Skip to content

SOKOBANJA, SOKO BANJA

Google+
27 Mart, 2017, 09:34:01 am *
Dobrodosli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.

Prijavite se korisnickim imenom, lozinkom i duzinom sesije
 
   Pocetna   Pomoc Kalendar Prijava Registracija  

Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 »   Idi dole
  Stampaj  
Autor Tema: Priče Sokobanjčana  (Procitano 37615 puta)
0 clanova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Sale-X
Administrator
Vodeći tim
*****

Karma: +82/-9
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 7770



WWW
« Odgovor #96 poslato: 12 April, 2014, 01:39:10 am »

ВОЛИМ ТЕ

Волим те за све жене које нисам упознао
Волим те за сва времена у којима нисам живео
Због мириса велике пучине и мириса топлог хлеба
Због снега што се топи и првих цветова
Због жедних животиња којих се човек не плаши
Волим те због вољења
Волим те због свих жена које не волим

Једино у теби ја се добро видим
Без тебе не видим ништа него широку пустош
Измедју некад и данас
Постојале су све те смрти што сам их
оставио за плотом
Нисам могао пробити зид свог огледала
Морао сам учити живот слово по слово
Како се заборавља

Волим те због твоје мудрости
Због здравља
Волим те упркос свим обманама
Због тог бесмртног срца што га не задржавам
Ти мислиш да си сумња а ниси него разум
Ти си велико сунце што ми на главу седа
Кад сам сигуран у себе самог

Sacuvana

Nekada sam bio ljudsko biće... a onda sam dobio modem.
« Odgovor #96 poslato: 12 April, 2014, 01:39:10 am »

 Sacuvana
Sale-X
Administrator
Vodeći tim
*****

Karma: +82/-9
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 7770



WWW
« Odgovor #97 poslato: 12 April, 2014, 01:40:13 am »

ЗАЉУБЉЕНА

Она стоји на мојим очним капцима
И њене косе замршене су у мојима
Њено тело има облик мојих руку
Она је боје мојих очију
Она се утапа у моју сенку
Као камен у небо
Она има увек отворене очи
И не допушта ми да спавам
Њени снови при пуној светлости
Могу сунце да испаре
Због њих се смејем плачем и смејем
Говорим а ништа не кажем

Sacuvana

Nekada sam bio ljudsko biće... a onda sam dobio modem.
Sale-X
Administrator
Vodeći tim
*****

Karma: +82/-9
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 7770



WWW
« Odgovor #98 poslato: 12 April, 2014, 01:41:02 am »

Зов Београда

Он вуче, привлачи, прикива. Својом величином, лепотом, топлином својих становника. И мене је, одавно, од моје пете године (у Сокобањи сам од осме!) завео. (Од првог основне, и, још раније, од 1941... А у Сокобањи сам од другог основне, од 1944). Београд је леп, огроман, има срце. Природан положај на свету му је веома висок, заузима, чак, треће место - од свих главних места, престоница на свету. Први је, зна се, Јануарска Река, то јест, Рио де Жанеиро. Овако се правилно пише, с малим д. А чита се с нагласком на е у трећој речи. Мења се, само, последња реч: из Рио де Жанеира, у Рио де Жанеиру, итд. Скраћено: Рио, из Рија, у Рију, итд. Становници се зову Кариоке (порт. цариоцас)... Други град као престоница по лепоти природног положаја је, зна се: Истанбул. Град на два континента... Трећи је наш Београд... на ушћу двеју река...
И надјох се, ја, у Београду, 1955, као пао с Марса!... Иако сам га, бар, мало, познавао... а то "мало" значи за време немачке окупације... Иако сам га, у пролазу, до Новога Сада и Земуна (и краткотрајног, двонедељног, похадјања седмог разреда гимназије у београдској Другој мушкој, на месту садашње нове зграде "Политике"), по дан-два посећивао, имао сам родјаке... признајем, нисам га знао... А сад, на почетку студија као с Марса!...
Заједно с братом...
Дошла на летовање господја Јелка Сударевић, Мађарица из Београда, код тетка-Цаце, своје пријатељице из младости, дошла с унуцима Микицом и Владиславом... Тако се и наша мама с њом упознала. И падне договор: брат и ја, становаћемо код ње, у Београду, у Шуматовачкој улици број 96! Не морамо ништа да плаћамо! Има, собу, слободну, ма ни динара не треба да плаћамо!... О, мама, мама... како си, то, успела... каквим умом и шармом?! То, у свету у ком би многи "за жуто дугме"... не, боље да ћутим, није, том, овде место...
И ето, без ичег, ништа нисмо ни имали, осим мозга у глави... у кући господје Јелке Сударевић, добре-предобре душе... такве се, више, не радјају...
Мали Микица свира на виолини. Он има четири године. Пошто је и његов покојни дед, господја-Јелкин супруг (њено право име је Илона) свирао на виолини, мора и он. Ујутро, кад полазим на факултет, видим Микицу и чујем га: свира једну једину ноту у нотној свесци! Као што и пут око света, или успон на Хималаје, почиње првим кораком, тако и учење свирања на виолини почиње једном нотом!...
Његова сестра Владислава похадја први разред основне школе и наглас учи...
Њихова мајка Јелица је запослена и понекад јој чујем уморан глас, кроз врата која деле нашу и њихову собу. Увече, сасвим касно, кад Микица и Владислава утону у сан, Јелици у посету долази извесни господин Жарко, њен пријатељ и они дуго-дуго причају или шапћу о својим плановима... и све се, нажалост, чује, врата су танка, не могу да спавам, а сутра ме чека безброј студентских обавеза, али трпим, станујем, ту, бесплатно, па, мало се, да будем искрен, и стидим... тог, како да кажем... необичног свог положаја...
Господја Јелка по читав дан кува, спрема, врло је гласна, све стиже, у све се разуме, динамична, и унуку преслишава, цела кућа се ори... и Микицу исправља кад скраћује целе ноте... 4 секунда, Микице!... а не 3!... то је цела нота, пази!...
У соби, лево, станује певач у хору, у радио-хору Радио-Београда. Он редовно, сваког јутра, испија по једно јаје да освежи грло и распевава хорски глас... То није песма, само распевавање, каденце, терце, квинте... већ како се то зове, уопште није занимљиво слушати, али сви трпимо, музика је музика...
Изнад наше собе, под кровом, станује неки старац, пење се преко мердевина прислоњених уз наш прозор. И он станује беспалтно као ми... Не знам чим се бави, једном сидје и једном се попне, вероватно лежи и одмара своју старост. Његово име као и име оног певача, заборавио сам...
Кућа је мала, у лепом дворишту препуном господја-Јелкиног цвећа, ружа, каранфила, петунија, звончича, лала, зумбула, висибаба, бегонија, мушкатли, георгина и понеко бабино увце... Имала је у башти и сјајне украсне кугле у којима су се птице огледале у прелету... Та добра стара господја, стизаа је и да полива своју башту, мирисну, уредну, чисту као јастук свог кревета...
Једино што нам је сметало, била је чињеница да смо имали - сви ми - ту - који смо живели као срећна породица - а било нас је, ако успем да нас све пребројим - око десеторо - а, заборавио сам, становао је, ту, и још један станар, али никад га нисам видео - дакле, десеторо!... доста, много... а један једини клозет, један једини лавабо!...
Требало је бити веома умешан, имати, у "шпицу", много среће, провиривати безброј пута да ли је слободно... па се, на неколико минута, дочепати купатила!...
Зато сам, по читав дан, био или у библиотеци или на факултету...
А живео сам "од ваздуха"...
Ипак, понекад, морао сам, и ја, мало јести, покушавао сам да се научим да гладујем, али нисам успео...
Имао сам мали решо, срамота ме да наведем колик, ма ширине длана!... На њему сам кувао кромпир и виршлу... и био срећан...
Био срећан што сам у Београду...
Што маму не коштам много...
Што студирам књижевност, "сан снова својих"...
И продје много-много година...
Продје свих 45 година...
И ја се, једног дана, надјох, сасвим случајно, у Шуматовачкој улици број 96, стојим пред капијом... гледам преко ње у двориште где сам као младић становао...
О, о, о!... Ни трага од оне предивне баште, ни слова!... Све неуредно, разбацано, претрпано, преградјено, дозидано, надзидано... Да није броја 96, истог оног од пре 45 година... не бих веровао да сам...
Притиснем звонце...
Из куће излази средовечан човек, а поред њега дете, око 4 или 5 година, много налик на некадашњег Микицу који је онако вредно свирао ону једну једину ноту на виолини...
- Добар дан - кажем - у пролазу сам... Некад сам ту, у тој кући, у дворишту, код господје Јелке Сударевић, становао... Био сам студент прве године... Могу ли нешто да вас питам?
- Само изволите?
- Па, ето, интерсује ме... шта је с Владицом... с малом Владицом...
- Удата је. Има децу...
- А с Микицом?...
- Па ја сам Микица!... Ово ми је син...
Поред њега дечак. Дете родило дете...
Још смо мало попричали, позвао ме је унутра... захвалио му на љубазности... и отишао...
Отишао из прошлости... преко садашњости... у будућност...

Sacuvana

Nekada sam bio ljudsko biće... a onda sam dobio modem.
Sale-X
Administrator
Vodeći tim
*****

Karma: +82/-9
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 7770



WWW
« Odgovor #99 poslato: 12 April, 2014, 01:42:00 am »

Је ли ручао Милисав?

"О, старости, говнено весеље"!... Овако је говорио мој дед по мајци Душан Хаџић, док је с нама живео у Сокобањи, на Врелу. Исте тужне речи, изговарала је и наша мајка Ксенија и у Сокобањи, у Драговићевој улици, и у Београду где је живела са мном, својим старијим сином... чим је остарела, тако је "проговорила"...
А ја додајем: горе је, од тог, кад се човек разболи. Кад је човек болестан, мисли, само, на једну "ствар": кад ће да оздрави! А док је човек здрав, и не зна колико је богат!...
Овде ћу писати о болести, једној, посебној... Нажалост, нема лека... Од ње су, многи, боловали, чак врло познати као, на пример, бивши амерички председник, а бивши и глумац, сад, нажалост, покојни, Роналд Реган...
Стоји, Реган, у "Овалном кабинету", у "Белој кући", у Вашинктону... стоји крај прозора и каже, гледајући напоље, својој супрузи Ненси Реган:
- Ненси, сутра, обавезно морам да позовем Кисинџера!...
Па шта, рећи ћете, у чем је "ствар"?
У том што Кисинжер седи иза његових ледја! Док се окренуо, Реган је, то, заборавио! Због алцхајмерове болести чији су први знаци тад постали и те како видљиви...
Болест, нажалост, напредује...
Имао сам колегиницу, нажалост, одавно покојну, добру другарицу и колегиницу, добру душу Добрилу Војиновић, предавала је руски језик... Причала ми је какве, све, непријатне тренутке има са својим оцем, човеком у дубоким 90-им годинама, бившим месарем... Из чиста мира њен тата изадје из куће, седне у неки аутобус и вози се док не изадје... а где изадје, и зашто, баш, ту, не зна... Не може да се врати кући јер не памти пут, чак ни адресу, чак - што је најстрашније од свег - понекад, ни како се зове!... Милиција сазнаје из његове личне карте ко је и где станује; проналази његову кћер Добрилу и она иде да га врати кући!...
- Тата, тата... Зашто си то урадио?!
А он:
- Шта сам урадио?! Ништа нисам урадио. Само сам се возио трамвајем...
- Не трамвајем него аутобусом - исправља га Добрила.
- Па рекао сам аутобусом...
Упознао сам једног Сокобањца, додуше, нисам, баш, сигуран да ли је у Сокобањи родјен, али, ожењен је Сокобањком. Његова супруга је родјена сестра покојних Душка и Аце "Грка", браће, старији Сокобањци их се сећају. Њихов отац је био конобар, заборавио сам му име, али се и те како сећам његовог лика...
Он, тај мој познаник, такодје заљубљеник у Сокобању као ја, прича ми о некој својој даљој времешној родјаки, из једног шумадијског села, која има поменуту болест...
Ујутро, кад се пробуди, у ноћном сточићу тражи кукуруз да нахрани живину!
- Била је, овде, тиква, где је кукуруз?...
Кад је хладно, а устане, рано, "као вампир" (речи њене снаје!) оде у синовљеву канцеларију, син јој је адвокат, канцеларија је у приземљу исте куће и узме прегршт пара из његове фиоке - да запали ватру у пећи! Ватра пуцкета, она држи дланове према пећи и греје се, шта ће, хладно је!...
(То исто је радила и баба-Сија, мајка Аце адвоката, причала ми мама.)
Око подне, бакица се лепо обуче, повије се шамијом, узме обрамицу и право на бунар... али бунара, нема, одавно, једно 15-20 година!... Заборавила...
Врате је у кућу, сипају воду из чесме у кофе, и тако се, старица, смири... Вода је у кофама, не треба бунар...
Некад је издају ноге па је "посаде" у неку столицу а она пита:
- Где су врата?
- Каква врата?!
- Па овде су била врата, ко је зазидао врата?!...
По подне, прекида починак, куцка, штапом, у врата, али не тврдом ручком него гуменим делом да се што слабије чује... то јој је неки "штос", смеје се њен син, да куцка гуменим делом штапа...
- Шта је било, мама? Шта ти треба? - пита је син.
- Ма не треба мени ништа него те зовем да те питам... Је ли ручао Милисав?
А јадан Милисав умро, одавно, има, отад... иха-ха!... година...
Треба с њима бити веома пажљив, понашати се сасвим нормално. Никако их не "правити лудим" јер они то нису. Само су болесни, само то.
Здрави, имајте, то, на уму... Поштујте њихову болест...
Остајте ми здрави, прави и весели...

Sacuvana

Nekada sam bio ljudsko biće... a onda sam dobio modem.
Sale-X
Administrator
Vodeći tim
*****

Karma: +82/-9
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 7770



WWW
« Odgovor #100 poslato: 12 April, 2014, 01:43:05 am »

Причине приче прича

Сокобањска прича...
Шта: сокобањска прича?...
Не знам да ли сам је написао као да се радња дешава у Сокобањи или сам је написао у Сокобањи, не сећам се, довољно...
Како то?...
Давно сам је писао... Сећам се да је реч о неком капуту и...
И?...
И некој жени... женици у капуту, то, да... И ја сам шио... додуше, не капут већ одело, у Сокобањи, код Бранка, кројача... Али у тој причи се уопште не ради о шивењу него... Волео бих да је поново напишем, ту причу, баш бих уживао... Неке ствари бих променио, пустио бих их да оду на другу страну, у тој накнадној верзији...
Застао си?...
Покушавам да се сетим краја те приче, али... али...
Да, управо тако, измиче ми...
То ти, баш...
Па не мораш да ми верујеш, али је тако... Као кроз маглу, као кроз...
Кроз чешаљ!...
Говорим озбиљно... А знаш ли како настаје прича?...
Та или прича уопште?...
Не знам ни сам. Рецимо, и једно и друго. Како настаје?...
Па, прво... А друго...
Има 1000 начина, и сви су, подједнако, ефикасни, све зависи да ли је прича за памћење или брзо изветри...
И теби?!
Не, мени моја прича није изветрила, само сам је, малчице, заборавио... али могу да је обновим, атмосфера ми је под прстима, звуци су ми у... боје, поједина чворна места на којима сам
се слатко смејао и... и увек ме изненадјивали детаљи које нисам очекивао...
Шта, на пример?...
Не могу ти рећи на прескок, али, морао бих, ма колико то изгледало невероватно, да их се подсетим, препознао бих их...
Ти си, некад, шио одело?
Код Бранка, кројача? Становао је с десне стране улице, иза "Сокограда"?...
Али у тој причи, рекао сам, заборавила си, не ради се, баш, о правом шивењу него...
Није-него!... Није шија него врат!...
Знам шта причам... Прича настаје и много сложеније него што се мисли... и много једноставније...
Исаку Њутну је јабука пала на главу, а шта је из тог произашло!...
Читава једна...
Читава једна наука...
Али Бранко кројач није...
У реду, није Исак Њутн... али ми је, ипак, сашио одело, додуше, жаром од цигарете ми прогорео ревер!...
Охо-хо!... Новост за мене!... Прича почиње да се пара!...
Не да се пара него да се плете, на то си мислила...
Чекај, кад, баш, хоћеш... Прича се... У њој мора да... Треће, свака прича у себи има... Јесам ли у праву?...
Само си донекле близу правог одговора, али није то то, што би рекли...
Они твоји "добри стилисти"!...
Тако је, они моји добри... Важно је којом мустром започнеш своје плетење, она се, на основу те задате мустре, слободно може да се каже, готово сама од себе пише... Не, не... учествујем и ја, али... Недавно сам био у једном сокобањском хотелу, све цакум-пакум, првокласан хотел али... Иако сам имао пун пансион, разумеш, на ову оскудацију... и доручак, и ручак, и вечеру... у соби сам затекао фрижидер...
Фрижидер?!... Па шта?!...
Али празан. Ни боца киселе воде, ништа, ни будјав краставац... Може ли краставац да се убудја?
Какво је то питање?!
Па, мислим, ако је већ кисео, може ли још више да се укисели?
Врати се на причу...
Ма добро, вратићу се... Али због тог празног фрижидера нисам могао да заспим. Устајао сам, више пута, мозгао, зашто су ми дали собу с празним фрижидером... Стајао сам крај прозора и гледао преко заледјене терасе према "Бањици", хладном купатилу, трудио се да видим Жупан... али, била је магла... Напољу магла, а иза ледја ми празан... Еку се, нешто слично...
Еко?...
Умберто Еко, има причу "Како сам путовао с лососом"...
Аха...
Исто се ради о хотелу...
О сокобањском хотелу?...
Ма не, он много путује, држи предавања, семинаре, у неком хотелу, у неком граду, у некој држави ко зна којој... Купио рибу лосос и ставио је у фрижидер. Кад се заврши симпозијум, вратиће се кући с лососом... А фрижидер пун као око! Извади он све из фрижидера и стави рибу, да му се не усмрди, а кад се врати, риба лосос је на столу, а све оно пиће поново у фрижидеру!... И тако неколико пута! Узалуд се жалио... Имао је намеру да путује с лососом, али...
Добро, у реду... Како почиње та прича?... Главни јунак иде... иде... кроз...?
Види-види! Баш тако је... хвала на подсећању... Иде кроз парк и размишља, наглас...
Боље у себи!...
- Ако не могу да га сашијем, купићу га... Има јевтиних капута, има такав оглас на радио-Сокобањи...
Удје у радњу. Он, сам, а седам продаваца, седам дана у седмици... Понедељак, Уторак, Сре... гледају га, не верују, да ли је сан или Јава... пардон!... јава, одавно им ни један једини купац није...
- Изволите, господине Сокобањац, чим можемо да вас услужимо, шта је по вољи, конац или игла, напрстак или маказе, "параћинац" или цуге...
То га је питао Четвртак, а Петак му је као запета пушка дувао у врат...
- Желео бих да купим капут. Чуо сам у рекламама на радију...
- О, о, о! Како да не, само...
- Али полован, нисам при парама...
- Ма господине, друге и не држимо! Нове капуте и не памтимо... Одмах, молим, желите ли да прво консултујете наш каталог или ћете уживо да прегледате?
Плашио се да га каталог не одбије, да га не пољуља у одлуци да купи капут, подухвату који је у овој оскудици, на локалном, бањском, нивоу као и у све жешћој економској кризи која хара светом, растура светске фирме, гаси светске банке, отпушта милионе...
- Овај није лош - рече наш јунак.
- О, о, о! Добар избор! И мени се свидја! - рече Четвртак (а и мени, додаде Петак) - ах, кад бих га, само, једном проносио кроз парк, поред Милошевог конака, па поред киоска Бошка "Кокице" до Врела, до чувеног Врела и... и...
- Хоћете престати?!
- Извините, грунуле су ми емоције, овакав капут је имао мој прадед Мика "Муња", извините... На једној старој пожутелој фотографији, још му је на ледјима док... док се возика у чамцу, на Врелском језеру и у Дуциним чезама... Јесте ли одлучили?
- Јесам...
- Чврсто?!...
- Најчвршће...
- Онда, рука-руци!...
Кад је изашао, цела Сокобања га је гледала. Сокобањци су направили шпалир, и леви и десни су га гледали право у капут. Није, бре, шала: човек купио капут! Они који су га видели једном, трчали су далеко напред да га виде, додатно!... Ма за причу... Као што Андрић има причу "Причу о везировом слону", овде би одговарао наслов "Прича о Бобином капуту"... За причу о причи... За причу причине приче о причи...
- Ово оде предалеко - помисли он. - Сигурно ћу бити и на локалној телевизији, а, већ, на радију, то се зна...
Уопште није журио. Свој вишегодишњи сан, набацио је на ледја! Осећа мекоћу нараменица на раменима, мирис ревера у ноздрвама, миловање пешева по бутинама...
- Шта си то урадио?! - упита га жена.
- Шта сам урадио?
- Купио си капут, бедниче?! Ка-пут?!... Јеси ли ти нормалан?!... Јесу ли ти вране...?!
- Не прави од комарца...
- Даћу ти ја магарца!... Капут си купио!... Државе банкротирају, Запад се, трули, љуља, а ти... купујеш капут! Јеси ли ти, богати... Одакле ти паре?!
- Чувао сам за црне дане...
- А ови дани нису...?! Где си их чувао, како ја не знам?!... Где?!
- Чувао сам их у сијалици...
- У каквој сијалици? Јеси ли пролупао?!
- Па у оној сијалици, у оној којој је грло отпало а служи ти за крпљење чарапа...
- Шта ће људи рећи?!
- Шта има да кажу, купио сам и квит... Није нов...
- Видим, нисам ћорава!... Али за те паре, могли смо да... да...
Капут је, заиста, био веома траљав јер је био изношен. Ко зна колико је власника променио, али сигурно не мање од...
- Ти ово не смеш носити - рече жена. - Не смеш нас срамотити. Толико је капутић јадан да ћеш и ти у њему изгледати још јадније... О, о, о! Мужу, мој, преклињем те да нам сачуваш и ово мало образа што нам још...
Ту жена зариба... пардон!... зарида, заплака, засузи, ма зацени се од плача, од туге, од разочарања што за мужа има таквог сметењака, таквог... таквог...
- Ако има два лица, нек га кројач Бранко преврне!
- Изгледаће као нов!
- Изгледаће као нов! - сложи се она...
Имао је два лица. Требало га је, само...
Кад је ушао код Бранка кројача, на десној страни улице, одмах иза "Сокограда", мајстор, округле главе, румених образа, дивног баритон-гласа на ком би му позавидео и чувен Сокобањац, оперски и оперетски певач, бечки забављач и боем, Миле Милутиновић, власник најлепше виле у Сокобањи, Вила "Цаце"!
- О, о, о!... Знам, дошли сте, господине М., да преврнете капут! - као из тона... пардон!... из топа ће он.
- Откуд знате?!
- Искуство... Од тог живим... Приступите...
И кројач се сложио да је капут био врло-врло полован. Али, имао је кројачку вештину у малом прсту!
- Дакле, господине М., како желите да га преврнем?
- С ове стране на ову страну...
- С ове на ову?... Или с ове на ову?... Будите прецизнији, молим...
- С ове на ову... пардон!... збуњујете ме... с ове на ону! На ОНУ!...
- У реду, господине Михићу, част ми је... Шта ћемо за дугмад? Хоћете ли да купите у Алексинцу другу дугмад или желите да задржите постојећу? Какве су вам намере?
- Стара дугмад...
- А клапне на џеповима?
- Скините их, пребацићу их на ногавице. Хтео бих да освежим постојеће панталоне.
- О, о, о! Уметничка душа!... Постава?... Може да продје... Џепови?... Џе-по-ви... О, па ви, ове, имате неку женицу?!
- Женицу?!...
- Женицу с облинама!...
- Где?!...
- У џепу...
Стварно, седела је на дну џепа, наслоњена на поставу...
- Женицу узимам а капут остављам - рече наш јунак. - Кад треба да додјем на пробу...
Причине приче прича се настави. Кад је дошао кући, затворио се у собу и затворио очи, "можда спавам", како је написао на картончету наш песник Милован Данојлић у време кад је становао у Водоводској улици, у Београду, делимично имитирајући познату Дисову песму "Можда спава"...
Велика жена га није узнемиравала, али она мала, женица с облинама, како рече кројач, поче да га голица на грудима, тамо је беше сакрио.
- Откуд ти у капуту? - тихо је упита.
- Дуга је то прича... Нисмо се слагали...
- Неслагање нарави?
- После развода, он је узео све, а мени оставио капут...
- Оставио ти капут или те оставио у капуту?
- Ма добро, не задири толико у нашу интиму, било па прошло... О чем размишљаш? Да те не укеба жена?!
- Ма не, друго нешто... Мислио сам да су бајке измишљене, знаш оно... Палчић, Пинокио...
- То су измислили критичари, морају и они да зараде...
- За \'леба!
- Не каже се за \'леба него за хлеб!
- Види-види, ти си школована?!
- Ја сам мастер!
- Шта си, мастиф... мајстор... тастер... тостер... ластиш... растер...
- Мастер! Мастер!
- А шта ти је то?
- То не зна ни министар просвете. Онај што се потписивао латиницом уместо, по Уставу, ћириицом... Наводно, пише латиницом јер је прво учио енглески!...
Удје његова жена.
- С ким то причаш?
- Не причам...
- Јасно сам чула...
- Учинило ти се...
Увек је с њом ишао на пробу. Бирао је најдужи пут да би она била што дуже на чистом сокобањском ваздуху. Преко Бањице, Жупана, поред куће покојног Саше Голубјева, преко Циган-мале, крај Дидићеве чесме, покрај куће у којој је боравио Стеван Сремац, па, даље, улицом, поред Дома Миланово, поред куће Стеве шумара, вила "Цаце", кроз Чуку, поред куће где је становао Сремчев "Поте", то јест, глумица Манчић, маестрална сокобањска Мира Ступица и Дјина Лолобридјида и Паскал Пети и Софија Лорен и Татјана Самојлова и Рахела Ферари и Ружица Сокић... све, заједно!...
Па код кројача...
Седам проба, није мало! Да се преврне капут... С ове на ону...
И, једног дана, кад на небу није било ни једног облачка!... упркос снегу, напалом, и лапавици као у Фелинијевом "Амаркорду", изадје наш јунац... пардон!... јунак у тип-топ преврнутом капуту... па код "Пеливана"!
Пола пије, пола "Шарцу" даје... у ствари... делили су баклаву...
- Хеј, купи ми и малу лимнаду - замоли женица из џепа.
Само је сркнула. Мала жена... од шечера сладја... мало је и сркнула... Остало попи он. Баш му леже лимунада, на желудац, а она њему на длан, у шаци, у џепу, нико нит види нит зна...
- Како ти тихо куца срце - прошапта он.
- Зато што сам мала - одговори она. - Али, не заборави, мало срце ал\' љубав голема!
- Зашто си рекла \'ал уместо али?
- Због броја слогова, драги!...
И он се истопи. К\'о грудву снега врело сунчање... Био је поносан што му је женица с облинама била учена...
Ближимо се крају приче...
Овде би прича могла да се грана... што би рекао онај наш писац... у два правца... Један правац... Други правац... А први правац би могао да се рачва...
Куде су они?... Ехеј, где сте, бре, Бањци, живи ли сте?!... Вревите!...
- У капут смо!...
А први правац би могао да се рачва у два смера... Један смер... Други смер... Мушки смер... Жk
Sacuvana

Nekada sam bio ljudsko biće... a onda sam dobio modem.
Sale-X
Administrator
Vodeći tim
*****

Karma: +82/-9
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 7770



WWW
« Odgovor #101 poslato: 12 April, 2014, 01:44:11 am »

Љубав крај Моравице

А четврте године свог везировања, посрну велики везир... пардон!... Помешали су ми се регистри...
А знате ли који ми се светски писац највише свидја?... Знате... Па, онда, не треба да вам... Шта, не знате?!... То је јеврејски писац Исак Башевис Сингер, нобеловац, "срце срца мог" - како му у потаји тепам... И не, само, у потаји него и јавно, кад год и где год стигнем - а стигнем свуд - па, ево, и вама... А овде вам дајем једну своју причу, целу-целцату у смислу као да је из једног јединог комада стене исклесана, нема сувишне радње, нема сувишне речи... а уздаха, да ли има, или "вишка" неког пољупца... е, не вуците ме за језик, ништа не гарантујем, и ја сам од крви и меса... сваки трећи-четврти пољубац... сваки седми-осми... је мој...
У овој причи, покушао сам немогуће, пожелео сам да достигнем Сингера!... Али...
Ако не волите необичне приче, немојте је читати, она је таква. Ако верујете да се чуда не дешавају, исто. У мојој причи има не једно чудо него два, па, према том... Немојте се жалити, опоменуо сам вас...
Где се дешава радња?
У Сокобањи, крај Моравице...
Молим, јесте ли се наместили, искашљите се, овај "филм" нема "журнала"... Сваке убоге ноћи... пардон!... треба почети новим, увученим пасусом...
Сваке убоге ноћи, Исак је будио своју жену Ребеку да му скува чај, пронадје књигу и донесе папуче.
"Па шта?!" - упитаћете, с правом. - "Као да је то нешто?! Па то..."
Полако, полако... Видеће се да ли је или није. И на шта све, то (то с папучама) може изаћи, али, све у своје време... не трчите пред... Дакле, сваке ноћи...
Никад да прескочи, да преспава, да преноћи изван куће. Понекад, чак, и у исто време: чај, књига, папуче. Захтева, наредјује, тражи да му се испуни воља. Никуд не жури, пробуди се, стрпљиво седи, чека да му се принесе врео чај од зове, убран у Бућњаку, дода књига с дрвеним корицама и пронадју папуче... а мајстор је био да их затури!...
То, ноћу...
А ујутро?
Зна се... Ујутро три РА... РАкија - РАтлук - РАзонода...
- Ребека - пита Исак пошто је попио ракију - шта ћемо сад?
- Кажи, мужу?
- Хоћемо ли прво ратлук па разоноду... или разоноду па ратлук?
- Хајдемо, прво, разоноду па како ти кажеш...
Дакле, једно ујутро, друго увече... И "Текла река Моравица"...
Али, и то се дешава на свету или, како би рекли песници стилисти, дешава се, на свету, све... Седамнаесте године (такве "праксе") и за неки дан више - Ребеки "пуче филм" и кад му је на сто ставила шољу чаја и књигу - она се лепо покупи и врати у кревет!...
Молим, лепо – нисмо разумели – другим речима – то што се вратила у кревет – шта, значи, то?!...
То што сте прочитали!
Молим-молим... шта то значи?!
Доста од ње, папуче нек тражи сам!...
Исак је прво протрљао очи мислећи да сања. Затим се уштинуо за надувен образ (болео га је зуб) да провери да ли спава. Најзад, пипнуо је чело да утврди да, можда, није у бунилу због, рецимо, изненадне температуре, зато што је седео на хладном камену, на обали Моравице, крај Жупана... или јео зелено воће каквог је у то доба године било у изобиљу по сокобањским шљиварима… или пио воде после ... после... е, сад више није могао ни да претпостави после каквог залогаја би му се та непријатност могла десити... то јест да нема папуча!
Заборавила да му их принесе...
Спустио је стопала на го под да види да ли ће његова супруга на то обратити дужну пажњу... његове ноге на патосу!…
Ништа, ама баш ништа се није десило, осим што је Ребека већ хркала, “задојена” опојним сокобањским ноћним сном, што цури с Озрена, с врха Јаниора, крепи и подмладјује... и с примесом две-три капи модре зоре...
- Папуче, папуче! - двапут је викнуо Исак не дозвољавајући да цивилизација подје другим правцем. - Папуче!!! - викну и трећи пут, што му се никад није десило.
Ребека се трже, није знала шта ју је пробудило.
- Ах, нешто ме је пробудило... Стеница, петлово крило, грч?
- Није "нешто", него сам те ја пробудио... Надји ми папуче, жено!...
Богами, цивилизација је, очигледно, пошла другим путем. Земља је мало задрхтала, васиона јекнула, али Ребека није марила за то! Спавало јој се. Она се покри по глави, помисли како би то било дивно да Исак има шест-седам пари папуча. А не ове једне једине, шљампаве, кад их додирнеш, отиру се, које је већ сто пута крпила! Не би морала да устаје и да их тражи. У њиховој скромној собици с огледалом, лако би било наћи један од седам пари, али, овако, с једним паром... Требало би, само, пружити руку (или ногу) и одмах би се пронашао неки пар. Било она, било он... Ех, кад би Исак хтео да сам пружи ногу, папуче не могу бити далеко! Али, не вреди. Њено је било да му дода папуче... Ако не баш шест-седам, онда, бар, да их је пет-шест... Али, они су били... знате, већ... могли су имати само по једну књигу, по један чај, по једне папуче... све по једно... о, и те како довољно за читав живот... живот који је, такодје, само један. И зато...
- Где су ми папуче?!... Где?!... Папуче?!...
Е, ту почиње заплет...
- Где су моје папуче?!
Ко би знао како и зашто, тек заплет се "устоличи".
- Папуче су ти - иза - огледала - мирно рече Ребека и утону у сан...
Исак љутито устаде, приближи се, босоног, огледалу, прво наслони знојаво чело, па протури кукаст црвен нос и ридју јеврејску главу... тражећи папуче...
Нема па нема. Тачније, не виде се, нису на дохвату руке...
Не знам да ли сте разумели: човек, понекад, гледа, а не види; слуша, а не чује... а то су огромне разлике, признаћете, не само у стилу већ и у... овој смешној причи изатканој у стилу Сингера…
Па онда Исак удје, цео, у огледало и - нестаде!...
Не остаде ни сенка... ни мирис... ни звук...
"Повукле" га папуче...
Ујутро, чај се, одавно, охладио, књига неотворена... а од Исака - ни трага ни гласа!
Нашла је папуче, али нема Исака!
А шта му је она рекла? Шта да уради?
Отишао, човек, да их тражи! Где? Хм, па сама му је рекла - иза огледала!...
Звала га је, али није вредело. Ко је, још, неко неког дозвао иза огледала?!
Мора да се нашалила кад му је рекла да су папуче иза огледала, а он је схватио да су у огледалу и... догодио се неспоразум! Човек нестао у ствари! Дематеријализовао се у перспективи огледала... стручно речено…
Продје седмица дана, продјоше и две...
- А где је Исак, не видјам га? - упитао је Орен, први сусед, врата до врата.
- Отишао је по папуче...
- На вашар?... У Алексинац?
- Не… по папуче…
- По папуче?... Како то мислиш: по папуче?... Да их поправи?!
Ребека се насмеја...
Сутра, оглашава се Орен испред врата.
- Је ли Исак код куће?
- Није.
- А где је?
- Ма рекла сам ти, отишао по... Ја се нашалила, онако, да су му папуче иза огледала, а он, неиспаван, како га је мајка дала, усред ноћи, поверовао и... ушао у огледало! Ушао и отишао... Али, вратиће се, не брини, нема, тамо, чорбе с луком, јеврејских јаја, колача с орасима, јабука-кожара, нема сутлијаша с циметом... да не набрајам...
Продје, још, неко време - мада време у Сокобањи стоји, зато су Сокобањици увек млади и здрави - и исти онај Орен, кад је његова жена Рифка отишла на пијацу, поново упита Ребеку:
- Размишљао сам, о, Ребека... све ово време... хм!... хм!... Како то мислиш Исак \'ушао\' у огледало?!... Знаш ли ти шта причаш?!... Нико не може \'ући\' у огледало, јадна! Баш ме стављаш... како да кажем... овај... знаш...
- Знам, како не бих знала, али, ето, Исак је ушао... А што га нема, не знам, ни сама... Ушао... и нестао - рече Ребека и - заплака.... ЗАПЛАКА... О, о, о!... женске сузе!...
Орен је истог часа зграби и загрли да је утеши, али је одмах и одгурну јер наидје његова Рифка, носи у мрежи малу дињу и још мању лубеницу... решила да се истроши. Наравно да је видела!...
Прстом га позва у кућу. Као кад змија палаца језиком. О-ва-мо!… Мо-мо!... До-дји!… Дји-дји!...
- А што ти, мужу, грлиш Ребеку да те и моје очи виде?!
- Ја грлио Ребеку?! Ја?!
- Зашто?!
- Ти мислиш да... Ма уопште није то што мислиш, само сам је тешио.
- Шта ти имаш њу да тешиш, нек је Исак теши?
- Па у том и јест ствар...
Орен потанко исприча кад је Исак отишао по папуче, и како је отишао, и куд је отишао, то јест... нестао у огледалу јер другог објашњења нема, на врата и кроз прозор није изашао, према том...
- И ти верујеш у ту смешну причу?!
- Нисам рекао да верујем, али Исака нема... Ребека је нашла његове папуче, али Исак се није вратио... А и њене сузе су праве...
Рифка сатаром расцопи лубеницу и рече му:
- Једи ту своју половину и ћути... Мислила сам да си паметнији... Само ти веруј женским сузама па ћеш видети како ћеш се провести! Кад ти то једна жена каже, и то још твоја жена, онда... онда...
Орен је послуша, помисли како је овог пута јевтино прошао. Оно, кад је, на тренутак, зграбио и загрлио Ребеку, нешто мало наклоности је осетио, мрву-мрвицу... али и мрва је део хлепца! Она му се увек допадала, али, онако, издалека, волео је да јој види чело, да јој чује глас, па како Исака дозива на ручак, кад черупа кокошку, кад се смеје или кад... Ребека је била дебља од Рифке, а Рифка мршавија од...
Увече, пред спавање, Ребека седи у соби и гледа у Исакове папуче. Ујутро, Ребека седи у соби и... Нема, више, оних три РА... Нема ракије, нема ратлука а нема, пре ратлука, ни разоноде... нема, нема... јер нема ни Исака... Не може да верује да Исака више нема... Па заплаче... Па се смеје… Па се штипа за образ… Па отвори врата, можда је Орен близу да је утеши, не зна зашто на то стално мисли, на нешто што се не сме... Па сања... сања како спава... спава и сања... Исака... онако дебелог, мало повијеног, руменог, здравог као... како... љуби неку жену... без лица... не може да је види, заклоњена је Исаковим раменом... али коса јој вијори на ветру као застава...
Пробуди се сва у голој води, срце јој прескаче, чело ледено... стопала врела... у стомаку лепршају... а пред вратима... знала је!... Орен!
Дошао, по мраку, много пре зоре, пре булбула (славуј, тур.), да пита за Исака...
Саме руке су им се саставиле, прво руке, па чела, носеви и усне... Па зуб о зуб!... О, о, о!... Крв-ца-вре-ла-сла-ма-ва-тра...
Како тад, тако сваке ноћи, по десет пољубаца, спорих, врелих, врелских, десет пољубаца није много, мање је од двадесет, али више од осам... па свако у своју кућу...
Ноћу, у ствари, у зору, кад, изљубљена, уморна и отежала заспи, Ребека, покајнички, сања Исака: гледа је, мало одигнут изнад земље, без папуча... И како који сан, Исак је све мршавији, ни налик на оног крупног Исака из времена пре папуча... Слаби, слаби… Нешто јој говори, али она не разуме, глас му је уњкав... Да није гладан, тамо… тамо?... Тамо... иза...
Увече му остави у тацни мало јела, понекад поједе, понекад не, како кад... Јаје у зејтину и мацес помете… Јабуку и смокву никад не остави… Шаргарепу не, кромпир не... А орах само разбије и… тако га затекне...
Има чаробних сокобањских дана и ноћи... ноћи и дана... зора и поноћи... кад Ребека не може да издржи од мисли које је прогоне. Зато оде на обалу Моравице, зури, гледа у тиху воду благе реке и… плаче. Суза сузу стиже. Уздаси као таласи. Дамари као чекићи. Не зна да ли да попусти Орену: хоће па хоће да једну ноћ преспава у Исаковом кревету!… О, боже, смилуј ми се!… Шта да ради? Није паметна. Да ли да му дозволи оно што се и њој свидја и што жели њена крв… или да га одбије?...
Једном, сања Исака на точку. Бицикл јој је добро познат, то је Оренов бицикл, ма годинама је стајао до њихових врата... Исак вози бицикл укруг и маше јој. Још мршавији, али има снаге да вози. Бицикл, Оренов… црн, ма Оренов је, има и малу корпу, ма...
- Где ти је бицикл? - упитала је, сутрадан, Орена.
- Не знам, нема га... А зашто питаш?
- Хајде, улази - рече му Ребека. - Испричаћу ти шта сам сањала...
Епилог:
Рифка се лепо вратила мајци, а Орен се још лепше уселио код Ребеке...
Сваке убоге ноћи, Орен је, исто као Исак, тражио да му скува чај, пронадје књигу и донесе... знате, већ, шта…
А ујутро, зна се и то, три РА... РАкија, РАтлук, РАзонода...
- Хоћеш ли, прво, ратлук па разоноду - пита је Орен - или ћеш разоноду па ратлук?
- Хајде, прво, разоноду па како ти кажеш...
И деси се…
Једном…
И понови се, исти расплет:
- Папуче су ти - иза - огледала - мирно рече Ребека и утону у сан...
Ујутро, ни Орена, ни папуча...
Нашао их, тамо… у огледалу... обуо... и остао!
Заједно ће их, на смену, обувати и носити...
А она ће, на две једнаке тацне, остављати... знате, већ, шта...
А имају и точак, то јест бицикл... Да,
« Poslednja izmena: 12 April, 2014, 01:53:55 am Sale-X » Sacuvana

Nekada sam bio ljudsko biće... a onda sam dobio modem.
Sale-X
Administrator
Vodeći tim
*****

Karma: +82/-9
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 7770



WWW
« Odgovor #102 poslato: 12 April, 2014, 01:45:08 am »

Ништа ме не питајте

Не правите се паметни, ако нисте! Ако немате право решење! Не делите савете, не и не... можда су баш вама потребна не два него и три... а ви, ту...
Озбиљне ствари, препустите стручњацима... а, ко зна, да ли и њима увек подје за руком да нешто разреше, завежу, подигну или скупе... речено у стилу непотребног поигравања стилом...
"У ком грму лежи зец?!"
Ви - знате!... Да је - зец! Да лежи - гле! И то - у грму!... Није, него...
Јеца (Јелена... Иво Андрић: "Јелена, жена које нема"), кћер је једне од мојих ближих пријатељица с којом се, у последње време, најчешће видјам. Јеца има четири године и... и... Просто не знам како да то кажем, с ког краја... а да вам се не учиним... ево, недостају ми речи. Зато ћу у "срце ствари"...
- Јеца има измишљену девојчицу! - саопштила ми је њена мајка.
- Девојчицу?!... Па и она је девојчица!
- Ма обе...
- Измишљену?!
- Зове се Цеца...
Тако сам сазнао... а, ево, сад знате и ви...
Богами, оригинално: девојчица има девојчицу... који је, то, жанр?!...
Први пут сам је "упознао" док смо њена мајка и ја густирали заслужну кафу, у баде-мантилима, на балкону, био сам у гостима. Цеца каже да узмете и шлага, довикнула нам је из кухиње (!).
У реду, послушали смо, ако је шлаг на торти добар, такав је и на кафи...
"Цеца каже!"...
Понекад, кад нисам сигуран да ћу наћи прави алиби за посету, Јеца ме зовне, додји, каже, чекамо те ја и Цеца... као да зна колико се двоумим хоћу ли доћи или, тек, сутра... прексутра или следеће седмице...
Има дана кад је чујемо како "разговара" с Цецом!
Прислонимо уво на њена врата, прича... Лепо се чује како она прича... Речи - пауза - речи... као у радио-драми... Прича с девојчицом, својом вршњакињом, плавушом као што је и она, сама... с непостојећом Цецом... с измишљеном девој... девојчи...
Можда ће то неком изгледати као да се она игра с лутком, четири године је четири године, није... као да јој је та измаштана Цеца замена за жељену сестру, дакле, због усамљености... или замена за оца који их је напустио због коцке и алкохолизма, па уопште не мари за њих... или... ко би, то, знао, па ни ја, нисам стручњак...
За ручком, "остаци" претходног дана, В. је дала Јеци батак, себи је одредила пилећа ледја а мени оно што је преостало - више и не заслужујем! - крилце...
Јеца узима свој батак и моје крилце и ставља, то, на тањирић - за Цецу!...
В. и ја, само смо се погледали. Богами, четврта за столом!...
- Мени, ово, не изгледа нимало наивно...
- Ни мени - сложих се, скрушено као да сам крив... ја!... ни лук јео ни лук мирисао!...
Она воли да је ја чешљам зеленим чешљићем, да јој везујем машну, да... нажалост, ја немам своје деце па...
- И за Цецу! - довикује. - И њој вежи машну!
На главици машне две... а В. и ја - само што не заплачемо, далеко та машта оде и...
Не, не смеш... уздржи се... не сме да види да су ти образи...
Али, суза, макар, једна, и она, тако мала, јача је од мозга... стидљиво израсте на јагодици и скотрља се у крило...
Не знамо шта да радимо...
Већ уме и да мења глас, час говори она, час Цеца! Е, то, већ...
После кише, сладје је сунце...
- Можеш ли нешто да смислиш, неку "лаку атлетику" (мисли на мој алиби!) па да нас одведеш на море, бар на седам дана? - пита ме В.
- Иде и Цеца! Иде и Цеца! - одмах се убаци Јелена.
И оде у собу да и њене ствари пакује, сто посто, али није... богу хвала... нешто, друго, одвратило јој је пажњу...
Понекад ми измакну уверљиве приче зашто морам одсуствовати од куће, па сам на великој муци и...
А Јеца као да зна да сам у дилеми - доћи или не доћи - па ми телефонира:
- Додји, цакани, Цеца те зове!...
А да ли те слатке мале речи говори она, Јеца, или њена измишљена вршњакиња Цеца, или... и то је вероватно јер... одавно смо њена мајка и ја... како се каже... "развукли шницлу"... упустили се... предали... наш однос је... да!... то је она права реч: забраздили!...
И ја све одгурнем са стола и кажем:
- Одмах... долазим одмах... СРЕЋО!...
Не носе ме тамо ноге већ срце!...
Дај чешљић...
Шта каже Цеца?...
Добићу отказ... можда и два отказа!... због вас две... а у себи чујем ехо свог гласа: ЗБОГ ВАС ТРИ!...
Да је, бар, три... ни по јада...
Био сам на путовању, далеко-далеко, чак у Лондону, у хотелу "Принц од Велса"... код куће сам, стварно, имао прави алиби, шта ћете, и лажов зна да искористи истину!... гурнуо сам руку у џеп: колачич! Бисквит, џем од поморанџе, туфна од чоколаде...
- Питај је откуд колачић у мом џепу!... Је ли, она, ту?
- Овде је, крај мене... Гледа како четујемо... Откуд колачић у његовом џепу?...
Пауза...
- Откуд колачић у његовом џепу?...
- Шта каже?
- Чекај...
- Питај је откуд колачић у мом џепу!
- Чекај, жели да ми пришапне...
Друга пауза (као у радио-драми!... углавном се "чују" само паузе, "кораци" од добовања ноктију по парчету стакла, техничари морају да се истакну!... ко мари за писца, он је, само, бедна ставка у списку за хонораре!).
- Шта ти је шапнула?... Не чујем... шта је рекла?...
- Још ништа...
Трећа пауза...
- То је колачић за Цецу, тако је рекла...
Боже, а ја га појео!...
Тако сам открио, а и В., моја трећа половина, да Цеца није увек с Јецом, "купи" карту па "пут под ноге"... нпр., преко Ламанша... до Хајд-парка... до хотела "Принц од..."
Да ли је Цеца замена за Јецу?!... Помагајте, господине Јеротићу, ми смо немоћни... бедни лаици који од комарца... да се једе све што... Хвала на потпису у "Мадленијануму"...
Кошмар у који, ето, и континентално западамо... почиње да нас... раз...
Седели смо на раширеном кревету, у кухињи, а Јеца је доперјала из своје собе и, право под кревет, где је Цеца!... О, дете!...
Недавно сам морао двапут да доручкујем и двапут да ручам... стомак ме је заболео... желудац ми се, проклет да је... проширио и ја, уместо богу на истину, што ми се, уопште, не би допало!... право у Градску болницу, на испирање!... Сонда у једну ноздрву... крв!... не иде... Сонда у другу... клизи!... Плашио сам се да се моја два света не сударе у тренутку кад не могу да их обуздавам... Срећом, дошла је, само, В., с Јецом, возили смо се, у повратку, таксијем... до моје редакције... нисам имао добар алиби...
Више не знам ко је Јеца... а ко Цеца... тј., "Цеца"...
Ко сам ја... а ко онај други који "шета моје одело"...
Ко је В., а ко... да, да... У ствари...
Само се једне ствари...
Не ствар, то је страх!...
Само се једног страха прибојавам... гле!... ти!... фигуре: прибојавати се страха!... а то је: шта ако В. затрудни?!
Шта ако затрудни моја трећа половина?!...
Како ће, на то, реаговати Јеца... како Цеца... како ја... како моје боље/горе биће?... На крају крајева, још неко има право на реаговање, зна се ко...
Да ли пустити "воз" да клопара а "станице" да промичу у недоглед... и само их бројати... број... Неке ствари се, више, не могу препознати, моћ нам је ослабила... моћ препознавања... Моја мајка је уместо у Житковцу, изашла из воза у Витковцу... и веома се зачудила како се, за тако кратко време, то место толико променило... а, уопште, притом, никад није ни била у Витковцу, само у Житковцу, на путу, преко Алексинца, у Сокобању!...
О, да... шта ако В. остане у другом...
Ко ће ми...
Ту би се, само, снашао Сингер, мој најомиљенији писац, нобеловац, славан као слава, Јеврејин, "душа душе моје" како му тепам... Има, доста (довољно!) сличности измедју његовог и мог живота, измедју мене и његових књижевних ликова... само би се он, ако ме западне такав расплет... О, јадни Гуливере, обраћам се себи, везан си стотинама канапчића и канапа, и не можеш се ни... У коју рупу да се сакријем, у коју земљу да побегнем... од Јеце, од Цеце, од В., од себе, од... од...
Кад сам се вратио, оног дана, из Лондона, на београдској железничкој станици су ме сачекале Јеца и В. (лет преко Дубровника). Оне нису знале кад ћу доћи, нисам, чак, ни ја - а ипак су ме сачекале!... Измедју В. и Јеце, стајао је неки човек, средњег раста, слабе косе, с брковима, тупог лица, оклембешене усне, док је она држала кофер... Како ме је угледала, В. том човеку предаде кофер у руку, и он се елегантно удаљи...
- Ко ти је онај с кофером?
- Који с кофером?!
- Дала си му кофер... и он се удаљио?
- И он се... Ко се удаљио?!
- Лепо сам видео...
- Откуд мени кофер, па ти си допутовао... Кофер је у твојој руци...
Баш је живот... баш... Ко, то, вуче конце наших удова, мисли, узречица... наших трица и кучина...
Онај који шије и пара, који кроји и фирца, који гужва и пегла... Шта ли нам спрема... у нашој јадној прошлости... то јест у будућности која... на!... одједном постане прошлост!...
Да, Сингер би се ту снашао, нема сумње, био је вешт муж, вешт љубавник, вешт дечак, вешт старац... он и Јеца... пардон!... Цеца... би се и те како сложили...
Али Сингер је умро 24. јула 1991, у Серфсајду, Флорида, САД...

ЕПИЛОГ

Дани, што теку, атмосфера мог живота, личности и ликови... као да су "преписани" из мог необјављеног романа, написаног у сингерском духу, а наслов је "Измедју љубави и страсти". Штавише, наградјен је једном бедном наградом на једном конкурсу... добио сам трећу трећу награду... дакле, девету као ДЕВЕТУ РУПУ НА СВИРАЛИ... сад ме је стид... том наградом су ме не наградили, него понизили... Ех, немам пара да тај роман објавим (у "Стубовима културе" су ме одбили), али, видело би се колико је сличности измедју... а колико измедју... и... невероватни паралелизми, упркос бројним разликама... као и захваљујући њима!... Све је ту... осим Јеце и Цеце... оне су из мог садашњег живота...
А из чијег, живота сам ја?!

ЕПИЛОГ 2

На дан смрти Исака Башевиса Сингера, 24. јула, то је у петак ове године, ништа ме не питајте... Тог дана, нисам ни овде... ни тамо... Нисам ни њен... ни њен... ни Јецин... ни Цецин... а ни свој... Пустите ме да затворим очи... и ћутим...

Sacuvana

Nekada sam bio ljudsko biće... a onda sam dobio modem.
Sale-X
Administrator
Vodeći tim
*****

Karma: +82/-9
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 7770



WWW
« Odgovor #103 poslato: 12 April, 2014, 01:46:39 am »

Назад на врх Ићи доле

Ре: Приче Сокобањаца

Почаљи од МустраБецка тај Пет Феб 26, 2010 9:46 пм
Хемијска анализа жене

- По Марину -

(Мало смеха није на одмет! Само за мушкарце! Пре употребе, обавезно промућкати! У тинтари!)

Елемент: Жена.

Симбол: Же.

Пронашао: Адам.

Место проналаска: Рај.

Узрок проналаска: Јабука. (Касније је јабуку искористио г. Исак Њутн кад му је пала на главу - "Закон гравитације": "Свака јабука која падне на главу, изазива чворугу!")

Атомска тежина: Оптимална 54 кг, али варира од 40 до 250 кг.

Учесталост елемента: Веће количине се могу наћи у урбаним срединама (и робним кућама).

Знак препознавања: Кармин, руменило, маскара и маникир.

Физичке особине: Површина обично премазана бојом. Па и лакирана. Прокључа, одједном; замрзне се без разлога. Топи се ако се примени одговарајући поступак. Неукусна ако се погрешно проба. Неотпорна на пољупце.

Слаба тачка: Слабост (Вилијем Шекспир: "Слабости, име ти је жена!")

Ахилова пета: Нога фудбалера.

Хемијске особине (уже): Лако се легира (спаја) са златом, сребром и другим племенитим металима, драгим стењем и камењем. Апсорбује велике количине скупих материјала. Може експлодирати, изненада, без претходног упозорења и без познатог разлога. Не отапа се у води, али јој се пријемчивост знатно повећа ако се натопи
алкохолом. Најефикаснији познат елемент за упијање новца. Елемент који се
изузетно ретко налази у девичански чистом агрегатном стању.

Најчешћи однос према сребро-нитрату: "Огледалце, кажи ко је најлепши на свету!"

Најчешћа употреба: Пре свег као украс, нарочито у скупим спортским
аутомобилима (или поред на сајмовима аутомобила). Одличан медикамент за релаксацију, врло ефикасно средство за
чисћење (сребрнине).

Заштитни знак: Новац и љубомора!

Извршени огледи: Поцрвени кад се затекне без амбалаже. Позелени кад се стави покрај бољег узорка (разлог тражити под Љ).

Интерактивност: С мушким полом, уопште нема заједнички језик - изузев са синовима! - (јер су мушкарци - пали! - с Марса, а оне су се благо спустиле с Венере! Као лептирићи у стомаку!). Са својим полом, стопостотно поклапање: њих 7 (европски рекорд) могу да разговарају истовремено и да се савршено разумеју (светски рекорд је 18!).

Опасности (потенцијалне): Врло опасан родни елемент осим у рукама стручњака. Илегално је имати више од једне, иако се може поседовати и више под условом да се држе на различитим локацијама и строго пази да елементи не дођу у директан контакт.

Преписао од Марина, мало додао (мушке злобе) и приредио:

Боба Михић


Sacuvana

Nekada sam bio ljudsko biće... a onda sam dobio modem.
   

 Sacuvana
Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 »   Idi gore
  Stampaj  
 
Prebaci se na:  

Pokrece MySQL Pokrece PHP Powered by SMF 1.1.9 | SMF © 2006, Simple Machines LLC
Joomla Bridge by JoomlaHacks.com
Ispravan XHTML 1.0! Ispravan CSS!