Skip to content

Sokobanja arrow Portal Sokobanjearrow Internet portal www.soko-banja.orgarrow Prièe Sokobanjèana
20 Novembar, 2017, 01:29:55 am *
Dobrodosli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.

Prijavite se korisnickim imenom, lozinkom i duzinom sesije
 
   Pocetna   Pomoc Kalendar Prijava Registracija  
Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 »   Idi dole
  Stampaj  
Autor Tema: Prièe Sokobanjèana  (Procitano 50411 puta)
0 clanova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Sale-X
Administrator
Vodeæi tim
*****

Karma: +82/-9
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 7768


WWW
« Odgovor #78 poslato: 12 April, 2014, 01:12:48 am »

Моја прва прича

Ко хоће да пише, па и да постане писац, прво мора да чита, много... много... И да размишља о том... и да упоредјује свој прави живот с оним животом из књига... Једног дана, може да се "преточи"! Добро или лоше, зависи да ли је неко постао писац или пискарало...
Не сећам се зашто ми се створила моја прва инспирација, али се сећам како...
Нашао сам се, као дечак, на Врелу, код језера, у ком, тад, није било воде... Угледам пса како се, на оном делу, близу виле "Мишић", врти укруг - једноставно врти - спремајући се да легне и спава. Радио је, то, ипак, некако нарочито, с паузама, њушкајући око себе, час подижући белу њушку а час је спуштајући, подстакнут, вероватно, мирисима... можда мислима, сећањима... ко то зна... Мало сам се и плашио пса, а био и изненадјен таквим његовим неуобичајеним покретима... и пожелех да то што видим и опишем!...
Близу сам становао, одем кући и у једном даху опишем шта сам видео у језеру, шта је пас радио, сасвим мали текст, али, за мене, тако драгоцен - својим писањем сам зауставио оно што је прошло... и могао сам му се увек вратити, био сам свестан вредности записаног... ко зна, можда сам управо тад и постао писац и не знајући...
Нисам био задовољан крајем те своје приче. Нешто ми је недостајало, нешто завршно, крај којим бих заокружио своје писање, а нисам знао шта би, то, могло бити. Тад нисам знао да се све може измислити: лица, речи, боје, звуци... читав живот... и све, то, назвати причом или романом...
И, ето мене, на истом месту, код језера, после, можда, пола сата и више... и, на своје велико изненадјење, поново видим оног пса, сад, већ, "јунака" моје мале приче... како се, још увек, окреће око себе и никако да, већ, једном легне!
Моја прича код куће, у свесци... а "јунак" приче пред мојим очима! Шта ће бити? Хоће ли се "прича" преда мном, уживо, некако друкчије завршити... или ће остати на том да се пас вечно спрема да легне, да се склупча и "прича" не заврши?
И легао је... и ја сам имао крај!... Тако сам причу "Пас" - своју прву причу! - и завршио... Пас је остао склупчан а ја сам журно отишао кући да напишем прави крај приче...
И онда ми је синуло - зашто је пас онако и онолико дуго одлагао да легне на дно језера... Можда се, јадник, спремао да умре... па је одгадјао... одгадјао у бескрај... да се склупча на земљи - знајући да више неће устати јер неће бити ни жив?!
Да ли сам у тој својој давној и првој причи успео да дочарам његов страх, његово одлагање смрти, продужавање радости последњих минута јадног псећег живота, не знам, прича је давно изгубљена и сад се, само, магловито, сећам, ње... те приче, оног пса и своје прве инспирације која ме је као дете обузела и усмерила ка каснијем писању...
Читао сам, све, о Андрићу, од Андрића, честом и драгом госту Сокобање, па сам наишао и на место где он објашњава како је дошао на идеју да напише своју "На Дрини ћуприја"... Седео је, на мосту, у летње предвечерје, у Вишеграду... Прохладан ветар, дувао је преко моста, а Андрић је ледјима осетио топлоту камене ограде на коју је био наслоњен. "Камен и тело се споразумеше", записа он.
У мом случају је то био онај пас...

Sacuvana
« Odgovor #78 poslato: 12 April, 2014, 01:12:48 am »

 Sacuvana
Sale-X
Administrator
Vodeæi tim
*****

Karma: +82/-9
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 7768


WWW
« Odgovor #77 poslato: 12 April, 2014, 01:11:54 am »

Први фудбал у Сокобањи

Сокобања, година 1946... Давно, много давно... а ја се, ето, сећам као да је било јуче! Брат је имао 8 а ја 10 година. Нисмо имали за хлеб, а за новине смо имали! Дед ми каже:
- Бобо, тркни по новине, сигурно су, већ, стигле аутобусом.
- Дај ми паре.
- Не требају ти паре, само кажи број 78.
Дед је сваки дан читао "Политику", а плаћао је на крају месеца кад мама добије плату. Био је претплаћен на "Политику" и његов број је код продавца новина био 78.
А Гордан је читао лист "Пионири". Мама и ја смо "крали", мало од деда, мало од њега...
Објаве "Пионири" конкурс за дечју причу, али да је напише пионир! Њему, то, није ни пало на памет, али мени јесте... што да не? Вреди покушати...
И он пристане: да ја, у његово име, напишем причу, потпишем га и пошаљем поштом на адресу београдског "Пионира"...
Нисам знао шта да напишем. Што год бих смислио... није ми било за награду, макар трећу, утешну...
И, ево, овде дајем бесплатан савет писцима-почетницима: кад немате тему, кад не знате шта ћете да пишете - ништа лакше! - пишите оно што најбоље знате, што вам је на дохвату руке, што сваки дан гледате, чујете... За мене је, то, била Врелска улица, у дворишту вила "Цаце" где смо становали после рата.
Прича је имала наслов "СТРМА УЛИЦА". У тој причи ништа се није дешавало јер се ништа није дешавало ни у нашем животу. Само опис до описа. Улица, наша, стрма, према "Дому Миланово"... Кад је киша, потоци теку као речице и ми, деца, "пуштамо" чамчиће направљене од борове коре! Чији чамчић несметано, без заустављања, доплови до Русимовића, победник је! А победа је зависила од случајности, од тог које је "корито" мали чамац "изабрао", никад се није знало чији ће стићи први, други... или, заувек, остати због неког каменчића који му се испречио "у пловидби"...
Па шта, ништа нарочито, то је свако могао да напише! - рећи ће, данас, неко. И биће у праву. Али...
Али тај мали текст, мала прича да мања није била ни могућа - добио је прву награду!
Фудбал, ФУДБАЛ!!!
Прави, од коже, који се пумпа пумпом за бицикл! Има шнир, има оне шивене кожне делове... ма прави фудбал од коже и гуме!
Гордан је био одушевљен, тад му се име први пут прославило а захваљујући причи коју сам му ја написао...
Све, остало, после, написао је сам...
Али, ја сам "повукао ногу"!
Да, да... први фудбал у Сокобањи!

Sacuvana
Sale-X
Administrator
Vodeæi tim
*****

Karma: +82/-9
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 7768


WWW
« Odgovor #76 poslato: 12 April, 2014, 01:07:50 am »

Кад сиромах наручује...

У то, давно, време, тешко смо живели у Сокобањи, тачније: између скромног и сиромашног... Тако је морало, није могло друкчије. Мамина плата мала, нас двојица браће на школовању, дед није имао пензију... а, сви скупа, избеглице...
Сећам се, био је крај лета, седимо у дворишту, на трупцима, калдрма прошарана камилицом и понеким каранфилом, а о мирисним петунијама да и не говорим... Одједном, мирис печеног меса!
- Осећаш ли? - питам брата који је већ подигао нос а очима шета по небу.
- А шта је то?
- Не погадјаш? Хаџипавловићи, Рашини, у дворишту, једу месо - одговори мама уместо њега.
Знао сам и ја, и ја имам нос, али...
- Хоћемо ли и ми? - пита мама.
- А шта?
- Па... роштиљ...
Брат и ја смо ућутали, увукли рамена, као да је нисмо чули... Не, то је немогуће!
- Хоћемо ли или нећемо? - наставља мама.
- Али, мама... како... како да... овај... кад... и сама знаш...
- Е па, за толико сам уштедела... Осим тог, треба и да се почастимо, ове године си завршио велику матуру, ред би био...
Не знам шта је брат мислио, али ја сам био уобразио да сањам. Никад, ама, баш, никад, нисмо јели изван куће, никад, ама, баш, никад нисмо нешто купили у кафани!...
И подјем, ја, све певајући! Рекла мама да одем у кафану "Српски краљ", наводно, тамо је најбољи роштиљ... па се, с пола пута, вратим, већ сам био стигао до "Сокограда"...
Нисам питао маму шта да купим а није ми дала ни паре!...
И, тако, важан улазим у кафану и, још важније, наручујем првом конобару на ког сам наишао:
- Молим вас, три роштиља! За понети...
Тако је то кад сиромах наручује.
"Три роштиља" - један за собу, други за кухињу а трећи за двориште!

Sacuvana
Sale-X
Administrator
Vodeæi tim
*****

Karma: +82/-9
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 7768


WWW
« Odgovor #75 poslato: 12 April, 2014, 01:05:50 am »

Бобина једноставна радио-станица

Не, није писало овако као у наслову него радиостаница... сећам се као данас...
Тај наслов сам прочитао у излогу сокобањске књижаре, код чика-Славка, Требињца, одмах поред хотела "Парк"...
Нисам могао да верујем: РАДИОСТАНИЦА... па, још, ЈЕДНОСТАВНА!... Богами, то је нешто за мене као из снова!... Не могу да верујем да сам на такву књигу наишао, и то јевтину...
А зашто су ме интересовале такве ствари и како, то?
Мама је "крива"... У часопису "Природа", Хрватског природословног друштва из Загреба, на који нас је мама претплатила, налазили смо безброј ствари из науке и природе. Из тог часописа, на пример, научио сам да стојим у води "као ексер"!... Да, добро сте прочитали - да стојим, да, уопште, не радим ни рукама ни ногама! Чудно, али је тачно. Како то? Па лепо - важно је да удахнеш ваздух и - стојиш, можеш и 10 дана ако треба. Кад затреба, брзо издахнеш и удахнеш нов ваздух - и опет стојиш као у ставу мирно, не мораш ни прстом да мрднеш! Важно је да не избацујеш ни прст изван воде, само, то...
Или, на пример, научио сам да правим, тзв., претказивач олује, претеча радија, који је измислио руски научник Александар Попов... Просто се прави. Узмеш опиљке од цинка, ставиш их у стаклену цевчицу, с обе стране затвориш запушачима, кроз запушаче провучеш два ексера, с једног ексера иде антена на кров, а с другог земљовод у земљу. Оба ексера повежеш с електричним звонцем и батеријом, и то је све. Кад негде, далеко, у домету тог апарата, загрми, севне муња - електрицитет - електрични таласи долазе до антене мог претказивача олује, савлада се отпор цинканих опиљака у оној стакленој цеви, успостави се коло струје и - звонце зазвони! Значи, биће олује!...
Ја сам тај апарат направио и - звонио ми је! Био сам на седмом небу!...
Па замислите, сад, мене - у излогу књига ЈЕДНОСТАВНА РАДИОСТАНИЦА - тако је писало... Бобо, трчи кући, мама ће ти дати паре чим сазна колико ти та књига значи...
Добијем новац, још брже отрчим у књижару, купим књигу (сећам се да ме је чика Славко чудно погледао!) - па кући, нисам трчао него "летео" - да што пре направим станицу!
- Јеси ли купио књигу? - пита мама.
- Јесам...
И седнем да је студирам, кад...
Само што се нисам онесвестио: на корицама је писало: ЈЕДНОСТАВНА РАДИОНИЦА...
То јест, како се, у кутији за алат, распоредјују разне алатке: чекић, клешта, тестерица, турпија, бургија, метар, стеге, ренде, шмиргла...

Sacuvana
Sale-X
Administrator
Vodeæi tim
*****

Karma: +82/-9
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 7768


WWW
« Odgovor #74 poslato: 12 April, 2014, 01:04:29 am »

Газда-Бора

Једног дана, вратим се из основне школе и видим неког старијег човека како седи у лигештулу, испред врата где смо некад имали летњу кухињу, а одмах до нашег улаза. Гледа у даљину...
- Неки човек седи испред врата! - рекао сам мами.
- Ћути... Није то неки човек, то је наш газда!...
Тако смо се упознали и много, много заволели... он, већ у годинама и ја, још дете...
Био је то један од браће Милутновића, Бора. Један брат му је живео ту, у Вила "Цаци", са супругом Цацом (Аном) а други, Сава, у Зајечару (са супругом Даном). Миле је био оперски и оперетски певач у Београду и Бечу, чувен Миле Милутиновић, а други, Сава "Славуј", био је трговац.
Наш газда је био банкарски чиновник, светски човек. Годинама је живео у Бечу, то се по свем видело: начин говора, одећа, понашање, искуство, разумевање... све, све... али, једног дана...
О, кад не би било тог "али"... свет би био, ако не бољи, оно, бар, добар! Али... Ево, рекох и ја!...
Имао је супругу Ноку, једног сина Александра, другог сина Сашу и једну кћер Мирку... Није се знало ко је од ког лепши, културнији, расположенији, лепшег понашања... Живели су у Београду, у Улици Спасе "Гарде" број 8. Понекад би понеко од њих дошло, али кратко, па друго... исто тако... имали су само једну собу и кухињу, било им је тесно...
Газда-Бора ми је надугачко и нашироко причао о Бечу, Европи (Велибор Михић: "Хотел Јевропа"), Дунаву, Аустрији, излетима, робним кућама, изложбама, бечком начину живота... Показивао ми је бечке илустроване часописе с невероватно лепим графикама у свим техникама, о бечкој кухињи, бечком саобраћају, Бечкој шуми, валцеру, коњима, забави, концертима, о речном трамвају, библиотекама и књижарама... Слушао сам га отворених уста, био му захвалан што ми то прича... Што год бих га запитао, да ми, додатно, објасни, на све ми је одговарао, стрпљиво, сликовито, понекад и с неком анегдотом, уз смех... уз карактеристичан гест да све то и покретом потврди, пресрећан што постоји неко толико очаран и заинтересован да слуша и чује...
Трајало је то, месецима и месецима. Он оде у Београд, опет се, на лето, врати и наше дружење се настави...
Много сам га волео. Можда и зато што сам мало запамтио оца, ко зна...
Показивао ми је како се помоћу сијалице у картонској кутији могу излећи пилићи... Како се, од липове гранчице, може направити диван "угљен" за цртање... Како се слика акварел-бојама... Учио ме је да калемим воћке... све сам знао!... што год бих накалемио... примило би се!... Кајсију на брескву... кајсију на крушку... брескву на кајсију... кајсију на шљиву... о, о, о!... Постао сам мајстор-калемар захваљујући вештини и стпљењу које ми је поклонио газда-Бора...
А онда, једног дана... (Јесте ли приметили, све се дешава "једног дана"?... Зашто је, то, тако?!).
Отишао сам у шљивар, испод Вила "Цаце" и убрао један штапић... Хтео сам да га изрезбарим и да га поклоним газда-Бори, нек га однесе у Београд и покаже својој супрузи тетка-Ноки...
Пусте жеље...
Одједном се преда мном створио газда-Бора, као да је пао с неба, усред шљивара, љут као рис, толико љут да, скоро, није могао да говори, црвен, сав дрхти као... као...
- Зашто си убрао то дрвце?!... Ког си питао?!... Дај овамо!...
Поломио ми је прут и бацио на траву.
Осталог се не сећам...
Неколико година касније, пише ми мама, у Нови Сад: газда-Бора био у вароши, играо карата, подигао руку и у руци карту... "Каро!"... рекао је... и рука му је пала по столу...
Спавај, мирно, газда-Боро... нисам се ни онда љутио... Такав је живот... Немам ни сад "дрвце"...

П. С.
Размишљао сам, не знам да ли сам у праву... Можда се газда-Бора према мени променио јер сам у то време већ много одмакао у свирању на виолиони? Дошао из Београда... и чуо ме!... А свирао сам... сам научио... потпуно сам... и жице, сам, наместио, све... сам... свирао сам... да сте ме, само, чули!... Да ли је могуће да је постао љубоморан?! На мене, на дете?!... Можда јесте, али ја нећу да верујем...

Sacuvana
Sale-X
Administrator
Vodeæi tim
*****

Karma: +82/-9
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 7768


WWW
« Odgovor #73 poslato: 12 April, 2014, 01:03:41 am »

Два зрна у Реснику

Поведе нас наш учитељ Душан Цветковић (био је и управитељ основне школе "Митрополит Михаило") на приредбу, у Ресник. Село близу Сокобање, ишли смо пешице. Био сам у другом или трећем разреду основне школе. Највероватније у другом јер сам имао веронауку...
Лепо село, баш ми се допало. Сећам се неке падине, дугачке, веома, неке низбрдице. А доле, у подножју, или је чесма или је озидан извор, не сећам се, али много воде. Ту смо пили воде.
Шта смо у Реснику "представљали", шта смо играли и певали, такодје се не сећам. Можда сам и глумио у неком комаду, можда сам и рецитовао, не сећам се... али се сећам да смо играли у колу и певали: "Санти ли си, моме, мори, сан ти знаш да појеш!" Да ли сам добро запамтио, такодје не знам, али се тих речи сећам и мелодије, дивне, милозвучне, македонске... И како играмо држећи се за руке...
После сам отишао код друга на спавање. За вечеру, добио сам пун тањир пасуља и малу варјачу.
- Шта је, што не једеш? - пита ме његов отац.
- Не могу варјачом...
- То је кашика, дрвена кашика, само кусај...
Опет сам застао и опет ме је његов тата питао:
- Што си престао да једеш?
Нисам знао да ли смем да кажем, плашио сам се... тудја кућа... ноћ...
Али он хоће да зна.
Рекао сам му да у тањируи нема пасуља, само чорба.
Он ми узе кашику из руке и промеша по тањиру.
- Има, има!... Ево, нашао сам два зрна!... Само једи...
То ми је био најсладји пасуљ у животу!

Sacuvana
Sale-X
Administrator
Vodeæi tim
*****

Karma: +82/-9
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 7768


WWW
« Odgovor #72 poslato: 12 April, 2014, 01:02:27 am »

Франц

Франц, Словенац, учинио. А ујак Славко смислио. И тако смо остали живи: мама, брат и ја, далеке 1941.
Столац, тата и дед завршили у усташкој јами (знамо која је!). Мама, с нама двојицом, сама у Стоцу, крај Брегаве. Добила је позив. Да, с нама, додје на Светог Илију... ради... "ради ликвидирања" (!)!...
Можете ли замислити "то"... такав ужас?!... Сирота, читала је... и знала је шта то значи. Мачка написала писмо мишевима у мишоловци - чекајте, долазим тад-и-тад... тад ћу бити гладна... о, Боже!...
Још је, зачудо, радила у Начелству. Телефонира ујка-Славку, свом старијем брату који је био судија у Окружном суду, у Београду. Како да нас спаси?... Није се предао као ни мама.
Имао је, ујак, у Главној пошти, у Таковској улици, познаника из војске, Словенца Франца (заборавио сам му презиме) који је радио на шалтеру, у немачкој униформи, био приморан да је обуче, мобилисан.
Франц налази официрску униформу, с капом, с одликовањима и кабриолет (отворен аутомобил) па... правац: Столац!... Као оптимизација сајта...
- Док господју Ксенију и њено двоје малодобне дјеце не одведем у Београд, не смије јој фалити ни длака с главе!... Јесте ли ме разумјели?!
И јадна наша мајка - сећам се као данас - остала без мужа, без свекра, ускоро ће остати и без стана, и без службе... али жива!... жива као и њена деца!... то јест ми, Гордан и ја... она... сећам се као данас... имао сам пет година... она клечи и пакује танке чаше за вино у фину меку хартију! А Франц јој каже:
- Госпођо Ксенија, оставите се тих чаша, важно је да сачувате главу!...
И отишли смо...
И тако вам ја, сад, ово пишем...
У октобру 1944, Франц је ухапшен, партизани су га стрељали на Сајмишту!
Младји ујак Бранко, одјурио је... да га спаси... било је касно...
Драги Франц, опрости...

Sacuvana
Sale-X
Administrator
Vodeæi tim
*****

Karma: +82/-9
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 7768


WWW
« Odgovor #71 poslato: 12 April, 2014, 01:00:54 am »

Доручак на јастуку

Живка Никићевић. Тетка Живка. Као Исидорина госпа Нола, као Андрићева госпођица, као моја ујна Рана (од Ранка), супруга мог старијег ујака Славка Хаџића који нам је својом генијалношћу спасио животе који су, већ, били изгубљени, из Стоца, у Херцеговини. Али, о том, неком другом приликом... иако је тешко поверовати. Овде о госпођици Живки, од, једно, 50 и више година, нашој комшиници на Врелу, из истог дворишта... вила "Цаце".
Доручак на јастуку?... Полако, сазнаћете како и зашто...
Учитељица шивења, родом из Мионице, никад се није удавала. Наводно, у шта верујем, имала је вереника који је једног дана "усео" (њен израз) у фијакер, у Ваљеву - и никад га, више, није видела. О, ти, проклети фијакеру, због тебе се тетка Живка није удала, стекла породицу и догурала до достојанствене старости. Али не, "усео"... и "одјездио"...
Била је учитељица шивења која нам је, мени и брату, једном, сашила пижаму. Обојица смо могли да станемо у једну ногавицу! Преширок метар!
- Али, зашто, Живка? - питала је наша мајка.
- Ксенија, пижаме треба да буду комотне. У комотним пижамама се лепше сања...
Биле су, богами, комотне. И сањали смо. Далеку и срећнију будућност која никако да стигне...
Имала је једну собу, један кревет, један решо, један тањир, једну шерпу и једну кокошку. Пардон, и једну вееееелику брадавицу на образу, којом смо се, као деца, Гордан и ја играли... као да је звонце!... Пуштала нас је јер нас је волела...
Волела, а била веома сиромашна. А пушила, а "бистрила" политику с нашим дедом Душаном. "Атли каже..." "Међутим, Черчил..."
Стане, на капији, чека "жртву" која пуши. Чим јој се приближи, испружи кажипрст и велики прст десне руке, као слово "В" латиницом, и каже:
- Имаш... немаш?
Чудно, пушачи су увек имали цигарете, само она не...
И дају јој, одмах припали, а једну узме "за после" и затакне је иза ува као тишлер Богица или казанџија Панта оловку...
Или, лепо се очешља - а имала је дивну велику мирисну чисту сеновиту (као Сена у Паризу!) косу... напудерише се (добила у неком америчком пакету) па узме велику керамичку шољу да јој неко, ко има вишка, улије супу. Удроби и, готово! Али, имала је тетка Живка и бољи оброк, обично доручак.
Њена кокошка се попне на прозор (одмах поред наше чесме), мало се раскокодаче... јавља!... па на њен кревет... па на њен јастук - и снесе јаје!
Да, да... доручак на јастуку!

Sacuvana
   

 Sacuvana
Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 »   Idi gore
  Stampaj  
 
Prebaci se na: