Skip to content

Sokobanja arrow Portal Sokobanjearrow Internet portal www.soko-banja.orgarrow Prièe Sokobanjèana
20 Novembar, 2017, 01:28:42 am *
Dobrodosli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.

Prijavite se korisnickim imenom, lozinkom i duzinom sesije
 
   Pocetna   Pomoc Kalendar Prijava Registracija  
Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 »   Idi dole
  Stampaj  
Autor Tema: Prièe Sokobanjèana  (Procitano 50406 puta)
0 clanova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Sale-X
Administrator
Vodeæi tim
*****

Karma: +82/-9
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 7768


WWW
« Odgovor #70 poslato: 12 April, 2014, 12:59:42 am »

Мравињак

Ништа ме не питајте: ни шта, ни како, ни зашто... Ништа! Молим вас да ме разумете...
Не знам ни какав почетак да изаберем... а нема ни правог краја... Изгледаће вам, знам, "накалемљен", али то прихватите, тако... имајте, за мене, разумевања као што имате срца... молим, молим... рећи ћу вам, само, онолико колико могу... више не...
Десило се, то... То!... ТО!!!...
Одједном, погодило ме је као... као... мало је рећи ГРОМ!!!...
Све лепо што сам имао у дотадашњем младом животу - тад сам имао 11 година (и словима, да не буде забуне: једанаест!)... срушило се, нестало... сломило се, "ударило" ме и по мозгу, и по срцу, и по... и по...души...
У први мах нисам могао да поверујем, али... не!... нисам спавао!... сањао!... стварност да стварнија не може бити!...
Било ми је тешко, претешко... као да ми се на срце, на груди, на душу навалио огроман воденични камен!... Па меље... непрестано!...
И одем, ја, такав... од куће... да се, више, никад не вратим...
То ми је била несвесна намера, готово као нешто природно, да одем...
Идем, а не знам куд!
Знам зашто, али не знам докле... где је крај мог одласка...
Не знам колико сам ходао... Зауставим се на некаквом мравињаку. Ту седнем, крај мравињака. Крупни мрави. Много мрава. У свом роману "Хотел Јевропа" називам их мравовима, али они нису из мог детињства, нису то они мрави... а "Јевропа" јесте, у Сокобањи је постојала "Јевропа", поред Општине, према Моравици...
Читав дан сам преседео крај мравињака, гледао сам мраве а "мислио" своју тугу, свој јад, своје "ништа"...
Они су, мрави, од раног јутра излазили и улазили у мравињак, своју кућу... мени, детету, и исти и различити...
Ко ми је, од њих, сличан... од ког се, од њих, разликујем?... Има ли неко од њих исту мору као ја тог дана?!...
Мравињак...
Мрави...
И додје вече, смирај дана...
Одједном, приметим да више нема мрава, ни једног јединог... само ја, сам, крај мравињака... људски мрав... Људски Мрав...
И одем кући...
Кући...
У свој мравињак, на Врелу...
Тајна је остала у мени, заувек...
И тако, ако вам, икад, буде тешко у животу, пронадјите свој мравињак... помоћи ће... мало... бар, мало...
Као што је помогао мени!

Sacuvana
« Odgovor #70 poslato: 12 April, 2014, 12:59:42 am »

 Sacuvana
Sale-X
Administrator
Vodeæi tim
*****

Karma: +82/-9
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 7768


WWW
« Odgovor #69 poslato: 12 April, 2014, 12:58:40 am »

Две сарме и огрев на друму

Био сам ученик осмог разреда гимназије у Алексинцу... Зимски распуст је завршен, настављају се моје муке око спремања велике матуре.
Зима 1954/55, била је хладна. Мама ми заказује телефонски разговор у алексиначкој пошти, тако сазнајем да ће ми послати сарму, "да имам" (по могућству до пролећа!), мада сам имао уплаћен ручак у Ђачкој мензи... Пазите!... само ручак!... Нема доручка, нема вечере... само ручак!... Сирота моја мајка, једва је и то успела да ми омогући!... А сад, гле, стиже ми сарма!... Ако сваку преполовим, имаћу дупло више!...
Сутрадан, пре подне, узалуд сам се надао - нико ми не долази, поштара нема... иако не верујем да поштари разносе сарме по кућама...
Одем у школу, друга смена... Кад...
На неком часу, отварају се врата учионице и "теткица" ме зове да изађем - рекао јој директор Јеремић!...
Ја истремиран, мада ништа лоше нисам учинио...
Код зборнице, чека ме један старији Сокобањац - вади, нешто, из торбе...
Сарма!
У повећој шерпи!
- Рекла ти мајка да шерпу вратиш, није ваша - каже ми он.
То је била сарма број 1...
Пошто сам мајци скренуо пажњу да ми сарму не шаље на гимназију, она, мозгала-мозгала... и одлучи да ми нову сарму пошаље аутобусом!...
И, ето мене... будућег славног уметника, познатог виолинисте, великог приповедача, романсијера и драмског писца, добитника многих првих, других и трећих награда, наравно и нобеловца, прослављеног сликара и вајара... новинара, кнеза, Кнеза од Сокобању... можете ли да ме замислите, те зиме, у Алексинцу, како милим Београдским друмом, до куће Зорке Николић где сам као ђак становао?... Милим, милим... све стопу по стопу јер...
У левој руци носим велику шерпу са сармама у 4 реда... а другом вучем џак дрва и нешто мало угља, да подложим, подгрејем сарму и... и...
Добра моја мајка...

Sacuvana
Sale-X
Administrator
Vodeæi tim
*****

Karma: +82/-9
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 7768


WWW
« Odgovor #68 poslato: 12 April, 2014, 12:57:32 am »

Бекство у Сокобању

Ах, кад бих још једном могао, само још једном... срце би ми било на месту!...
Још једном се моја тетка умешала у мој живот, не, само, као оне године кад ме је уписала у гимназију, у Новоме Саду, у Улици златне греде... него и после мог исписивања из те школе... Да, да... тетка Вера ме уписала у цетврти разред - а ја се, сам, исписао из петог!...
А било ми је лепо у новосадској гимназији, професори добри-предобри... сецам се професора Новака Радовица, предавао ми је математику а био је и директор школе, инаце колега моје тетке из Секретаријата за просвету и културу... па професора Бодулица који ми даде слабу оцену јер сам, уместо "бежао" рекао "бегао" иако то данас "Правопис" допушта... па другови Сперњак, Кузмановиц, Фишер, Суботиц... другарица Ксенија Шилиц (име моје мајке!)... Ујутро, после доруцка у Интернату, у Школској улици, трамвајем се возим до центра па у школу... Био сам и на Петроварадинској тврдави, на Штранду... купао се у топлом "Јодном купатилу" ција је вода црвенкаста због јода... одлазио у биоскопе "Народни биоскоп", "Славицу", "Звезду"... понекад и понеки колациц појео јер сам имао стипендију као жртва фашизма... и ту стипендију ми је тетка Вера испословала... лепо-лепо ми је било у... али...
Још, да додам о животу у интернату... Био је то Интернат Уцитељске школе, али је било уценика из скоро свих школа у Новоме Саду: Српска гимназија, Мадарска гимназија, Школа за примењену уметност (моја несудена школа!), Музицка школа, Уцитељска школа, Архитектонска школа и друге... Сецам се да је, у интернату, преко пута мене седео Лука Прошиц, исти разред, цетврти и пети али друго одељење јер је он уцио енглески а ја француски... Волео бих да га видим... нисам га видео 56 година... знам да је завршио филозофију...
Пре доруцка, руцка или вецере, обавезно се пријављујем да за све уценике у интернату исецем хлеб... векне и векне!... да бих, кад завршим - до изнемоглости свирао на клавиру! Онако, из главе! Волео! Много волео као што сам, у Сокобањи, волео да свирам на виолини осам дугих година... Али, клавир ми је био тежак-претежак, нисам успевао...
И тако, све је било лепо да лепше не може бити, али...
Док ме, једног дана, не спопадоше одвратни и болни циреви! По врату (испод потиљка) и испод носа, тј., изнад горње усне! Циреви, тзв., "слепаци"!... О, како је то било болно, и сад се најежим!...
У школу не идем, мами не пишем, тетки не јављам, нико ме не гледа, цак ни другови из интерната... Заборавили ме у амбуланти, испод крова... Цак ми не доносе ни храну!... Ма, потпуно разоцаран!... Препун беса!... Увреден и јадан!... Тад нисам знао какви ме, све, јади и муке тек цекају у будуцности!...
Прво одем у градску амбуланту да ми те "зелене циреве" исцеде... Двапут се онесвестим јер није било анестезије!... У амбуланти су крецили, све је било прекривено најлонима...
На крају, пробудим се, на столици... глава ми наслоњена на зид... и видим цистацицу поред себе... Питам где је лекар... О, о, о!... и он ме оставио Богу на старање!... Био сам толико мршав да сам једва ходао...
И ја одем у гимназију - и испишем се!...
Узалуд је директор гимназије и мој професор Новак Радовиц трцао за мном Улицом златне греде... не шалим се, не претерујем!... ТРЦАО!... молио ме да се предомислим, вратим... не!... не!... драги мој професоре, драги мој директоре... Боба Михиц је одлуцио... исписао се и... правац Сокобања!...
И побегнем у Сокобању, луку свог спасења!...
У Сокобањи - мама само што није пала у несвест!...
Али, шта да ради жена с тврдоглавим сином као што сам био ја?!...
Зимски распуст проводим у разгледању околине, цртању, прављењу карата за играње, прављењу шаховских фигура од средине хлеба...
Приближио се крај школске године... И, поново, тетка Вера...
- Шта Бобо мисли, не сме му пропасти пети разред... Нек доде у Београд, код тетка-Весе, једну седмицу нек похада наставу у Земунској гимназији где сам ја наставница (касније це постати и професорка српског кад заврши Филолошки факултет - као, касније, ја!) а друге седмице це полагати пети разред!...
Тако је и било...
Моје бекство у Сокобању се потрло с мојим полагањем - тетка и мајка су биле задовољне... Добро, и мени се "брк смешио"...
Али оно бекство у Сокобању, било ми је најсладе!
Ах, кад бих још једном могао, само још једном... срце би ми било на месту!... Али не могу... Нисам, више, млад... Онда сам побегао од Новога Сада, а сад не могу да побегнем - од себе... Онда је цитав свет око мене био у мојој клопци, а сад сам ја у клопци сопственог тела!...

Sacuvana
Sale-X
Administrator
Vodeæi tim
*****

Karma: +82/-9
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 7768


WWW
« Odgovor #67 poslato: 12 April, 2014, 12:56:51 am »

Ноћна жудња за мајком

Има ствари, из прошлости па, самим тим, и из детињста јер је и оно прошлост, најстарија, које не схватамо ни у старости, не разумемо их иако бисмо хтели... Све је ту, као на длану, и товар и тегови, али, не вреди, не можемо да измеримо!...
Био сам домац и у вила "Боти" и у вила "Деси". Не дуго, али сам био. И, чудно, долазио сам и кући, и био у дому... и учио, и спавао у дому... а и код куће, баш чудно... Како је, то, било могуће, не знам... Било би нормално да сам или у дому или код куће, а не помешано, али, ето, било је баш тако. Да ли сам ја био том узрок, не знам, могуће је да јесам јер сам био преосетљив... и много сам волео мајку...
Једне ноћи, кад сам спавао код куће, с мајком у кревету, учини ми се да мајци не куца срце!...
О, како сам се уплашио!...
Она дише, а срце јој се не чује!...
Брат лежи у другом кревету, дед у другој соби... ништа не знају!...
Узнемирен сам, поново наслањам лице на мајчине груди - срце јој стоји!...
И, наравно, будим је...
- Шта је? - пита.
Ја ћутим, важно је да је жива...
Другом приликом, сећам се да сам тад спавао у вила "Боти", пробудим се у по ноћи и помислим на мајку, опет се уплашим...
И чиним нешто што не би ниједно дете - по мраку, трчим до Врела, улазим у нашу собу... чујем је како дише!... Богу. хвала!... жива је!... Ако дише, није важно да ли јој срце куца!...
Па се, срећан-пресрећан, вратим у дом и легнем у свој кревет... Тајно отишао, тајно се вратио...
Никад о овом ником нисам причао, први пут вама...

Sacuvana
Sale-X
Administrator
Vodeæi tim
*****

Karma: +82/-9
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 7768


WWW
« Odgovor #66 poslato: 12 April, 2014, 12:56:02 am »

Три најгора дана у мом животу

Први дан је у Стоцу, у Херцеговини, у ствари, ноћ 1941.
Тата је у затвору, дед је у затвору... никад их више нећемо видети!...
Мама лежи по нама, у кревету, штити нас телом док усташе ударају кундацима по капији, желе да уђу и... Сећам се као данас...
Мени је 5 година, брату 2,5...
Кад су одвели тату, не знам, али се добро сећам кад је деда одвео усташа с дрвеном пушком, окренутом наопачке, окаченом на канапу, на рамену (намерно таквом да понизе, пушка као играчка!). Мама се онесвестила на степеницама, мора да је и вриснула јер сам запамтио у том трену дедово окренуто лице кад нас је, све троје, последњи пут погледао пре него што је замакао иза угла куће... Имао је 78 година... Тата је имао 40...
А онда та ноћ, кад су усташе хтеле да уђу и... Само, зато, што смо Срби...
- Боже, ти, помози и свети Василије! - молила се мама.
Те речи као да сад чујем...
Били су много пијани и нису могли да прескоче висок зид од камена. Капија је била јака, старинска, са шиповима. Тако смо остали живи. И то је била прва најгора ноћ у мом животу...
А како смо се, исте године, спасили из Стоца и избегли у Београд, па, после, дошли у Сокобању, то је друкчија и чудесна прича... Можда неком другом приликом...
Други дан, други најгори дан у мом животу је у Сокобањи... Година 1952, зимски распуст. А најгори ми је због кише! Неком ће тај разлог бити смешан, али мени није! Морали смо да се преселимо у нов стан по пљуску! Неко, никад нисам сазнао ко, само наслућујем, наредио је да се наша јадна сиромашна породица, готово без покућства, мора иселити из куће Руже "Деловоћке", на Врелу и одселити у Драговићеву улицу, у кућу Бранке Хаџипавловић, у стан где је некад становао мој професор српског Милутин Петковић с породицом. (Ове године, 2008, ишао сам да видим тај стан, из дворишта: врата зазидана, не бих, више, могао ни да уђем у кухињу где сам јео, у собу где сам спавао, све је "избрисано"!). А селидба... по киши... тужна, јадна слика...
Све нам је стало у једна воловска кола. И три склопљена метална кревета с мадрацима, кревета узетих на реверс из бањске болнице... и орманче са стакленим вратима које је направио "тишлер Богица"... и сто... и три столице... и шпорет с чунковима... хлеб и две сијалице... и мало посуђа... и једну мишоловку... и мало масти, брашна, шећера, паприке и соли... две шерпе, један лонац и две поњаве... и три јастука с душецима... венац белог лука... е, па... нема више!... све је то киснуло на зимском пљуску док смо, погружени, мама, брат и ја ишли поред кола, низбрдо, па поред вила "Зоре", па поред "Дома Миланово", па поред куће у којој је боравио и умро Стеван Сремац... до нашег новог стана у Драговићевој... Мачка "Цица" је успут побегла и никад је више нисмо видели... А тако лепо ми је грејала стопала!...
Мама је наместила шпорет, скупила мало грања у новом дворишту и заложила ватру да се огрејемо и да нешто скува. Кромпир смо донели на колима, то смо вечерали...
Одећу и ципеле смо сушили поред ватре, али нам је било хладно... Како сам заспао... не знам, можда и за столом... Сећам се да сам заспао сит...
Трећи најгори дан у мом животу, био је кад смо напуштали Сокобању... Тако је испало, морали смо да вратимо кључ... и одселимо се у Београд...
Излепио сам огласе у главној улици да продајемо покућство. Сто - 50 динара. Столица - 15 динара. Шпорет - 300 динара. Ћебе - 30 динара... И тако редом... Све оно што је мајка годинама стицала, отишло је, јевтино. За једно поподне!... Благо оном ко купује, а тешко оном ко продаје... Углавном, све је купио Моца... Тешко оном, тешко... тешко...
Нарочито кад се продају успомене...
Старих успомена, више, немаш... а нове не стичеш, нит се трудиш да их имаш... све би хтео да се врати оно старо, а то је немогуће...
И тако, бедни дошли - бедни отишли...
Мајка је у Сокобањи провела 30 година, а ја 17... Много...
Али срце ми је, ту, заувек остало! Као што никад нисам стекао нову мајку, ни нову Сокобању нисам нашао... И не тражим је јер друга, тако драга мом срцу, не постоји као ова, под Озреном!...

Sacuvana
Sale-X
Administrator
Vodeæi tim
*****

Karma: +82/-9
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 7768


WWW
« Odgovor #65 poslato: 12 April, 2014, 12:54:40 am »

Као приче из романа

Некад сам, срећан, живео у Сокобањи, сад живим у Београду. Некад сам, у Београду и Мостару, имао родјаке, тетке, тече, стричеве, стрине, ујаке, ујне... сад немам никог, сви су помрли... Али их се сећам, гледам их као да су живи и чујем као да говоре...
Тек сад видим да су сви били веома различити, као и њихове судбине... и да су били "јунаци" мог животног романа... А кад је то тако, никакво чудо што сам постао романописац и писац прича...
У Сокобању су ми дошли ујак, једном, једна тетка два пута и две тетке по једном, и то је било све... Све за 17 година мог живота у Сокобањи, мало!...
Десило се, једном, све три тетке, мамине родјене сестре, дошле су преко лета код нас. Вука,Веса и Вјера. Поредјао сам их по годинама, најмладја на трећем месту.
Дед, њихов отац као што је био и отац наше мајке, спавао је у кухињи, ми, сви, мама, Гордан, ја, тетка Вука и тетка Веса у једној соби - а тетка Вјера у другој. Зашто је она сама спавала у посебној соби, па, још, закључана(!), описаћу на крају ове тужне епизоде која је као истргнута из неког Сингеровог романа... да, да, оног нобеловца, Јеврејина, мог омиљеног писца...
Али, пре него почнем о том давном лету и "судбинама" мојих тетака и ујака, кратко добронамерно упозорење. Ако не можете да поднесете тужне приче, не читајте, даље, окрените се веселим странама живота и његовим беспослицама кад ја, већ, не могу... а не могу јер ми нешто не да мира... не да?... а шта, то?!... е, па, зините!... па ћу вам рећи!...
Ово "ситно ткање" свог сећања започињем с најстаријом, с тетка-Вуком. Знали смо кад ће нам у Бању доћи, али нам тог дана није прешла преко прага у Драговићевој улици. Аутобус је стигао, није, ваљда, изашла на некој успутној станици! О, тетка-Вуко, чујеш ли ме?!... Чујем, чујем, Бобо... али сам далеко!... Нашли смо је - где друго - у парку. Седи наша тетка, на клупи, близу рупе за инхалацију (ту је и Нушић седео), са женама, бањским гошћама - и хекла! Морали смо да сачекамо да је одведемо кући док не узме мустру! Читав живот се смејала не знајући шта је чека на крају кад се живот уозбиљи...
Друга је дошла тетка Веса (право име Веселинка). Тог лета, кувала нам је, маму је одменила. Сваког дана нас је водила на плажу, испод Жупана, да научимо да пливамо. Али, али - пази, сад! - не у води, него на сувом! Да, да, не помакао се с места... Брижна, наша, тетка...
- Док не научите да пливате, не смете улазити у воду! - била је њена филозофија.
Завршила је на исти начин као младји ујак.
А учила нас је да пливамо на сувом. Легнемо на стомак и "радимо" ногама и рукама, на шљунку. Нико се не може удавити. Научиш да пливаш без страха. И тек кад савладаш ту вештину, стекнеш сигурност и рутину, можеш у воду: у Жупан, у Три каце, у Шест каца...
Последња је стигла тетка Вјера (тако се каже у Херцеговини а у Србији Вера). Одмах је добила засебну собу док смо се сви ми, осим деда, стиснули у другој. Била је пуна прича, сликовитих детаља, динамичних догадјаја, незаборавних доживљаја из свог дугогодишњег школовања и службовања по војводјанским селима и у Новоме Саду... Јадна, она је прошла најгоре!... Изгубила је...
То, да је она сама спавала у соби, не до улице него у соби према кући адвоката Аце Мирковића, веома ме је изненадило. Питао сам мајку, видело се да избегава одговор, да врда тамо-амо. Питам је, а она понови моје питање! Хм, једино да ја одговорим, а она да ме пита!...
Али кад ју је мама прве вечери закључала у тој соби, е, то, више није могло да се забашури, тек тако, јевтиним женским триком: кад те неко пита, и ти питај њега то исто...
Тетка Вјера је била месечар!...
А то захтева враћање, уназад...
Кад су сви, пре рата, у детиње доба, живели срећни и задовољни, и не знајући да ће, једног тужног дана, сви морати побећи из Мостара и постати бедне избеглице... становали су на Луци, крај Неретве, у својој лепој породичној кући на спрат, с кровом од камених плоча, с дивним калдрмисаним двориштем, високим зидовима, цвећем, кујом Медом, мачором Белим и коњем Цветком... Тад се још нисам био ни родио, а моја мајка је била дете као и њена браћа и сестре: Славко, Бранко, Вука, Веса, Мица, Вјера... и наша мајка Ксенија, Ксена... у Мостару Сена...
Лето, најврелије, сви спавају напољу, у дворишту, на душецима... Доле чиста камена калдрма, с камилицом, мушкатлама, петунијама и каранфилима...
а горе звезде!...
- Медо, иди надји Мицу!...
- Медо, пронадји Весу!...
- Где је Ксена, Медо, где је... тражи је, брзо!...
И куја Медо - погрешно јој дали мушко име! - тражи и надје...
А кад уморан сан "закуца на врата", сви легну на душеке, у дворишту... а тетка-Вјеру ставе у средину, окруже је... да као месечар не оде у Неретву! Да не оде у сну! С испруженим рукама као у оном Кустуричином филму, најбољем нашем филму свих времена... не могу, сад, да се сетим наслова али сви су га гледали по ко зна колико пута... и још ћемо, не бројимо...
Ето, зато је тетка Вјера добила "своју собу" у Сокобањи, у кући, на Врелу где смо становали... Мама је закључа, сигурно је сигурно, мада је Моравица далеко од Врела...
Питао сам маму ко тетку ноћу закључава у Београду.
- Сама се закључа. Кључ стави у џеп. Ујутро га извади и откључа собу...
Много година касније, њихови дани су се привели крају. Тетка Вука је морала да угради вештачке кукове, да извади камен у мокраћној бешици, али дрхтање целог тела, главе, руку... није могла да заустави. Умрла је у дубокој старости, у свом кревету, у својој гарсоњери, у Тиршовој улици. До последњег дана, по причи, оним својим дрхтавим рукама, хеклала је... као оне давне године у парку, у Сокобањи... Због дрхтања, излазила је чудна "мустра", најличнија креација...
Веселинка је умрла у сну, срећна... Одвела ме њена кћер Милка... у Дијагностички центар. Плаче, Милка, мени се срце стегло... док тетка Веса спава, дубоко... дубоко... Само јој преко лица, понекад, "прелети" кратак трзај, одраз, сенка, одбијање, осмех... и ништа се не промени... жива, а већ отишла... дише, а већ "хода", далеко...
Тетка-Вјерин син скочио кроз прозор, био болестан... Кажу да се затрчао и полетео с петог спрата у Улици Луке Вукаловића број 5... Кад су јој јавили, нашла га у дворишту, легла по њему и плакала дуго, дуго...
Сахрањен је у исти онај гроб где су нашли свој мир дед, тетка Вука, наша мајка... а и она је ту сахрањена, у малој урни... на Новоме гробљу... И као што је, оног лета, у Сокобањи, имала засебну собу, овде је, на заједничком гробу, "добила" засебну таблу с натписом "Вјера Хаџић" (није се удавала; Миша је био њено ванбрачно дете; и није био месечар... а ипак је "полетео"!)...
Тако Живот шије и пара. Убацује нам у главу, товари на ледја, приближава или удаљава од срца, пише и брише... Записује у Велику Књигу. У њој је нешто медју корицама, а нешто, богами, и изван њих, у зависности одакле, из ког угла се гледа... из Живота или изван њега... као што, овде, пишем ја... а читаш ти... или ви... мој Павле, моја Марина, мој Мирко, моја Татјана... децо, моја...

Sacuvana
Sale-X
Administrator
Vodeæi tim
*****

Karma: +82/-9
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 7768


WWW
« Odgovor #64 poslato: 12 April, 2014, 12:53:49 am »

Ујка Брано

Као деца, први пут смо схватили да нисмо, на свету, сами, то јест, да, осим мајке и деда, имамо још неког... Још нам је, "тај неко", најавио и долазак! У Сокобању!... Ма не може бити!...
"Драга Ксенија, долазим... "
Ко?
Ујка Брано!
Одакле?
Из Београда!...
Не, нисмо могли да верујемо... Ма откуд?! Људи немају довољно новца ни за живот, а камоли за воз...
Он је прво путовао путничким возом до Житковца па, после, аутобусом, преко Алексинца, до Сокобање...
Нисмо имали његову слику. Кад је непознат човек, средњих година, омален, коврџаве косе, ушао у двориште, на Врелу, где смо становали, а било је то у дворишту вила-"Цаце", сазнали смо да је то наш ујак Бранко Хаџић, чиновник из Београда.
Одмах смо се разочарали. Није имао ни ципеле него старе прашњаве сандале с дебелим излизаним дјоном. Ово врата је имао завезану црвену мараму. У устима је држао муштиклу без цигарете, само држао или је, мало-мало, жвакао! Уместо каиша, панталоне су му држали трегери...
О, Боже! То наш ујак! Родјени брат наше мајке!... Разочарани, али...
Само док није прошло неколико дана...
А онда нас је ујак "узео под своје"!...
Боже, како је он био занимљив и диван ујак, свако дете би га пожелело сто пута!... И ми смо били деца...
Кад је био мали, у Мостару, крај Неретве (као што смо ми, тад, живели у Сокобањи, као избеглице, крај Моравице), наш ујак Брано, скакао је с моста у Неретву, и то на главу! Умео је да рони држећи руке на ледјима!... Волео је да игра фудбала, клиса, трулих кобила и пиљака... Волео је да јаше на магарцу...
Једном, провлачио се испод неког коња привезаног испред деда-Душанове радње, пало му на памет да ишчупа једну длаку из коњског репа. Коњ се окренуо, зграбио га за ледја и ударио о сто, сандук и земљу - добио је потрес мозга!... Други пут, опкладио се с неким да ће се одвести на бициклу до Сарајева и натраг, и добио је опкладу!...
Истог дана, кад је дошао у Сокобању, и, после поздрављања, краћег одмора у кухињи, изашао пред врата - неко му је украо једну сандалу! Дед му је дао своје старе ципеле, а ону преосталу сандалу дед је изложио...
Док је гостовао код нас, водио нас је по околини, брао нам лешнике, правио нам стреле од прутова и канапа... И причао приче, безброј прича које је чуо од свог оца, а његов отац, наш дед који је живео с нама, уопште их се није сећао и слушао их је, сам, с великим интересовањем чудећи се да су те приче некад биле његове...
- Све у своје време, тата... Једног дана ћу и ја заборавити своје приче - рекао је ујак...
Задржи дим у устима, надува образе а нама каже да добро гледамо - дим ће избацити на уши!
Ми смо седели и гледали, и ништа нисмо видели. Он, опет, и ми, по други пут гледамо... трећи, четврти...
Наводно, нисмо били довољно пажљиви. Можда и нисмо, али, било је давно, ко би се сетио...
Највише нас је задивио како нестаје динар из његове десне руке. Узме динар, трља га десном руком на левој руци, изнад лакта наслоњеног на сто и руке на левом увету. Динар нестане!... Поново нам показује исти трик, трља динар по руци изнад лакта, и динар, опет, нестане!...
Тако нас је "мучио" два дана а онда нам показао, били смо запањени. Он је трљајући динар, повремено га испуштао из руке, поново трљао, а онда, у погодном тренутку, левом руком би га подигао са стола, стављао себи на раме док је десном и даље трљао, па, још, и пљуцкајући и изговарајући чаробне речи...
После смо ми варали друге...
Никад нам више није дошао. Оженио се, добио дете а на два сестрића, сама, без оца, без деда који је убрзо умро, сасвим је заборавио...
Али, такав је живот: срећа је дуга, само док траје!...

Sacuvana
Sale-X
Administrator
Vodeæi tim
*****

Karma: +82/-9
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 7768


WWW
« Odgovor #63 poslato: 12 April, 2014, 12:52:17 am »

Како сам интервјуисао Андрића

У Сокобањи? Не. У Београду. Па, откуд, онда, он, у овој књижици?!
Па, зато, што је Андрић у Сокобањи био и пре него што сам, ја, у њу дошао (а дошао сам почетком 1944), а он је, чак, више пута боравио у Бањи и после мог одласка из ње (средином 1961). Он има, и те како, везе са Сокобањом...
А тај интервју, који сам детаљно описао у "Причи о господину Иви", забележио сам у необјављеној збирци приповедака "Сокобањске приче... крај Моравице" коју ће, можда, неко штампати. И, зато, овде, у ПРИЧАМА СОКОБАЊАЦА, само кроки, скица тог мог интервјуа, шта му је претходило и, како је, нажалост, неславно завршен... а све због моје "луде главе", како, често, умем, без икаквог стида, да се почастим...
Па, ето... као младом новинару, "жутокљунцу", пало ми на ум да интервјуишем Иву Андрића. Уредник ми каже да заборавим ту идеју.
- Зашто?
- Ником не даје интервјуе, зашто би дао теби?!
- Али ја хоћу... Хоћу да покушам, неће ми "круна" пасти с главе... Могу ли?
Уредник ме није ни погледао, загњурен у купус-рукописе. Поновио сам, упоран сам, то ми је мана - али, богами, и једна од великих врлина новинара: упорност, продорност, пречица, настојање пошто-пото...
- А како мислиш да то изведеш?
- Сасавићу 10 питања, молим да их, прво, ви, погледате...
Као студент треће године књижевности, из Шантићевог града, са савршеним језиком, стилом и акцентуацијом, надао сам се да ћу "сломити" Андрића и да ће ми дати интервју.
Како сам наиван био! Жу-то-кљу-нац, кратко речено...
Богами, иако добро поткован о Андрићу (читао сам, на Коларцу, код свог професора др Драгише Живковића, из његовог предмета Теорија књижевности, свој семинарски рад "Сликовитост у приповеткама Иве Андрића", и, без лажне скромности, био похваљен. Професор је, чак, зауставио моје читање да студентском аудиторијуму скрене пажњу на чистоту мог језика, оног Вуковског, херцеговачког говора; па сам наставио читање семинарског рада). Баш сам, зналачки, саставио 10 питања, не бих, боље и лепше, ни за цара.
Погледа, моја питања, уредник и сложи се, али и даље не верује да ћу интервјуисати Андрића. Сујетан, чак ми је рекао, цитирам га од речи до речи, па нек се љути колико хоће (пардон!... не може више... не може... из разумљивих разлога, хм!). Рекао је: "Андрић ни мени не би дао интервју, а камоли теби! Јер ко сам ја, а ко си, опет, ти?!"... Добро, пустимо, сад, то, трице и... и...
Преко Удружења новинара сазнам Андрићев број телефона, а знао сам где станује, одмах до Јапанске амбасаде. Зовнем га.
Јави се љубазан женски глас, Милица, његова супруга. Да ми га на телефон као један и један су два. Ја чекам, а ноге ми дрхте...
Али све је било једноставно да једноставније није могло бити. Договоримо се кад да додјем и донесем десет питања.
Бого, мој, како спустих слушалицу... тек тад добих трему! Стотину питања ми се створише у трену, не могу да верујем у шта сам се упустио... Кајем се, али нема одступања. Ако себе ставите у ту ситуацију, онда знате како је било мени! Да, да... "жутокљунац" пожелео превелик "залогај"...
У минут, у секунд (стајао сам пред његовим вратима да се казаљке поклопе)... дубоко уздахнуо... и, шта ми Бог да и јуначка срећа... зазвонио...
Отворила ми је господја Бабић, костимографкиња Народног позоришта у Београду, знао сам је из новина.
- Ви сте!... Изволите, Иво вас чека... У радној је соби...
Стајао је, окренут ледјима, пребирао је по станицама старинског радио-апарата. Угасио је апарат и окренуо се, с оним карактеристичним осмехом.
- Добро је, стигли сте, баш сте тачни, то је данас реткост... Изволите седите...
Погледао је питања. Учинило ми се да проверава да ли сам се држао броја 10, а, можда се, и варам. Поново се вратио на прво питање и... лице му се смркло... Погледао ме, дуго, па опет наставио да чита моја питања...
У том тренутку, господја Милица донесе две кафе, у филџанима, као и две коцке шећера, био сам јој захвалан на том јер нисам знао шта ћу с рукама...
Кафа је била врела, морао сам да срчем и због тог сам се стидео. У ствари, као да сам предосећао да му се питања неће свидети па сам журио да што пре попијем кафу, а не, кад се будемо, растајали, да, непопијена, остане у филџану. Глупо, али, било је тако...
- Знате, шта, младићу... Михић, беше?... На ова ваша питања не могу одговорити...
А мени додје некаква снага, па као из топа:
- А зашто... зашто... како не можете?! Па, питања сам...
- Питања сте тако саставили да су моји одговори везани за тај тренутак... а питање је да ли бих сутра на исти начин одговорио. А то, сад, не знам ни сам...
- Да - кратко сам рекао, себи, у браду...
- Немојте се љутити, молим вас, али, ствар је таква. Ја бих вам могао одговорити на питања типа "како сам зарадио првих 10 динара", разумете, а не оваква...
- Па? - упитно сам га погледао желећи да ми он пружи "руку спаса".
- Па, ето... Молим вас за других 10 питања, дајем вам "попуст" јер сте из Шантићевог града... и имате тако диван српски језик, просто се топим од милина док вас слушам... све те ваше дужине, сва четири акцента, па пренос акцената на префиксе... браво!... Јесте ли се усмерили према књижевности или према новинарству?
- И једно и друго...
- Немојте, никако... Једно искључује друго, послушајте ме као старијег... Књижевност и новинарство, ма колико да се додирују, два су света као... као...
Придржао ми је капут као сину, испратио ме, љубазно... и остало је на том да поново додјем с нових десет питања, али друкчијих, онаквих како ми је он сугерисао...
Уредник се, само, смешкао. Није хтео да троши речи...
А ја сам "прилегао" и почео да састављам нова питања... Да ли треба да их покажем уреднику, не, каже, није потребно, проћи ћеш као и први пут, "злогук" је прогнозирао...
Сад, овде, следи један део који сам детаљније обрадио у оној причи "Прича о господину Иви" па је овде, зато, прескачем. Тек, стиже и тај нов дан мог одласка код Андрића...
И, тешко је поверовати, али, све се понавља као кроз индиго. Господја Милица, кафа, нова питања... и опет Иво Андрић неће да одговори на њих!
Ја очајан... Вероватно је и он приметио како и колико је на мене деловало његово ново одбијање па је, ставивши ми руку на раме, ону руку којом је 1942. започео писање романа "На Дрини ћуприја" у Сокобањи, а наставио га до краја у Београду, у стану, на Зеленом венцу...
- Слажете ли се да ја саставим 10 питања и на њих одговорим? - упитао ме је, скрозирајући ме до дна душе.
Сложио сам се. Ипак ћу имати његове одговоре! Био сам пресрећан и...
Трећи пут нисам отишао...
Била ме је срамота...
А, ко зна, да нисам био онолико поносан, да ми глава није била "луда"... ко зна, кажем, шта би историја књижевности сазнала, ех...

Sacuvana
   

 Sacuvana
Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 »   Idi gore
  Stampaj  
 
Prebaci se na: