека друга особа у мени, непозната! Знам шта о овом мислите ви, али шта би о овом рекли психолози?! А они су, опростите, компетентнији од вас...
И, ево, носим њено бедно картонско коферче, огуљено, била је сирота као и ја, и, могло би се рећи, само што није усела у аутобус... а ја... још увек...
Застали смо на мосту, у Царини, да она, последњи пут баци поглед на Моравицу, тиху матицу према Шишковом виру, на све оне густе врбаке испод којих сам као дете пловио у кориту... и...
Искористио сам трен кад су нам се косе дотакле... искористила је трен кад су нам се косе дотакле... и обоје, као на знак... трас!... зуб о зуб!... срам ме је, због неспретности, готово, појео... Нису нам, као многима пре и после нас, засметали носеви, него зуби!...
Моравица је текла...
Замало да закасни на аутобус...
А почетком друге године студија, изненадан крај наше везе... Не знам, заправо, како ни зашто, сећање ми је замагљено... Склон сам закључку да су постојала два разлога, главна, упркос бројним мањим не, само, с моје него и с њене стране... Њој је, вероватно, сметало то што сам носио наочаре, и то с високом диоптријом... а мени, вероватно, што јој је, стално, цурио нос, и увек имала спремну марамица у рукаву... не знам... Али један догадјај, можда, чак, инцидент, схваћен на мој начин, био је повод да не останем с Мирјаном иако ми се веома допадала и верујем да бих био с њом срећан, срећан...
Седели смо у учионици број 10, у приземљу Старог здања, чекали смо да нам додје професор Јерков, гостујући професор из предмета анализа текстова. Не знам шта ми би, узео сам њен индекс и прочитао да је место њеног родјења Самаила. А рекла ми је да је из Краљева (сетите се: Краљева ливада у Сокобањи!).
Нисам могао да верујем да ме је слагала. Зашто?! Да бих се уверио, питам је.
- А где си родјена?
- У Краљеву - мирно каже Мирјана.
- А да ниси... можда... у неком селу, код Краљева? - велики инквизитор хоће да утврди кривицу (сад ме је стид због тог).
- Не, не... Баш из Краљева - каже она.
Није нам се дало, није... због њене лажи... и моје глупости...
Никакво чудо што нисам постао Сингер. Он би разумео и опростио...

Sacuvana
Sale-X
Administrator
Vodeæi tim
*****

Karma: +82/-9
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 7768


WWW
« Odgovor #82 poslato: 12 April, 2014, 01:17:20 am »

Две сабље

Обе сабље су из мог раног детињства, кад сам имао шест и осам година. Никад их нисам држао али сам их видео и запамтио. Не памтим детаље, само општу слику и сазнање да су то официрске сабље. Једна је из Београда а друга из Сокобање...
Прва сабља је припадала мом стрицу Витомиру, официру БЈВ, који је са супругом, нашом стрином Ериком (била је Немица) и своја два сина Велизарем и Александром, становао у Београду, у Барањској улици број 1, код "Липовог лада". Мама нас је, тамо, за време немачке окупације, два пута водила у посету и оба пута сам видео стрица са сабљом. Лепо му је стајала, а и он је био леп висок прав као стрела човек, кршан Херцеговац, али некако чудан - никад нам ни једну једину реч није упутио за време док смо два пута били у посети. Баш чудно, да ништа није имао да нам каже, пита... било шта... а био је родјени брат нашег покојног оца који је завршио живот у Стоцу, у усташком погрому! Сећам се, седео сам на столичици, у дворишту, а стриц је некуд одлазио... са сабљом, у сјајној униформи... није нас ни поздравио!... Само је изашао и затворио капију...
Касније, сазнали смо, преко Немачке је отишао у Америку, у Лос Андјелес, али ни отуд нам није писао, никад, ни у Београд, Srbija, ни у Сокобању, ни најкраће писмо! Увек је, то, у његово име, чинила стрина...
Једном нам је стрина послала пакетић у Сокобању, о, како смо се обрадовали: преко 30 исписаних графитних оловчица и бојица, уредно зарезаних резачем и за маму пар стрининих сандала с излизаним штиклама! Нико нас, никад, није толико понизио - као род родјени!...
Много година касније, једног лета у Мостару, наша тетка, његова и татина родјена сестра, дала ми је да прелиставам старе породичне фотографије и писма... Наишао сам и на стричеве фотографије с оном истом сабљом као и писма, њој, у Мостар. У једном писму пише да наша мама мисли како је он богат човек (никад, то, није мислила!), како она (наша мајка) мисли како он (наш стриц) тамо скупља доларе лопатом (ни то, никад, никад!)...
Знали смо да се мучио, да је, прво, радио у руднику као рудар... а, на крају, кад је остарео, зарадјивао је (додатно, био је у пензији) бројећи кутије на покретној траци.
На сликама које нам је слала стрина, видели смо њихову кућу, два аутомобила и велики водоскок крај базена... Ако, заслужио је...
Шта је било с оном његовом сабљом у Америци, не знам, али сам је запамтио... Не, није изгубљена, у мом је сећању...
Друга сабља, припадала је генералу Тасићу који је становао у својој вили, на Озренском друму. Звали смо је Вила "Тасић". Зими, као деца, одатле смо се спуштали бобом, а, понекад, још и даље од његове виле. То је веома далеко од центра и, ко не зна где је тачно Вила "Тасић", не може имати потпуну представу колико смо ми, деца, уживали у веома дугом и брзом санкању...
Једном сам видео генерала Тасића у главној улици, испред Хотела "Сокоград". Стајао је и неког чекао.
Ја сам застао да боље погледам његову сабљу - исту онакву какву је наш стриц имао... Као да су биле сестре!...
Ето, то су сећања на две сабље из мог детињства. Можда су изашле из ковачнице истог ковача, а завршиле на два краја света: једна у Лос Андјелесу а друга у Сокобањи.
А обе у мојој глави...

Sacuvana
Sale-X
Administrator
Vodeæi tim
*****

Karma: +82/-9
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 7768


WWW
« Odgovor #81 poslato: 12 April, 2014, 01:15:13 am »

Слава и глава...или крст од леда

Нема, ту, у ствари, много тог да се прича, тек моја два кратка сећања на давно прохујало време у Сокобањи... Једно је сасвим кратка легенда а друго мали догадјај који сам видео својим очима... А обе ствари су везане за Богојављење које је близу, у уторак, 19. јануара...
Био неки дечак, у неком граду, неке године... а, шта кажете, лепо?... као бајка?... који се некако звао - додајемо, сад, ми...
Па шта?
Па то - жудео је за славом, хтео да буде славан, познат, неко... да се о његовој слави прича, чује, преноси, да га сви памте по слави а он да је, срећан-пресрећан, ужива. И реши, он, да сачека Богојављење и у Богојављенску ноћ, тачно у поноћ, упути молитву Богу и пожели себи славу...
Прича, баш, лепа, људска што се каже, за сваког... ко не би хтео да постане славан, мада, кажу, ја не знам, нисам славан, али... да је круна славе тешка на глави!... да се с муком носи!... па, богами, пожели и да се збаци с главе, али, не може!... сад, кад ти је на глави, трпи и носи је, требало је мислити раније!...
Овде прекидам, накратко, причу о слави због једне друге прозаичне причице о неком који се пожалио Богу: "О, Боже, кад ћу ја, већ, једном, добити главни згодитак на лутрији?!" Тако данас, тако сутра, тако сваки дан: "кад ћу?!... кад ћу?!"... и Богу "прекипи" па му, једном, каже, да не кажем "одбруси":
- Па купи, човече, лоз! Шта ми, ту, сваки дан кукаш?!...
Извињавам се ако је неко знао, па, према том, и равнајте се... Враћам се на оног који је тражио славу...
Додје Богојављенска ноћ, чиста и јасна. Он, на прозору, спреман, чека поноћни трен да своју жарку жељу у молитви упути Богу и Бог му је испуни.
Тачно у поноћ, провуче он главу кроз прозор, "протури" је, промоли главу... упери очи у ноћно небо, прекрсти се и помоли:
- Боже, дај ми... дај ми... ВЕЛИКУ ГЛАВУ!
И Бог му молбу услиши, истог трена. Уместо СЛАВУ, човек је погрешио и рекао ГЛАВУ!...
Главу, није, више, могао да увуче у собу, морао је за њом, за главом, да изадје напоље!...
Моје друго сећање, кратко, сасвим кратко... мали доживљај једног догадјаја из 1944.
Памтим, само, две слике. Ничег другог, чак ни нечије речи... Ни откуд ја, ту, тако мали, с осам година, те зиме, мора да сам се враћао из основне школе па видео масу људи и кренуо за њима... куд?... према Моравици... а где су се људи у поворци зауставили?... код моста, у Царини...
Скакали су да изваде крст од леда из Моравице!
Велик!
Сад бих рекао и велик пола метра!...
Моја друга слика је: тај крст од леда стоји испред Милошевог конака, до само зида, на малом дрвеном столу, на слами... Слика ми је толико јасна да леден крст могу да додирнем!...
То је све...

Sacuvana
Sale-X
Administrator
Vodeæi tim
*****

Karma: +82/-9
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 7768


WWW
« Odgovor #80 poslato: 12 April, 2014, 01:14:12 am »

Младост, године, дим...

Молим, само, да ме погрешно не разумете: не маштам и не прижељкујем немогуће, али... ухватио сам себе, више пута, да ми је нечег жао-жао... А шта је то, ако се сме знати, то јест, ако није нека тајна, макар и најмања?!
О, о, о!... Рећи ћу, али немојте се изненадити: жао ми је... што му бледе сећања... нестају успомене... Као да сам због тог сиромашнији!...
Ја веома добро схватам да се Сокобања мог детињства и младости променила, и добро је што је тако, таман посла да... Али, да, више, или упола, не знам оно што сам некад и те како знао, то... то ме повредјује! Знао сам да сам знао, а сад не знам!... И не знам зашто не знам!...
Прочитао сам, у време детињства, у време младости, целу сокобањску библиотеку - а не сећам се где је била! Сећам се књига, а не сећам се лица библиотекара! А волео бих да је, као некад, кад сам оран и знатижељан улазио медју редове књига и био свестан тог величанственог тренутка! О, како је било тешко изабрати, само, три књиге, толико се могло понети! Како, само, три... а хтео бих да понесем све! Знам да ми је неко пријатан и љубазан помагао у избору, али ко... не сећам се ни да ли је био библиотекар или библиотекрака, да ли једна особа или више њих који су се мењали по сменама... Да, да... више не знам оно што сам некад тако добро знао...
"Винету", "Мис Бела И део", "Мис Бела ИИ део", "Како је била зелена моја долина", "Америчка трагедија", "Лидерик и Нибелунзи", "Лепа Нивернеза", "Звонар Богородичине цркве у Паризу", "Бели Очњак", "Златно теле", "Двојник", "Голицаве приче", "Силвија"... А ко ми је дао те књиге, ко ми је рекао колико дана могу да их читам... а ја, као из топа: а могу ли да додјем већ сутра?!...
Био сам у Сокобањи код неког баштована, у његовом расаднику, баш се лепо сећам да је то био расадник а не обична башта... Сећам се и лика баштована, и шта ми је показивао и причао, шта ми је ставио у корпу, и гласа се, његовог сећам, још ми је у ушима... али где се налазио тај расадник - појма немам! Као да је тамо био неко други, а не ја па ми, мало, испричао... тек да ми заголица пажњу...
Кад рекох - неко други - сад, кад се тог сетим, заиста не могу да погодим шта ћу ја у Врмџи, који ми је био циљ да, аутом, несигурним, одем, тамо... Од неке деце, купио сам прастару кубуру, самокрес, то, уопште не личи на мене, а десило се... готово да се стидим...
Било би логичније и интересантније да сам се одвезао у Бању Јошаницу где је мајка некад била на лечењу (мазала се лековитим блатом због екцема). Да се распитам о видовитом Стојану, неким деди ког ми је мајка својевремено спомињала, а који је објашњавао и руком показивао где ће бити аутобуске и тролејбуске станице у том селу! Где високе зграде! Пошта! Банка! Где ће бити изградјени хотели... и сто других ствари!... Оно што је он у својој визији видео!... Не сећам се зашто ми то није пало на памет... Ако нисам имао циљ, имао сам, бар, повод! А могао сам отићи, баш би било занимљво чути како се завршио живот деда-Стојана који је с мајком тако љубазно причао и... у једном тренутку, одједном застао и рекао: "Извините, морам прекинути... видим их како ускоро наилазе, они што ме не разумеју!"
И, по маминој причи, заиста су се појавила два милиционара на бицклима - он их, пре њихове појаве, предосетио и видео!...
Па "прича" о том како је горео "Сокоград", у центру! Ја, сад, не знам да ли сам тај пожар гледао... или се сећам да ми је неко причао... како лете варнице преко кровова на другој страни улице... Покушавам да раздвојим праву слику од нечије приче, али не могу, не полази ми за руком...
Једном сам, као дете, сам отишао на Сокоград, преко Бањице, преко Жупана, преко Лептерије... и сам се попео, горе, високо, високо... А нигде никог срео, не бојао се, ништа непријатно ми се није десило... е, то ми је, сад, сасвим нејасно, готово немогуће да сам тако што непромишљено учинио!...
А баш бих волео да се сећам и оног што ми је ишчилело у сећању, да вратим гласове, лица, смех, све оне слике које су избледеле и нестале...
Године... дим...

Sacuvana
Sale-X
Administrator
Vodeæi tim
*****

Karma: +82/-9
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 7768


WWW
« Odgovor #79 poslato: 12 April, 2014, 01:13:30 am »

Стара добра времена!

Стварно су, некад, постојала стара или срећна времена, ма колико то, сад, неком, невероватно звучало - јер ова садашња, не, само, да нису добра ни срећна - него постају све гора и гора: незапосленост, алкохолизам и наркоманија, катастрофалан наталитет, "одлив мозгова", разградјивање брака и породице, превазидјен школски систем, корумпираност, медјустраначке задјевице, непотизам, пљачка државне, народне и приватне имовине, споро и неадекватно судсто, ниске зараде, несигурност у задржавању постојећег посла... итд.
А некад смо, иако "бедни и јадни", после последњег великог рата, ипак, и у том сиромаштву, били, некако, скромнији и задовољнији - него данас!...
Сећам се зима, страшних и љутих, с много-много снега, много више него што су га данашњи млади људи икад видели! Од кафане "Хајдук-Вељко", нпр., није се, од "брда снега", могла видети улица преко пута! Као у оном чувеном филму Фелинија "Амаркорд", ко га је гледао, добро се сећа "улица од снега" у Риминију... Тако је било и у Сокобањи, ми, старији, добро се сећамо...
А тад смо били деца! Иако је рат тек прошао, играли смо се и забављали после наставе. Да, да... нарочито се сећам лета и зима...
Лети, на Моравици, од Жупана до Шест каца, биле су назаборавне вожње чамцима на весла! Није било скупо, сећам се... мада се, ја, никад нисам возио јер је и то за мене било прескупо! Али, гледао сам и завидео другима који су, поред нас, купача, веслали и уживали. А гостију пуна Бања! Заиста, незаборавно сећање!... Кад су те вожње чамцима престале, не знам, нисам тад живео у Сокобањи, као ни где су, сад, ти чамци из нашег детињства и младости... Можда у сокобањском градском музеју? Можда је, тамо, и фотографија чика-Косте, Руса, који је "држао" те чамце као и оне на Врелу, на Језеру, где сам научио да веслам једним веслом?...
Па, тек, зиме!... Радо их се сећам, нарочито клизања на Врелу, од "Вила-Боте" и "Вила-Десе" па до Русимовића или, чак, до Бошка "Кокице"! Сами смо правили сличуге, од дрвета, а од машица које нам је ковач Коде бушио, правили смо потков и закуцавали га на клизаљке. Кад се усијају од клизања, јуриле су као муње!...
Возили смо и бобове, нарочите санке с предњим покретним делом, такодје поткованим као задњи много дужи део. На бобовима је могло да седне и до 7-8 санкаша. Први је чврсто држао каишеве или канапе а ноге на управљачу, док ми, остали, иза њега, повијени, седимо као сардине један уз другог! Од "Виле-Тасић", Озренским друмом, па, скоро, до "Дома-Миланово", јурили смо као на крилима. Варнице су, само, летеле кад челик испод нас удари о камен али стену! Имали смо по четири кочнице због велике брзине и окука, нарочито оне код "Виле-Зелић"... Враћали смо се, назад, до "Виле-Тасић" закачени за неки камион с угљем који је због узбрдице споро возио према Озрену. Понекад и по неколико бобова. Па опет, спуст, незабораван, до центра Сокобање!...
Срећна стара времена, да ли ће се, икад, више, вратити?...
Хоће-хоће - али то зависи од нас, само од нас... Треба, не, само, хтети, већ и мушки пљунути у шаке... а не чекати да срећа сама падне с неба!
Ко ће, први, да направи чамац на весла?! Ко ће, први, да направи боб за десеторо?!... Полако, молим, не гурајте се!!!... Има будућности - за све!... Док - нас - има...

Sacuvana
   

 Sacuvana
Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 »   Idi gore
  Stampaj  
 
Prebaci se na: