Skip to content

SOKOBANJA, SOKO BANJA

Google+
27 Mart, 2017, 07:27:57 pm *
Dobrodosli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.

Prijavite se korisnickim imenom, lozinkom i duzinom sesije
 
   Pocetna   Pomoc Kalendar Prijava Registracija  

Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14   Idi dole
  Stampaj  
Autor Tema: Priče Sokobanjčana  (Procitano 37633 puta)
0 clanova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Sale-X
Administrator
Vodeći tim
*****

Karma: +82/-9
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 7770



WWW
« Odgovor #104 poslato: 12 April, 2014, 01:47:17 am »

Сокобањски ораси

Седео сам у ресторану "Москва", у Београду и бадаваџисао. Нигде нисам био а никуд нисам ни намеравао да... Одједном...
- Извините, је ли слободно код вас?...
Мало чудно: толики столови празни, а он, баш...
Седне. Мојих година, можда и месеци. Бркови, раздељак, полуотворена уста на која дишемо... као да гледам себе у огледалу, можда га је сличност са мном и "повукла" да... Ма какви, мари, тај, за сличност... он, само... касније ћу се у то уверити, ако, баш, инстисти...
- Седео сам, малопре, с оне стране, у посластичарници - поче он - неки пар је наручио две шните с орасима, а то је, за мене, окидач!
Убрзо сам сазнао...
Ораси, посебно сокобањски ораси, за њега су "окидач"!
- Тај пар је мислио да су ораси у колачима сокобањски!
- Како знате шта су мислили?
- Па питао сам их, побогу!... На коју год пијацу одете, ко год продаје орахе, ма сви ће, одреда, рећи... А то није нормално... Јесу сокобањски ораси најбољи на свету, али, дозволићете, нема их толико да покрију целу планету!... Свуд их има!... Ако питате неког француског сељака на Јелисејским пољима који су ораси најбољи на свету, он ће... наравно... Ако питате неког аустријског шумара у Бечкој шуми који су ораси нај...
- Стварно су добри - рекао сам, помирљиво - живео сам у Сокобањи 17 година...
- Благо вама, кад сте могли... Ја, само, седам дана, па сам побегао... Био сам на лечењу... Живци... Хладна вода...
- Није хладна него млака... Тако треба да буде... Врућа вода, у Амаму, за ишијас је, реуму и... а млака, на Бањици је за живце... Је ли вам помогло?
- Јесте, али... Кратко сам био... Седам дана је недовољно, знам и сам... треба, бар, 21 дан, то је права мерка... Шта могу, зимогрожљив сам, не може се с капутом у воду...
Тамо је, каже, први пут пробао сокобањске орахе, а, после, није морао ни да их једе, довољно је да на њих помисли, каже "сокобањски ораси"... и...
- То ме држи - осмехује се - те две речи!... СОКОБАЊСКИ ОРАСИ... Као "Сезаме, отвори се!"...
Гледам га, слушам... Могао је бити деда, а он, ту, о орасима!...
"Окидач" - а "држи" га!...
А онда "крену" исповест... мало је рећи чудна... умало да и мене не "повуче" у његов свет... Па ко је он?...
Ту, у "Москви", чека време за аутобус, мора у Болницу "Др Драгиша Мишовић"... после сам сазнао зашто. Показује ми сат на руци (стилисти би рекли ручни сат, али он није стилист већ пацијент). То није обичан сат, каже...
- Како то мислите "није обичан"?!... Необичан је?!
- Чујте, овај сат је мој глумачки реквизит, имам улогу пацијента, лекари су ми га дали, необичан је јер је то мали будилник! Звони у време на које су га лекари наштеловали!
- А зашто, то, молим?!
- Зато што сам, пријатељу, склизнуо испод себе!
- Склизнуо?!
- Баш тако!
- Испод... испод...
- Заборавио сам да једем... Кратко и јасно... Кад ми зазвони сат, морам, аутобусом, да идем на ручак, у Болницу "Др Драгиша Мишовић", јасно!...
О, боже, мој!...
Ја сам срећан човек... И богат... И мислим да сам здрав, зато...
Заборавио да једе!... А мора, како би, иначе, живео ако не би...
Даље, у причи, сазнајем детаље његовог "личног комада" у ком он, како поносно истиче, игра улогу пацијента! Самог - себе!... Богами, оригинално, вредно је да се забележи, можда ће неком затребати за књигу "Патологија примењеног кулинарства"... или за СОКОБАЊСКО ГРНЕ, на сајту www.сокобања.цом који је савршен.
Даље, то јест, још даље... Био ожењен, жена га варала, одао се алкохолизму, лечен и лечен... почео да заборавља... развод... једном, пред РК "Београд", на Теразијама, није препознао бившу жену... купила му кошуљу па заборавила да му је преда... послала поштом... "извади шпенадле"... "чувај се, Мићо... за све је крива твоја проклета чашица"... аха!... чашица!... откад се, то, тако зове?!... и, ето, сад... кад је заборавио да једе, сат га подсети да треба да иде на ручак... сат... с а т... САТ... медицина је моћна...
Сат зазвони!
Он га "придави", надмоћно... Има малу курблу, окрене је двапут, и готово...
- Хајдете и ви са мном? - каже ми а већ стоји, програмиран је, као зомби.
И ја, сомина, једна, матора, као да нисам здрав... ја нећу, мој мозак неће, али ме ноге, писца, испод мене... тј., себе... "вуку" за њим... У аутобусу... нешто невероватно!... пронашао је човека који је... не!... нећете веровати!... више "вуче" (одвугне!) на кич него на шунд!... пронашао је, кажем, човека који је у Врњачкој Бањи јео сокобањске опрахе!!!... Е, није-него!... Нек они, тамо, једу свој кајмак, а орахе...
И док смо се пели уз степенице, да удјемо у болницу... и кад удјосмо, лепо осетих како ми време стаде и...
Неко миље, нека атмосфера, неки стил, неке нијансе, неко осећање драматургије... обузе ме... Одједном као да се надјох, уживо, у некој Чеховљевој причи, у фином ткању ненадмашног мајстора... шта сам рекао, Чеховљевој?... не, мислио сам на Сингера, пардон!... молим... У ком сте, ви, "фазону"?... Је ли?... У реду... Е па ја сам у...
- Ако је ту, др Адамовић, може да те удари чекићем по коленцету и да ти каже од чег болујеш... Нема здравих, по њему, сви смо болесни - рече он - а неко, као ја, болестан сам од себе!...
Хм, откад се, то, тако зове, питам се ја... У реду, није оригинално, али шта јест?!...
Срећом, др Адамовић није био у смени у "кукавичјем гнезду"...
Приступили смо, сложно, с послужавницима, кутлачи, западе ми, уз вариво, лепо парче меса... Један другар, иза мојих ледја, набоде га и однесе из мог тањира... Мој познаник је јео као ала! Ред меса - ред варива - ред ваздуха... тањир му се брзо празнио... Оде по репете, смаза... па ће мени:
- Хоћеш још?
- Не, хвала...
- Ма једи, храна на уста улази...
ХРАНА НА УСТА УЛАЗИ, каква сентенца!...
Док смо "ручали ручак", десио се инцидент у WЦ-у, али овде, из разумљивих разлога... Крај "мог" стола, само кратки сочни коментари... ужурбаност... задиханост... мљацкање... узвици... шапат... звецкање прибора... кикот... рад кутлаче... (Знао сам човека, додуше, само, из видјења, презивао се Кутлешић, тако би "легао", ту, крај кутлаче, у болничкој трпезарији! Или да он, лично, "диригује" кутлачом!)...

Боба Михић

Sacuvana

Nekada sam bio ljudsko biće... a onda sam dobio modem.
« Odgovor #104 poslato: 12 April, 2014, 01:47:17 am »

 Sacuvana
Sale-X
Administrator
Vodeći tim
*****

Karma: +82/-9
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 7770



WWW
« Odgovor #105 poslato: 12 April, 2014, 01:48:00 am »

ЕПИЛОГ:

На крају "излета", добили смо ораснице. Питао сам одговорну господју да ли су у орасницама сокобањски ораси.
- А из које сте ви собе? - упита ме добра сестра (не моја, болничка).
- Ја сам из своје душе - покушао сам да се направим паметан.
Само је климнула (наравно, не ногом!).

ЕПИЛОГ 2

Ово и није неки прави епилог, зато, само условно. Али нисам знао где да га сврстам, а жао ми да пропадне...
Пре одласка, одвео ме је да ме упозна са својим бившим цимером. Човек сасвим на месту, ма нормалнији него ја, него он, али...
У току дана, никад се не зна кад, ни шта га на то подстакне, шта је његов "окидач", његов цимер легне на ледја... глава на јастук, рука, испружена, повуче фиоку и он извлачи огледалце ("Огледалце, огледалце, ко је најлепши на свету?!")...
- Па шта?! - питам, наивно, ја; и ја имам огледало.
- Па ништа... само, то... што он гледа своје ноздрве... леву... десну... десну... леву... де...
И гледа, равно, два сата, а понекад и три... четири... како је расположен!... Гледа која му је ноздрва већа... а која мања...
Људи, једите орахе!...

Sacuvana

Nekada sam bio ljudsko biće... a onda sam dobio modem.
Sale-X
Administrator
Vodeći tim
*****

Karma: +82/-9
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 7770



WWW
« Odgovor #106 poslato: 12 April, 2014, 01:49:24 am »

Кажи ми какво име да ти дам... Хоћу ли...? Или...?

О, боже, толика имена... свако нечим зрачи... Па презимена... колико имена, толико презимена... а негде и по два... чак три!... како, у то, поверовати?!... А списак се отегао... као летњи дан до подне... Све име до имена, све презиме до...
МАЦАН - ти си знао зашто и како се живи! Умео си и брке да омастиш, ниси, џабе, Мацан!... Колико си, мој Мацане, у животу, имао... знаш шта хоћу да те питам!... Види, види... па то је мање него ја... пробирач, значи... ишао си на "квалитет", а!... Лоло, једна, гле, ти, њега... А да ли ти је неко, у неко време, на одредјен начин... разумеш?... с разлогом или без разлога, викнуо ШИЦ!... или ПИС!... Богами, мени јест, а не звао се Мацан!... \'Ајд\' са срећом, и нек ти је просто!... Пази се, Мацане, мој, мишева јер... два миша... могу да... ма далеко им лепа кућа!...
ЗЛОЈУТРО - Какво ти је то презиме, јадо, моја?! И какав ти је био дан, подне, ужина и санак кад ти је јутро такво?!... Ух, помакни се, у страну, да на мене не предје, сунце ти калаисано! Мрдни, не дај се, не дај на се, прескочи јутро, одмах ускочи у дан, у тањир, на јастук, на неку разбибригу да заборавис тежак имиџ који ти натоварише на ледја, срећнији од тебе!... Злојутро! О, боже, како, код толиких презимена, да такво тебе западне, знам... ниси се отимао, не!... али, брате, мој, слатки... што га не промени?!
Уз малу општинску, градску, републичку таксу и таксу агенције за улепшавање презимена (АЗУП), могао си се презивати Обилић - звали би те Миша, Тесла - звали би те Ниџа, Караџић - звали би те Ра... пардон!... Вук, Црњански - звали би те Миша "Кицош", Немања - звали би те Стева, Моцарт - звали би те Моца, Бетовен - звали би те Љуша, Петровић - звали би те "Којекуде"... а ти... ма тешко ми је и да поновим: Злојутро!...
Јеси ли покушао?...
Знам, сад је касно, окаснио си, много, нема, више, за тебе ниједног шалтера... и нек ти је лака црна земља...
СРБИСЛАВ - Ма ништа ми не причај, из приложеног се јасно види: славан Србин, Србин славе, пред чијим је именом тамнело свако друго самим тим што си Србин, а још и славан: Србислав!... Шта шапћеш... имао си неприлика?... Љубоморни?... Па не може свако бити славан, мој Србиславе, а, још, уз то, и Србин, то се зна чак од Карпата...
Да ти видим потпис?... Немаш перо... имам, ја... изволи... Аха!... Потпис фолклоран, чиста ћирилица... зар ти смеш да се потписујеш ћирилицом кад ти се председник потписује латиницом?!... Можеш, је ли, то је твоје уставно... О, о, о!...
А куд си кренуо, ако није тајна?... Код матичара?... А што, Србо?... Да ургираш?... Да родитељи чешће дају твоје име својој деци... е, та ти ваља! Мало је Србислава, славо, моја, све некакви Данијели, Роберти, Истоци, Алберти, Бредови, Џакови... пардон!... Џекови... нигде Србина!... Шта, како?... Да лакше удјемо у Европу, зато, они, то?!... Аха, тако кажу... Дај боже да те српски родитељи послушају: Србислав, него како! А може и: Србољуб, Српко, Срба, Србенда... Не знаш шта значи Србенда? То ти је кад се Србин напири... ево, овако!... тад је Србенда!... Срећно ти било код матичара, и пиши кад стигнеш...
РУЖА - Нек ти је мирисно, све, цвете медју цветовима, краљице, моја!... Свевишњи те је стварао дуго, дуго... Пред тобом, сви су се завлачили у мишју рупу, ко би с тобом и с твојој лепотом на мегдан?! Душа ти мирише, срце ти мири, име те надахњује. Ко те је имао, тај се овајдио и сви су му завидели. Тај зна шта је и колико мирисао, сваког дана је био пред рајем а ноћу у рају!...
МИХИЋ - Откуд, ти, презимењаче, баш ме пријатно изненади?... Од којих си, презиме, моје, родјено... од мојих, с Поплата, код Стоца... или од оних од Гацка, реци... Једном, има, отад... охо-хо!... кад бејах леп и наиван... додјох у стан Николе Милошевића да ми, по договору, напише кратку белешку за позоришни часопис "Сцена", за моју драму "Пад Дубровника" и, шта... шта ме је изненадило... Ту, у стану, у Невесињској улици, у Београду, ја видех, само, кревет, две столице, сто и књиге... књиге... књиге... стубови књига... зидови књига... и седи... кад сам ушао, он је... тај Милошевићев гост, устао, пружио сам му руку и рекао Михић, а он руку прихватио и рекао Мухић!...
Па како си, огледало, моје, море ли и тебе исти проблеми као мене или је, и теби као и мени, довољно само зрно радости па да се веселим читав дан?
Остај ми здраво, пази да нам презиме не обрукаш... Изменићемо честитке 21. новембра, јакако!

САЛАТОВИЋ - Види презимена, тако ти ручка и вечере!... Увек си био самом себи довољан... две-три салате, човек се засити... Ко ти даде то презиме? Можда неко ко се давио у гулашу, трпао у себе мусаку или се наједао месом с роштиља, па, љубоморан на тебе што се и он не може да европеизира?... Свака ти част на линији, салата те држи... а и одржава, све ћеш их наџивети, мој Салатовићу, нек пукну од једа!...
НЕДЕЉКОВИЋ - Знам кад си се родио, али се кум збунио. Чуо сам за презиме, али за име, никад... Мислио сам и да нећу, али, лепо се каже: никад не реци никад!... Живео си за недељу, имао си оправдање! Презиме то заслужује, то јест да се изнедељишеш од јутра до мрака, нек се зна кад је твој дан... Одакле су твоји дошли, из суботе?... Да се, можда, не спремаш за понедељак... ма не!... само, онако, питам... не ако нећеш... што би... откуд и... како... Озбиљно презиме, чврсто, зна се ред, капу доле... Отмено, мисли на себе, увидјавно, склоно размишљању (стилисти би рекли: медитирању), умивено, зачешљано, окрпљено, испеглано... Ником ништа не дугује. Зна да се посвети себи, одмара се... и Бог се тог дана одмарао... Једном речи: Недељковић, свака част, било ми је мило...
ТОЈАГА - Е, том се нисам надао, толико година па... Тојага или тољага?... Пред тобом су сви климали (главом, неће, ваљда, коленом!) и пристајали. Ко се усуди да мућне својом... зна се!... А деца, ех!... јагом су те звали, срам их...
МИЛИДРАГ - Ти ниси имао проблема: био си им и мио и драг... Шта су ти Миломир, Милина, Милинић, Миодраг, Милибор, Милојко, Милован, Милисав, Миланко, Милодар... браћа и сестре од...?
НАРАНЏА - Волео бих да си ми на рамену кад снивам снове!... Кад се изгубим у песми и не знам да се вратим на почетак, ти би ме, наранџо, моја, водила до врха себе!... Јеси ли слободна, сутра, позивам те на ручак. Крај стола, свог, поставићу огледало да нас је више, а ти, ако успеш, поведи и поморанџу, имам, тањира, три... и лепо сам васпитан...
МЕАНЏИЈА - Тотално... пардон!... сасвим си демоде или, по српски, ниси у тренду... Какав, црни, Меанџија, што не узе модерније: Ресторанчевић, Мотелџић и сл.? Баш ме интересује како су те дочекивали у хотелу, на пример, кад се упишеш у књигу гостију... Јеси ли учио турски? Јесу ли код тебе везивала коња (или магарца, није битно) кад су одседала, господа? Јеси ли их, ти, том приликом, гледао "бело" или си црвено гледао њих?... Ретко презиме, баш си раритет као да си, на пример... из... из... Домановићеве сатире "Краљевић Марко по други пут медју Србима", слажеш ли се са мном?... Ја се, с тобом, не слажем...
ЦВЕТИЋ - Шта си, ти: Цветић као презиме или си цветић као мали цвет?... Благо теби, кроз живот си прошао мирисно, ако си цветак, а достојанствено ако си презиме... Јеси ли, с обзиром на презиме, нашао неку цвећку која ти, по природи ствари, припада?...
ЛУЈИЋ - Други, Лујићу, мој, постадоше Лујеви по редном броју... хм!... сад се сетих... Био новинар с фото-репортером код неке наше уметнице народног подврискивања и турског завијања, кад... нема пепељаре!... Мама - виче она - дај, бре, пепељару новинарима, људи пушу... треба ме интервишу... а мајка не може да надје, нема па нема... Види, бре, кево - љути се уметница - на оном Лују XИВ... Нема, каже мајка... Онда види на следећем асталу, на Лују XВ!... И би тамо!...
И би светлост!...
Добро си, надам се, прошао с обзиром на презиме...
ГУДУРИЋ - За ког те, срећа, поведе и одведе, гудуро, моја... па оде у планинске крајеве, у брда и гудуре?! И како се проведе, тамо, к\'о боса по трњу!... Ж\'о ми те је, ако је тако, душо, блага...
ТОРБИЦА - Без ње ниси могла ни по новине, такво ти је презиме. А кад те осмотре, само те у руке гледају, по торбици те цене и оцењују. Била си или "она с торбицом" или "она без торбице"... исто ти се хватало...
ПОШТИЋ - Која специјалност ти је била: писма, упутнице или пакети?... Ком си, ти, писала, а ко је теби?... Кад си затварала шалтер? Јеси ли пуштала прекобројне или си се држала неког свињског реда?... Пошто, моја, позрављам те, није ти било лако, не, богами...
НЕБОЈША - Дивим ти се, ником се ниси склањао, уклањао, поклањао а ни клањао! Храбар, без мане и страха... никог се ниси бојао до... Част ми је, ево ти руке...
КОСТУР - Пробао си, није успело, ниси се угојио ни грам... О, презимена, о, саклони боже!... Могао си се презивати Кутузов (онај што је умео лепо да кукуриче и плаши, у зору, Французе), Њутн (радио је, нешто, с јабукама), Пупин (почео с овцама а завршио...), Ајнштајн (возио бицикл и плазио језик на цео свет)... а ти... Костур! Извини, али... дабоме...
БУХА - Знам, сви су те звали Бува, такав је наш свет, забораван и, помало... да!... Да ти то није нека скраћеница, а... БУ - бурна, ХА - хармонија... или тако нешто, не... није хармонија, не може бити бурна ако је... да није халабука, то може...
Немиран, то знам... Досадан, што да не, и теби су други досадјивали, ниси ни ти бувљи плач!... Не дај се, само, то, хоћу да ти кажем... Јеси мали, али се и цар чеше кад га ти засврбиш!...
СОКОЛОВИЋ - Соколе, мој, птицо, моја!... По теби једна... не једна него најлепша бања носи име!... Маското, моја, око моје, брзино моја... Сећаш ли се кад у народној песми онај јунак пита где су броди, где су прелази преко реке, а добија одговор: "...мој соколе српски, свуд су броди где год додјеш води!"... Е, видиш, то ме напаја... Све ми је тад лако кад знам да још увек има Соколовића, соко-људи, соко-ђидија!... Хиљадили се!...
КРАЉ - О, о, о... поштовање!... Пред вама, само, цар није устајао!... Ваш умни поглед је гледао унапред!... Ваша реч се није порицала!... Кад сте ви правили обућу, ни краљеви нису имали примедбу, није их жуљало!... Кад сте ви глумили, остали су ћутали, чак и суфлер!... Кад сте ви бранили на голу, мрежа се одмарала!...

Sacuvana

Nekada sam bio ljudsko biće... a onda sam dobio modem.
Sale-X
Administrator
Vodeći tim
*****

Karma: +82/-9
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 7770



WWW
« Odgovor #107 poslato: 12 April, 2014, 01:50:36 am »

Један дан у рају

Негде, у пролеће, давне 1945, позван сам на рођендан свог доброг школског друга Зорана Сретеновића. Имали смо по девет година, похађали трећи разред основне школе "Митрополит Михаило" и седели у истој клупи...
Боже, те моје радости!...
Били смо, у Сокобањи, избеглице од усташког ножа, из Херцеговине, мама, брат и ја (после нам се придружио и дед, мамин отац). Нисам ни знао да постоје рођендани, а, још мање, да се прослављају...
Увече, уочи тог дана, мајка ми је опрала косу, закрпила рукаве на капутићу (уштопала на сијалици), такође и чарапе (такође на сијалици)... и ујутро дала потребна упутства "да не једем много, да се не брукам"...
Али, како да се не брукам кад сам био гладан!... Ипак, мамине речи су ми остале у сећању...
Зоранов тата Душан-Душко је био сокобањски апотекар, нема ко га не зна, мајка Рада домаћица а брат, Зоранов, Војин-Војкан, био је млађи од нас, можда три-четири године...
Кад сам пошао, мама ми је дала поклон за рођендан, лепо умотан у најтању канцеларијску хартију звану пелир (била је чиновница) и, хајде, Бобо... "пристојно се понашај"...
Становали су у главној улици, колико се сећам, то мора да је био стан који припада апотеци, односно апотекару, што би се данас рекло наменски...
И, тако, закорачим, ја, у њихов стан, као у рај! Као да је дошао кнез Милош, лично, сви су ме дочекали: и чика Душко, и тетка Рада, и мали Војкан и, наравно, мој пар, мој Зоран...
Сви стоје и гледају шта држим, а то је замотан поклон Зорану за рођендан.
- Срећан ти рођендан - кажем и дајем пакетић.
Кад га је размотао, само што се нисам срушио од срама: пепељара!... Лепа, црвено-бела, од порцелана, са словима "Рогашка Слатина"! Зар пепељару, црни Бо...
Чика Душко је одмах узео пепељару и одушевио се, био је пушач, пушио је "из табакере" (то сам виђао кад је глумио у сокобањском аматерском позоришту; често је отварао табакеру јер је у њој имао смотану улогу!; па, успут, и припали, иако ни писац ни редитељ то нису предвидели!; али, наравно, то публика не зна)...
И сетио сам се...
Та пепељара је била нешто најскупље и најлепше што смо имали у кући. Тата ју је у Столац донео из Словеније, са службеног путовања, оне године кад сам се родио, на дар мами иако она никад није пушила... А сад, гле!... Зорану за рођендан... а користиће је његов тата!... Богами, чудни су путеви пепељара...
Па смо почели да се играмо...
Док се ручак кувао, а мириси се ширили... и шириле се моје ноздрве, али сам се правио сит...
Нико, осим мене, није дошао на рођендан. Био сам једини гост. Ни пре ручка, ни за време ручка, ни увече...
А играчке...
И сад бих се њима играо!...
Прво ми је показао "прави" град-тврђаву, с кулама, капијама, покретним мостовима, с малим ланцима који се помоћу минијатурних чекрка подижу и спуштају, отварају или затварају улазе у тврђаву, са заставицама, с посадом... све војник до војника, пешаци или коњаници... Куле су имале мале крстасте решетке иза којих су били џакови с храном, посада која спава или заробљеници... Кровови кула су се могли подићи и тад су се виделе спиралне степенице, мали сандуци тако верно направљени... сви ти предмети, били су веома сликовити, не, само, због облика већ и због невероватних боја и нијанси... Није чудно што је Зоран, кад је бирао занимање, постао сценограф - као сценограф је годинама радио у "Малом позоришту", на Ташмајдану, у Београду... Био сам, једном, код њега, у време кад сам тражио ликовно-графичког уредника за свој роман "Хотел Јевропа"... и тад је Зоран имао на столу макету, али не тврђаве из детињства већ макету тог дечјег позоришта у ком је радио (сад се зове "Мало позориште Душко Радовић"... Душко!... И Зоранов тата се тако звао: Душко!)...
Осим те тврђаве, Зоран је имао и "војску" која ју је опседала: војнике у друкчијој униформи, с друкчије опремљеним коњима... па мали топови из који се могао, заиста, "испалити" метак од згужване хартијице...
Кад бих ја нападао тврђаву, оглашавао сам се дувањем у плаву трубицу, а он би је бранио одговарајући ми из друге, црвене трубице...
Имао је, Зоран и мали рингишпил на навијање. С предивном музиком, и сад ми је његова мелодија тако жива заједно са смешном шкрипом механизма...
Па смо, касније, прешли на зидне новине, писали, цртали, измишљали... тад је био обичај да сваки разред има своје зидне новине... На пакпапиру, горе, преко целе ширине, напишу се "уметничка" слова ЗИДНЕ НОВИНЕ, а испод се лепе прилози ученика и, наравно, састављача, то јест нас двојице...
Увек су наше зидне новине биле најбоље! Како и не би: Зоран је постао позоришни сценограф, а мене је, само, пуким случајем, тетка Вера спречила да не постанем сликар!... "Марш у гимназију!"... тако је одредила моју судбину...
Не знам колико смо се играли, али... кад сам отворио очи, Зоранова мама нас је звала на ручак!...
Јели смо, само, он и ја... Остали су ручали пре нас; нису хтели да нас буде, тако смо слатко спавали... уморни од игре, писања, цртања...
Пошто смо "три пута" опрали руке... "пре и после јела, руке треба прати!"... сели смо за сто...
Прво смо добили супу с кнедлама од гриза, али су нам супу сипали из порцеланске шоље! Па смо, после, јели пржено месо и кромпир са сецканим першуном, на крају кох од гриза са сувим грожђем и пијуцкали топлу и мирисну чоколаду... Збуњивале су ме мале металне посуде-тацне поред тањира. Питао сам Зорана шта је то, па сам сазнао да се у те посудице слива масноћа с виљушке кад се наслони на тањир! Тако се не исфлека столњак!...
После смо се још мало играли: гађали лоптицама у мету, па лоптица остане залепљена, притискали металну чигру која се окретала и свирала "јо-јо", трчали по стану држећи макете авиона чије су се елисе окретале јер су биле наврнуте прстима помоћу спиралне гумице...
Кад смо, усред игре, позвани да једемо јабуке у шлафроку, послушали смо, ко не би!...
- А сад, на спавање! - рекла је тетка Рада.
Тако сам сазнао да се код Сретеновића обавезно спава после ручка... Код нас, богами, не... али, допало ми се...
Мало смо причали, у замраченој соби, мало сам причао ја, мало он... и опет као по команди... у сан!...
Те ноћи, кад сам се вратио кући и легао, брат као да је пао с Марса, питао ме је:
- А где си ти данас био?
- У рају - одговорио сам му.
Само ме је погледао...
А ја сам угасио светло... светло нашег дома... дома у ком рај никад није гостовао јер смо... јер смо били... да, на то сам мислио...

Sacuvana

Nekada sam bio ljudsko biće... a onda sam dobio modem.
Sale-X
Administrator
Vodeći tim
*****

Karma: +82/-9
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 7770



WWW
« Odgovor #108 poslato: 12 April, 2014, 01:51:15 am »

Сећам се... сећам...

Затворим очи... склопим капке... и све их видим... Поново...
Ненад-Неша Динчић, сајџија... Сећам га се, лепо, из успутног видјења, становао је у Чуки... а ја с друге стране Бућњака... Шта је с њим било на крају, да ли је, и после мог одласка из Бање, остао ту... или је и он као ја, потпомогнут ветром у ледја, некуд отпутовао, неком циљу, за својом идејом?... Никад нам ниједан сат није поправио, нисмо имали сат... О, Нешко, ако ово чита неко твој, и њега поздрављам, а тебе се сећам, лепо-лепо, увек си ишао усправан, замишљен и свој...
А беше неки фудбалер Аца Голубовић, чудо од играча!... Црн, брзоног, оштар, мајсторски је тресао мрежу противницима "Озрена"... Да ли је имао деце, да ли је добио унуке, да ли је неко од њих био на висини свог чувеног деде?... о, време, Време... одговори ми, рад сам да чујем!...
Па његов садруг Крантић, из клуба, бек над бековима!... Снага над снагама!... Кад Крантић рашчисти испед "Озреновог" гола, лопта, његова, лети до Месеца!... А Бања, цела, гледа увис, чека да се лопта одбије од Месеца и врати на игралиште: 3:0 за "ОЗРЕН"!...
Сећам се и господјице Живке, с браонкастим "звонцем" на образу, отмене учитељице шивења, дошла из Мионице, радила у апотеци као хигијеничарка... сећам се, ње... као и њеног мачора "Тигра" ("Тигаааааар!!!"... ори се цело Врело, зове га на ручак, и додје!) и њене коке која је имала свој јастук на њеном кревету, јастук уместо гнезда... и ту, на њему, остављала доручак тетка-Живки... Сећам се... Сеееее...
Коста, ветеринар, Рус, презиме му Самофалов... и његова лепа жена Мирка, кћер нашег газде Боре... Сећам вас се... сећате ли ме се?... Мирка је, пет дана после удаје за Костицу, плакала мојој мајци, на рамену: Коста неће да јој исцепка дрвца за потпалу, ујутро, а она, Београдјанче, то, не зна!... О, Коста, Коста... о, Мирка, Мирка... сећам се... Да имам пара за такси, рекао бих, таксисти, у Београду, "Возите, Улица Спасе Гарде број 8"... и, надам се, видео бих и Мирку, и Косту, и њихову децу, можда и унуке... Никад нисам био на тој адреси, али се добро сећам, писао сам писма по диктату њеног оца, чика-Боре, њега мрзело... Спасе Гарде број 8... Број 8... Осам...
Бранко, шнајдер, и њега се сећам. Лепа соба, уредна, мирис његове цигарете голица ноздрве, пропушићу и ја... Ја дошао на пробу. Мајка решила да ми сашије одело. Мени, а нисам имао ни честиту кошуљу! Стриц из Лос Андјелеса, преко Трста, послао енглески штоф. И поставу, и цугер, и дугмета... штоф и по... И прогоре ми мајстор Бранко леви ревер на сакоу, на другој проби, али... снашли смо се, ревер је окренут на другу страну... то јест, постао је десни!... Не знам где ми је то одело од пре 50 година, негде ми се затурило!... Али не знам у ком орману...
Сећам се драгог Мите, оца Бошка "Кокице", замишљен, корача, с цигаретом медју уснама... Па памтим и Јешу, из Вила "Србије", и он је ходио отмено, споро... грофовски, низбрдо... И његове жене Вере, памтим, памтим... И Мије... као кроз маглу...
Па Драги и син му Ратко... на Врелу... Као сад их гледам, ретко заједно... И старе баба-Андје, догурала до стотке, бре!... и питају је, "нестрпљиви", а, бре, Андјо, кад ћеш, КАД ЋЕШ?... а она, филозофски, реч-по-реч, оно добро познато, још ми је у ушима: ЖИВА У ЗЕМ НЕ МОГ!... А њена снаја Драга се смеје... А ја, дете, голобрадо, ич не разумем... па ми мајка Ксенија објашњава... а, ТАКО!...
Беше и судија Димитријевић, имао је предивну кћер Душицу и истог таквог зета с брковима... Мајка ме, код њега, водила. Седео сам, тихо, у кући иза "Сокограда", право, само сам гледао, ни лево ни десно, да нешто, не дај боже, не погрешим, судија је то!...
Сећам се и господина Младеновића, Сретена, професора певања и хороводје... што није имао времена да ме учи на виолини, а, баш сам жудео... И господина Абрамовића, професора математике... И доктора Поповића, Зелића, Ристића...
Ког је, после мене, учила руски другарица Ружица Смиљковић?... Јож... јолка... карандаш... преподаваћељница... харашо... гаварју, тоже, ћепер, очињ...
Кад сам долазио на пробу рецитовања код професора Милутина Петковића, у Драговићевој улици, нисам, тад, знао, да ћу и ја, ту, кад и сам постанем професор српског, становати... и спавати у његовом кревету!... Живот је чудо, сашије и оно што ни сам не би умео да скројиш!... Супруга, његова, предавала је немачки...
Па Моца, тужилац... и његов досетљиви отац... Па Душко, апотекар... Па Жика, рабаџија... Па... па толики други...
Цека, судија... и његова лепа Бине! Чујем, још увек је лепа као из романа! Ведра, права, отмена, лепотица и по!... Изадје у хеланкама!... Рекла ми Лидија!... Хтела да ме поведе, да је видим и подсетим се, а ја нисам хтео, погрешио...
Па Тоза, "Буша", Тома Гојковић и његова два брата... Па Равановићи... и оно, једно, њихово име, ТЕОФИЛО... и њих се сећам, скупа...
Знам и лик господје Наде Небреклијевић, и њеног сина, свог школског друга, Предрага-Бате... што, једног дана, "а, можда, и пре"... одоше у Тетово... "Оваштаро лозареки техникум Тетово"... ево, још ми одзвања та адреса на коју ми никад, нико, није одговорио, а баш сам хтео...
Да ли је лепа и млада господја Дада, пошто је оставила свог лепог Нолета, маскоту Бање, заљубљеника у фудбал, икад, више, макар преко лета, дошла у Бању, тек онако, да је жеља мине?... Сећам се Даде, мајка ме, код ње, водила, правила је лепе колаче, један бих појео а други понео кући, брату...
Сећам се... сећам се... Заједно смо возили корита у Шишковом виру, имао је прелепу сестру Светлану... и баку... касније, много касније, Саша... показао ми велик базен у сутерену своје велике куће, на Бањици... Саша Голубјев, био је секретар Општине... О, Саша, Саша... зашто оде тако рано?!...
Да ли ме се сећа као ја њега Света Миленковић?... Радица ме се сећа, рекла ми, мада стидљиво...
Куд оде Драгица Станисављевић?...
Знам, много, о Христини Милосављевић... била је кћер драгог чика-Мише, електричара... Христина је постала сликарка. Једна њена слика, под стаклом, лепо урамљна, много ми се допала... никад је, више, нећу видети... Слика, модерна...
Видео сам Деле Јовановић, и опет ћу кад будемо прослављали 100 година матуре... да, да!... није грешка: 100 година матуре... хе-хе!...
И Вулета Новковића се сећам, и његових сестара... и Вјекослава... и Смиљке Ивановић... и... и...
Сећам се, као АМАРКОРД, Фелинија...
Имена... презимена... називи... све, све... и више, од тог... Роталија... Ладна вода... Синиша Ристић са својим лаким кораком и умном уметношћу којом је и једног Нушића опчинио!... Сокобања, Сокоград - додјеш стар (НЕ МАТОР!... МАТОР ЈЕ УВРЕДЉИВО!) одеш млад!... А ја, мало, преправио, за личну употребу: СОКОБАЊА, СОКОГРАД - ДОДЈЕШ СТАР, ОСТАНЕШ МЛАД!... Поента је у "ОСТАНЕШ"! Толико је лепо, овде, у Сокобањи, да, кад додјеш, више и не идеш из ње - него ОСТАНЕШ!!!... З А У В Е К...
Остајте ми здраво, сви, ви, Сокобањци... ГДЕ ГОД ДА СТЕ!... Поздравља вас ваш... и воли-воли...

Боба Михић

Sacuvana

Nekada sam bio ljudsko biće... a onda sam dobio modem.
Sale-X
Administrator
Vodeći tim
*****

Karma: +82/-9
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 7770



WWW
« Odgovor #109 poslato: 12 April, 2014, 01:52:18 am »

Како смо озвучили Моравицу... или ХАЛО, ЖУПАН?!... ХАЛО, ТЕСНАЦ?!

И решили ми, другарски, Тоза и ја, да испробамо експеримент из часописа ПРИРОДА, то јест, да успоставимо телефонску везу на Моравици, измедју Жупана и Теснаца, на Бањици!
Моја мајка је мислила да ми нисмо нормални! Тозина је, само, вртела главом!... Али, ко ће научницима стати на пут?! Док нешто не испробају, не потврде, не смирују се...
Наиме, прочитао, ја, у хрватском часопису ПРИРОДА, на који ме је мајка претплатила, како се лако може успоставити телефонска веза преко воде, тачније КРОЗ воду, помоћу две конзерве, мало жице и два коца. Нисмо веровали, нарочито не Тоза који је био старији од мене и више се разумевао у технику. Али, на моје наваљивање, попустио је и... ето нас на Моравици, да испробамо, па шта буде...
А како се праве ти телефони?
Узели смо две конзерве, једна мени, друга њему. На дну сваке конзерве, ексером смо пробушили рупу и ту провукли око метар жице која се везује за колац, па колац у обалу, испод воде, добро се каменом укуца. Значи, она жица, у конзерви, има чвор који јој не да да се извуче из рупе кад је затегнемо. Жица, још једном, понављам, води до коца па колац се укуца у обалу, али испод воде. Све је испод воде, само две жице вире из ње до наших СЛУШАЛИЦА, то јест, конзерви које ми час стављамо на уста кад говоримо, час на уво кад слушамо саговорника. И то је све...
Шта мислите да ли је наш експеримент успео?
Богами, јесте!
Ја сам свој колац укуцао у Теснацу, а Тоза у Жупану - па смо затегли жице од коца до наше кутије.
ХАЛО, ЖУПАН?! - ја сам викнуо у конзерву.
ХАЛО, ТЕСНАЦ?! - одговорио је Тоза.
Лепо смо чули један другог!
Нашој срећи није било краја!
Тако смо успоставили прву телефонску везу на Моравци. Молим да се то негде упише. Није ми познато да су неки други научници поновили овај наш успех.

Боба Михић

Sacuvana

Nekada sam bio ljudsko biće... a onda sam dobio modem.
Sale-X
Administrator
Vodeći tim
*****

Karma: +82/-9
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 7770



WWW
« Odgovor #110 poslato: 23 April, 2014, 09:32:08 pm »

MEMUARI POSLEDNJE VOJVODKINJE OD TRGALIŠTE
(treće dopunjeno izdanje)

deo prvi - TRNOVA GUZICA

Ah,trnovit je put svake uspešne itelektualke i žene poslovnjače,da ne bi rekla polovnjače,jel živ je još uvek ovaj moj Duševadin.. u mnogo sam blata zagacala dok se nisam konačno ukačila na tronu. Svašta i svude sam prošla, dok mi na opanak nije iznikla štikla, misim dok najzad nisam došla do cilja. Jednom u jedno selo podno Rtanj jedna lepojka došla je na svet, zdrava i rumena ko ružin cvet..beše to davne pedes i neke, ne želim da se sećam tačno koje, a mryi me da čeprkam sade za geometrisku ličnu kartu po svoj u novu Luj Piton tašnu..Ma godine nisu ni tolko bitne, osećam se poletno i sjajno, duh mi leprša a dobrote puna mi duša... i dalje mi gori do zore. Da. Mislim,nešto zadnjih par godina ne mogu da zaspim,te mi celu noć gori fenjer... More,ipak nek lipču dušmani!!

Život na selo je stvarno mnogo lep, uf kad se samo opsetim... branje behara, trčanje po livade, kutanje po šuške, tepanje s taluske, kačenje po stogovi... Od malu nogu sam volela otmeni slatkiši, bila sam drčna na tortu s krupni orasi, mada na primer za kačamak,prou i ostalu prostu hranu ič recimo nisam marila. Ko mala sam tačno predosećala da ću biti sita i slavna. Al oduvek sam sanjala jedan te isti san..da budem doktorka, da pomažem ljudima kad su u boles i muku...

Prvi put kad sam se dotakla s medicine bilo je kad mi se deda jedared beše napio i pao pred zadrugu, ja sam ga polila odma s ladnu vodu da se raztrezni i previla sam mu ugruvotke. Spasila sam mu život i kao nagradu sam dobila da ne moram u naredna pet meseca da nosim da prodaem sir i jajca po selo. Do duše,lažem, nisam jedino sanjala da se šepurim u beli mantil, svaki put kad me baba dovodila u banju na vašar, maštarila sam da sam pevaljka, bilo sam prosto razduševena kako su se pevale i kako su se nosile, tu sam uzimala mustru za svoe oblačenje i frizuru. Devojački dani prolazili su tako, sabor vašar, vašar sabor, a tek ponekad neko veće poselo i valjanje po seno..s najbolje seoske delije razume se! Za moju lepotu se bilo pročulo po sva okolnja sela i zaselci. Nizak stas, piskav glas, rasna snaša. Načitana (redovno sam čitala rešene ukrštenice od komšiju pošto me lektira ubivala u pojmu) i naobrazovana (nije bilo goblen koji nisam umela da formiram!)

Bila sam devojka ipo,ni sama nisam bila svesna kakva sam rasna snajka bila i s kolku karizmu sam svetlela, kao Fokošima kad eksplodirala onomad.. Na put do dom kulture do kuću posle svake igranke muškaći su mi zviždukali i uzdisali,eh.

Iz kuću nikad nisam izbivala napolje bez štirkano i bez rajf u kosu. Nisam volela kike pletene iako je mati govorila da mi krasno stoe. Tatu ne bi sad pominjala. Bio je poštenjačina i dobar ćovek,al par puta bio u aps,nije sigurno bio kriv,nego mu smestili pakostnici!

Svež mas i so na leba kao i nedodirnuta priroda odredili su moj ukus za welness. Odrasla u visokodomaćinskoj čestitoj i uglednoj kući i sama sam postala i ostala takva. Ne bi da se hfalim ali i dandanas cela varoš me ceni i duboko poštuje. Svuda uyimam na veresiju i na rifuz! Nema dan kada prodjem ulicom a da me svi ljubayno ne poydrave i opale lažan kez. Ali..jedna Sladža uporno mi muke rađa! O tome ću kasnije. Sada bi se odjavila jer neko mi zvoni na vratam, mora da je zbog poso ha, ha..

(nastaviće se)

Sacuvana

Nekada sam bio ljudsko biće... a onda sam dobio modem.
   

 Sacuvana
Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14   Idi gore
  Stampaj  
 
Prebaci se na:  

Pokrece MySQL Pokrece PHP Powered by SMF 1.1.9 | SMF © 2006, Simple Machines LLC
Joomla Bridge by JoomlaHacks.com
Ispravan XHTML 1.0! Ispravan CSS!