Skip to content

Sokobanja arrow Portal Sokobanjearrow Internet portal www.soko-banja.orgarrow Prièe Sokobanjèana
20 Septembar, 2017, 03:33:20 pm *
Dobrodosli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.

Prijavite se korisnickim imenom, lozinkom i duzinom sesije
 
   Pocetna   Pomoc Kalendar Prijava Registracija  
Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 »   Idi dole
  Stampaj  
Autor Tema: Prièe Sokobanjèana  (Procitano 46527 puta)
0 clanova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Sale-X
Administrator
Vodeæi tim
*****

Karma: +82/-9
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 7768


WWW
« Odgovor #14 poslato: 11 April, 2014, 11:32:54 pm »

БАТА НОЛЕ И ПЛОТОВИ

Посебно поглавље у историјском развоју паркова и зелених површина у Сокобањи биле су ограде (плотови). У Сокобањи су од 1952. до 1955. године порушене све ограде, а о овом револуционарном догађају Новица Милошевић Бата Ноле је говорио:

"Спорт је моја највећа љубав, то знају моји Сокобањчани, али ме више памте по томе што сам ја рушио плотове. Замислите, тај прекрасни сокобањски парк је био 1952. године ограђен плотом! У огради је била и школа. Затим су оградом били украшени и зграда Градског одбора, споменик изгинулим ратницима и све приватне куће. Када сам срушио ограду око парка, наишао сам на жесток отпор свих Сокобањчана. Како то: парк без ограде?... Међутим, ја сам био упоран и, захваљујући подршци секретара Комитета, Воје Адамовића, почео сам да рушим и тарабе приватних ограда. Наравно, на највеће чуђење и гунђање Сокобањчана. Гости Сокобање су, међутим, били на мојој страни. Сокобања је тада, 1952. и 1953. године, имала 2960 становника, односно, око хиљаду домова и исто толико приватних ограда. Срушио сам и зидану ограду са тарабама и стубовима око зграде Среског одбора. Као замену нудио сам зелене ограде од свих могућих врста шибља. Великом упорношћу успео са да се донесе одлука (и општинска и среска) којом се забрањује подизање зиданих ограда и тараба. А, погледајте данас шта се ради, поново. Поново бетон, гвожђе, зидови... То је ругло. Чему? Ваљда само зато да богати власници кућа покажу своју моћ. Овај прекрасни парк на Бањици подигнут је 1959. године и то је дипломски рад инжењера шумарства Јелисавке Савке Воргић. Био сам, као директор Напретка, у комисији за пријем њеног дипломског рада. Савкин муж Вујица Воргић, такође инжењер шумарства, руководио је пошумљавањем 12 хектара голети на Подини. Оставили су Воргићи заиста лепо дело Сокобањи".

Sacuvana
« Odgovor #14 poslato: 11 April, 2014, 11:32:54 pm »

 Sacuvana
Sale-X
Administrator
Vodeæi tim
*****

Karma: +82/-9
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 7768


WWW
« Odgovor #13 poslato: 11 April, 2014, 11:31:38 pm »

БАТА НОЛЕТОВИ БИСЕРИ

Када је отишао у пензију, имао је више времена за дружења. Постао је и боем. Једне зимске вечери, када сам се спремао да затворим, бануше на врата Бата Ноле, Пиљац, Љуба Цар и Срба, (Жупан), Видојков зет. Пијани су били толико, да нису могли да стоје. Седоше. Хтели су шарана, највећег, из базена. Тражили су пиће. Негде су пили влаховац. Бата Ноле одби влаховац, него затражи чашу ждрепчеве крви. Донео сам, њима влаховац, њему вино. Извадио сам шарана из базена и док сам га спремао прошло је поприлично времена. Из сале се није чула галама. Понесем шарана, доле... Њих тројица ударили главе о главе и хрчу ли хрчу. Ја спустим шарана, а Бата Ноле ме пита:
- Сине, Граце, шта је овим мангупима?
Он мешао пиће, а они пијани. Бата Ноле наручи још пола литре вина, а мени пиво. Упорно смо их будили, али није помогло.

Sacuvana
Sale-X
Administrator
Vodeæi tim
*****

Karma: +82/-9
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 7768


WWW
« Odgovor #12 poslato: 11 April, 2014, 11:30:37 pm »

ШАРОЊА И МАГАРАЦ

Сокобањска легенда! Остаће као успомена. Уређивао је Бању, садио дрвореде, копао канале за одвод вишка воде, средио пијацу. Разградио је многе плотове, јер је са плотовима Бања подсећала на турску касабу. Изградио је стадион, један од најлепших, тог времена у Србији. Један је од оснивача ФК ОЗРЕН, био је све у клубу, остао почасни председник све до смрти, а стадион данас носи његово име - "БАТА НОЛЕ".

Једном приликом враћа се Бата Ноле са стадиона. Јова Шароња иде, тачније седи, у магарећим колицима и нежално шиба магарца једним прутем. Магарац од болова поскакује. Бата Ноле звизне да би га Шароња чуо. Шароња заустави магарца и сачека Бата Нолета. Овај лепо приђе и рече:
- Сине, Јовановићу, сиђи. Дај ми тај прут!
Шароња се превари, пружи му прут, а Бата Ноле удри по њему свом снагом. Шароња поче да стење.
- Еј, Бата Ноле, па то боли!
Па, кад виде зорт, поче да бежи, а Бата Ноле за њим.
- Како сине, Јовановићу, ја не осећам да боли!
Бата Ноле трчи за њим, а Шароња, када виде selidbe, даде се у спринт. Иако је, сирома, био хром, успе да спаси главу. Бата Ноле баци прут и оде низ Подину. А Шароња дуго није смео да дође по магарца.

Sacuvana
Sale-X
Administrator
Vodeæi tim
*****

Karma: +82/-9
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 7768


WWW
« Odgovor #11 poslato: 11 April, 2014, 11:28:29 pm »

Л Е Б

Као фигура је сам по себи био украс Сокобање. Изузетно висок и сразмерно грађен човек. Док се школовао и студирао, истоваривао је возове. Био је професор историје, родољуб, неприкосновен патриота.

Моје школовање прође и ја поче да радим, а професор је био кафански човек, тако смо се и даље виђали. У почетку сам имао велику трему. Редовно је седео са занатлијама: брицама, коларима, ковачима, молерима, сељацима, поткивачима. Једном приликом сам радио у хотелу Парк, кад он уђе са друштвом. Седоше, а ја приђох да их услужим.
- Граче, дај ни по једну ракију, ал' немо' ми доносиш вирови! (Хтео је рећи мале ракије.)
У то време нисмо имали храну на радном месту, (топли оброк), него су нам доносили од куће. Само што их ја послужих, ево ти моје супруге, доноси ми ручак. Млади смо били, само што смо се узели. Донела ми у мрежици јело. Носила је панталоне, кике и жвакала гуму. Час би јој се један образ надуо, час други. Није то промакло професору и позове ме.
- Је л' Граче, чије је ово девојчиште?
- Моја супруга! - процедих, толико ми је било непријатно.
- Заш' гу не удариш заврат, да гу испадне оно што жваће? - рече он и настави, - Меси ли 'леб?
- Не, друже професоре, па она тек има 17 година!
Љубав је код нас била у напону. Волео сам своју жену. И да ми је било ко други рекао слично...
- Тг' врни тој одакле је дошло! - закључи он.
Био сам бесан као рис, али професору нити сам смео, нити хтео да противречим.
Прође од тада поприлично времена. Радио сам у другој смени, завршавала се око 22 часа. Једне вечери пролазим поред баште "Озрен" и обавезно погледам има ли кога од мојих Подинараца. Пошто нисам видео с пута, кренем у башту. Испод платана седи професор за тродуплим столом пуним пића, а он сам. После сам дознао да се друштво разбежало од њега. Био је пијан и вређао их. И то моје Подинарце. Хтедох назад, али касно, спази ме. Никада га, до тад, нисам видео толико пијаног. Вероватно је и њему било доста свега и лако га убедих да кренемо кући. Ослањао се на мене и тако смо некако ишли. Надао сам се да ћу до његове куће да киднем, али он је укопчао то и држао ме чврсто за руку. У дворишту, преко пута велике куће, мала кућица, једнособна. Нешто као летња кухиња. Водио ме је тамо и испод чандије нађе кључ, кад он калауз. Из неколико покушаја откључа. Млатио је огромном шаком по зиду док не потрефи прекидач и упали светло. Унутра, по средини, сто од масивног дрвета, са једне стране шпорет, са друге сандук за брашно. Плафона није било, него греде, са којих су висили венци црног и белог лука и венац сувих паприка. Професор ме стрпа за сто, затим и он седе. Из фијоке од стола извади суђе и есцајг, а са шпорета дохвати грне с пасуљем. Сипа и мени и себи, дохвати суву паприку са греде и истроши је и мени и себи у тањир. Отвори сандук за брашно. То је све радио, а да се није подигао са столице. Извади огроман хлеба. Притисну хлеб до стола, а када склони руку, хлеб се врати у првобитно стање. Сипао нам је још по два пута. До тада, бољи пасуљ нисам јео. Док смо вечерали, професор се протрезнио и сада сам га боље разумео, шта ми је причао.
- Узесмо се, сас Љиљану. Ја вурунски леб не једем, дави ме горушица. Љиљана нуме да меси. Пођемо ми у школу, а ја јој кажем: "Не врћај се данас дом, него сврни код мајка Загу, нек те научи како се меси сељачки леб." Око подне врћамо се ми дом, њој се чини за лажу. Море, најурим ја то код ташта Загу. Ујутру отодимо до школу заједно. У подне она код Загу, а ја дом. Наврши се тако недељу дана. Враћамо се из школу, она ће мен: "Миле, ја знам да месим леб". У реду, кажем ја, идемо си дом. Када га испече и прохлади се, притиснем ја, леб се не врћа. Гола глетеница. Љиља види и сама и без расправу оде она код Загу још недељу дана. Кад се врну, оно леб, душа.
- Погле, Граче! - отвори сандук за брашно, а у унутра још два хлеба умотана у платно.
- Како се вика ово платно?
- Ја грчим рамена.
- Месељ се вика. Да тражиш од жену да научи да меси леб, тад можеш да кажеш да имаш домаћицу у кућу.
Када ми отворисмо ресторан, ето једне вечери професора са породицом. Искрено сам се обрадовао. Сместим их за сто. Био је са Љиљом и синовима.
- Чујем, Граче, одлично спремате пастрмке. Гледај људи и такве пастрмке спремај. - шалио се.
Претходно однесем пиће и служим друге госте. Када су рибе биле готове, ја кришом проберем погачу и задовољан их послужим. Зажелим им пријатно. Гледам испод ока, а професор притисне прстом погачу. Она се улегну, па се врати
- Ја вама, профо, дугујем једну вечеру. - Гледали су ме збуњено и он и Љиља. Рекох:
- Пасуљ у грнету.
Професор се насмеја.
- Граче,- пита ме, - јел ово оно девојчиште, што је имало жваку у устима?
Ја потврдих, а он се насмеја.
- Т'г добро што је ниси најурио.
- Нисам, била је у селу недељу дана!
Поново смех, укопчала је и наставница Љиља
- Следећи пут, профо, биће и пасуља.
И био је, плус свадбарски купус, знао сам да то воли.

Sacuvana
Sale-X
Administrator
Vodeæi tim
*****

Karma: +82/-9
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 7768


WWW
« Odgovor #10 poslato: 11 April, 2014, 11:27:41 pm »

ГОРЧА И МУШИЦА

Изнад Горчине радње, на улазу у улицу, са леве стране, држи кафану Мирослав Мушица. Они се уништавају зајебанцијама. Тако једном приликом стоји Муха на вратима кафане, прилази му једна бака и пита:
- Синко, где овде има лимар? Деца ми раде у иностранство, оставили ми новац да наместим олуци.
- Слушајте, бако, бежите одавде што даље. То је један преварант. Узеће вам капару и нећете видети ни новац ни олуке!
- Хвала, вам синко, што ми рекосте! - окрену се бака и оде.
Чуо Горча за то, али се прави да не зна. И даље свраћа код Мушице на пиће. Једног дана њих двојица сами у кафани. Сврати један господин и води унука за руку. Од врата пита:
- Кафеџија, имате ли добре ћевапе?
Када му Мушица потврди, господин наручи 5 комада за унука и 15 комада за себе. Мушица је био сам и одјури да пече ћевапе.
- Зар ви немасте куд да отрујете дете, него дођосте код овог лопова? - упита Горча, кад остадоше сами.
- Зашто, молим?
- Зато што је прошле године, један задњи пут јео у животу! Свраћају код ову лопужу само на пиће.
Господин узе унука за руку, захвали се и нестаде. Мало касније, Мушица доноси ћевапе, крупне и сочне.
- А, бре, Горчо, где оде онај са дететом?
- Бре, комшија, - рече Горча, - оде си, овде се много чека. Нервозан неки човек.
- Да му јебем матер и ми умемо да једемо! - и стави ћевапе на сто испред њих.
- А, бре, комшија, дај и пола литра ружице, да знам да си частио! - рече Горча и прави се луд.
И тако се Горча непредвиђено погости, код комшије.
После извесног времена, Мушица код Горче прави ложиште за мекике. Прометно место, па рачуна ишле би.
- И ићи ће! - прича ми Горча одмах сутрадан, - Чекаћу док се разради радња и крене пос'о. Отићи ћу да купим мекику, а претходно ћу од шлага да направим пену и чим гризнем мекику, падам на сред улицу са пеном на устима. Ево му, мој, што ће прода више мекику!
- Комшијски, нема шта! - рекох ја, кроз смех.

Sacuvana
Sale-X
Administrator
Vodeæi tim
*****

Karma: +82/-9
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 7768


WWW
« Odgovor #9 poslato: 11 April, 2014, 11:26:40 pm »

КАСЕТОФОН

Мој чест гост, мој друг и мој пријатељ, лимар Светилав, заборавио да се тако зове, јер сви га још од малих ногу зову Горча. Добар мајстор, ал' велики шерет. Воли да превари човека и то и не крије. Напротив, поноси се тиме.
Горча је црвеног и отеченог лица, нос као бабура, а глава и ремена срасли, врат и нема. Стомак велики, отекао од алкохола, црева пуна ваздуха. Начисто деформисан и баш зато носи само џемпере. Они се развуку и прекрију целу мешину. Сочно прича када некога прејебе. Тако ми исприча једном приликом.
"Дошао неки Циганин из иностранства, пун лове и хоће да му наместим олуке. Кућа огромна у Јошаници. Док сам радио запазим, има Цига нов, велики касетофон. Не зове ме Цига Горча, као сви остали, него Згорча. Мислим: ће те прејебе Згорча, тебе! Завршим ја олуке и кад обрачунам, тако наштелујем да му недостану паре за исплату. Окрени, обрни, а ја не одвајам очи од касетофона. И пристаде Цига да ми уз лову да и касетофон. Жао га за касетофон, па ништа не види. Испраћа ме до капије, па ће ми каже:
- Мајстор Згорчо, води рачун од касетофон, потпуно је нов. Ћу те молим, полако му обрћи дугмићи, док му не разрадиш тонови.
"А мени смешно, мислим се: чек, да те Згорча прејебе, да ме памтиш целог века."

Sacuvana
Sale-X
Administrator
Vodeæi tim
*****

Karma: +82/-9
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 7768


WWW
« Odgovor #8 poslato: 11 April, 2014, 11:25:57 pm »

ВЕСА ШРАФ

У Сокобању дође врхунски мајстор за расхладне уређаје, Веса Шраф. Призетио се на Подини и зато ме је звао комшија. Запослио се у "Требичу", у време док сам ја радио у "Зеленгори". Био је добар човек и друг. Међутим, није се трезнио годинама. Прешло то и њему и нама у навику. Једноставно нисмо знали како изгледа кад је трезан. Али и као такав био је велики мајстор и радник. Кући, скоро да и није ишао, по цео дан је био у кафанама. Али, ако негде нешто треба, ето њега. "Требич" се ширио и растао у правог гиганта. Две главне личности, који су водили фирму, били су Александар Аца Динић и Слободан Тошић Кесксе. Слободан је био творац свих угоститељских радњи, као и кланице, пекаре, млекаре и осталог... По опредељењу је био прави социјалиста. Али, док су други дрпали и разносили фирму, он је неуморно стварао. Лично сам био присутан, док се адаптирала "Зеленгора", када је извадио из свог новчаника и дао новац за пиће и цигарете за мајсторе, да би се брже радило. Тако је на ред дошао и ресторан "Борићи". Радња је била спремна за пуштање, али је шкрипало око расхладних уређаја. У почетку се мајстор Веса шалио да је "суво" и Слободан му купи, опет од својих пара, литар вињака. Веса прионе на посао. Таман се оправи да ради, хитно га позову у млекару. Заврши ту и крену у "Бориће", зову га на кланицу. Слободан је био негде ван Бање и кад се врати, виде да ресторан још није пуштен. Њему се лепо усправи коса на глави и бесан опсова, (иначе није псовао).
- Који је задњи, твој рок, мајстор Веселине? Набићеш ме у Топоницу! - рече љутито.
- Друже управниче, за три дана.
После три дана долази управник, а мајстор Веса се загурао у хладњачу па стење.
- Излази, мајсторе, овамо! Слушај ме добро! За следећа три дана, не буде ли хладњача готова, мораћеш из фирму! Ил' ти, ил' ја!
- Боље ти, друже управниче!
- Зашто ја? - врисну управник.
- Пре ћеш нађеш посо, писменији си од мене! - одговори ладно мајстор Веса.
Управнику ништа друго није преостало, него да не иде кући, већ да дежура поред Весе Шрафа. За следећа два дана, ресторан је пуштен.

Sacuvana
Sale-X
Administrator
Vodeæi tim
*****

Karma: +82/-9
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 7768


WWW
« Odgovor #7 poslato: 11 April, 2014, 11:24:18 pm »

КАФАНА "КАСИНА"

"Касину" је држао Милан Петровић Гуњаш. Напоменуо бих да газда Гуњаш није трпео сељаке и раднике. Одмах их је јурио из кафане. Држао је кафану на високом нивоу и код њега је долазила само "избир" клијентела. Ево једне анегдоте о Касини.
Једном приликом у Касину сврати народни посланик. Ручао је, платио и хтео да пође. Напољу је падала киша, он се врати, скиде новине са зида и задуби се у њих. Конобар Алекса узе метлу да мало почисти салу, но пре тога се извини посланику.
- Чисти, чисти слободно, Алекса, мени не смета.
Алекса је чистио, посланик читао. У једном тренутку посланик, не дижући главу, упита:
- Пада ли, Алекса?
- Пада, пада г. посланиче.
Прође мало времена, опет посланик пита, зурећи у новине:
- Пада ли, Алекса?
- Пада, пада г. посланиче.
Алекса је привршавао посао, киша је стала и грануло је Сунце. Посланик скочи:
- А, бре, Алекса, ја те питам је л' пада, а ти ми рече - пада! А киша је одавно стала, ево и Сунце грану!
На то ће Алекса:
- Извините ме, г. посланиче, а ја мислио питате ме да л' пада бакшиш, па се хвалим пада, пада

Sacuvana
   

 Sacuvana
Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 »   Idi gore
  Stampaj  
 
Prebaci se na: