Skip to content

Sokobanja arrow Portal Sokobanjearrow Internet portal www.soko-banja.orgarrow Prièe Sokobanjèana
22 Oktobar, 2017, 12:21:30 am *
Dobrodosli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.

Prijavite se korisnickim imenom, lozinkom i duzinom sesije
 
   Pocetna   Pomoc Kalendar Prijava Registracija  
Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 »   Idi dole
  Stampaj  
Autor Tema: Prièe Sokobanjèana  (Procitano 48418 puta)
0 clanova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Sale-X
Administrator
Vodeæi tim
*****

Karma: +82/-9
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 7768


WWW
« Odgovor #22 poslato: 11 April, 2014, 11:48:19 pm »

Врмашки град

Ослоњена на прозор, млада жена је замишљено посматрала Римски град који је био обасјан звезданим сјајем. То древно утврђење још увек је одолевало свим хировима годишњих доба. Ни кише, ни ветрови му не наудише. И он у овој ноћи бди, непокоран, непоколебљив. Сетила се давне приче о његовом опстајању под многобројним налетима Мусе Кесеџије, који је са јаком војском покушавао да га освоји и покори. У мислима је покушавала да изгради лик господарице Врмашког града, кћерке Маројице Бунића, који је био господар Новог Брда где се налазио рудник сребра. Дивила се Марининој ненадмашној лепоти и храбрости. Одлука те прелепе жене да своје богатство, наслеђено од оца, пресели из Новог Брда овде, у Врмжу, деловала је у први мах непромишљено. Удавши се за власника Врмашког града, све своје благо уложила је у изградњу зидина које и сада одолевају зубу времена. Питала се, да ли унутар тих зидина има шта од од тог богатства. Када би се о томе повео разговор међу мештанима овог планинског села, нико није помињао каоије некадашњег велелепног града. Као да их није ни било...
Зна се да је Врмашки град био далеко лепши и уређенији од Сокограда. Причало се да је после погибије господара града, у боју на Косову, градом управљала његова прелепа жена Марина. Град је служио београдској властели за лов и одмор, јер је обиловао густим шумама, богатим дивљачи, које су га окруживале.
Како је ноћ споро одмицала, млада жена је имала довољно времена да се присети свега што је о томе сазнала током свог боравка овде. Присети се и легенде о Врмашком граду. По тој легенди, Муса Кесеџија, који је узалуд покушавао да освоји град, због његове добре безбедности и положаја, решио је да то учини лукавством. Град је имао узграђен водовод, и био добро снабдевен водом и храном, и мислио је да ће га лакше покорити ако пронађе водоводне цеви и прекине довод воде у град. Дуго је обилазио око града, али никако да их пронађе. Једног дана сретне неку старицу и, дајући јој шаку дуката, затражи од ње да му каже где су цеви. Она му није рекла где се водовод налази, но не желећи да остане без дуката понизно му рече:
- Не знам, али те зато могу посаветовати. Назобај добро своје коње и пусти их. Они ће ти рећи где су...
Он је послуша. Нахрани добро коње и они су од жеђи копали копитама све док нису пронашли цев, која убрзо потом би прекинута. Тако је град поробљен. Жена на прозору, занета својим маштањем, имала је утисак да у овој муклој ноћи види све те догађаје. Чинило јој се, да ће се сваког тренутка отворити капије древних зидина, на којима ће се појавити прелепа Марина. Из сањарења је прекинуше неки чудни звуци и гласови који су долазили баш из тог правца. Изађе пред кућу, да мало боље осмотри шта се догађа. Скривена у жбуну јоргована, угледа групу људи како у колони иду стазом према зидинама. Носили су лопате и крампове, а на леђима ранчеве. Задњи у колони био је и наоружан. У првом тренутку све јој је личило на дечју игру и умало да се насмеје. Тада се сети приче једне сељанке, која је те зиме на моби, причала како непознати људи сваке ноћи долазе и прекопавају стари град у нади да ће пронаћи злато. Млада жена није веровала, чак се и смејала говорећи да нико није луд да после толико година прекопава зидине.
Што је тише могла, обузета страхом, вратила се у кућу.
Сутрадан је сазнала да је те ноћи ископан огроман ров, до саме ограде њихове куће. Тек тада је схватила у каквој би опасности била да су је, којим случајем, "трагачи за златом" приметили.
Зидине Врмашког града одолевају времену, а прича о прелепој Марини и закопаном благу преноси се из генерације у генерацију...

(приповетка из књиге "Док Тимок прича")

Sacuvana
« Odgovor #22 poslato: 11 April, 2014, 11:48:19 pm »

 Sacuvana
Sale-X
Administrator
Vodeæi tim
*****

Karma: +82/-9
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 7768


WWW
« Odgovor #21 poslato: 11 April, 2014, 11:46:05 pm »

МАРЈАН И БОГ

Некада и негде Марјан се крстио и молио Бога да му испуни неку жељу. Гледао то секретар општине Васа Дучић, па це Марјану, што у шали, што у збиљи:
- Слушај ти, Марјане, ком Богу се молиш? Ја сам за тебе Бог и батина и то немој никада да заборавиш!
- Дајем реч, друже Боже, да нећу никада заборавити!
И од онда када год је Марјан долазио у Бању и сретао Васу Дучића, поздрављао га је са друже Боже.
Једном приликом пролази Марјан поред општине и спази друга секретара на горњем спрату, навалио се на прозор. Марјану запело за 10 динара, па ће секретару:
- Хеј, друже Боже, хитно ми треба 10 динара, па кад следећи пут долазим у Бању, враћам.
Друг секретар гурну руку у један џеп, па у други и нађе само 5 динара. Он се извини Марјану и баци му их. Марјан се сави и покупи оних 5 динара са земље, па ће секретару:
- Погреши, друже Боже, што ми их прати преко општине, они ми пола апциговаше за порез!

Sacuvana
Sale-X
Administrator
Vodeæi tim
*****

Karma: +82/-9
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 7768


WWW
« Odgovor #20 poslato: 11 April, 2014, 11:45:18 pm »

СУД ЗА ПРЕКРШАЈЕ

Тих година је у Сокобањи, у суду, радио судија Бранко Прекршајац. Тако га народ крстио и говорио: "Ко се за Бранкову кваку ухвати, одоше педесет банке"!
Елем, доде ред и на Марјана. Доби позив да се јави код Бранка. Бранко је био принципијелан, судио је строго и поштено. Скоро да се и не памти да је неком прогледао кроз прсте. Дошао Марјан пред судијина врата. Чује, судија га прозива, али Марјан ни абера. Тако потраја неко време. Бранко устаде да провери да ли је странка уопште и дошла.
- Је ли ти, јеси ли ти Марјан?
- Јесам, госн' судијо.
- Па, зашто не улазиш, када те прозивам?
- Па, у томе је проблем, госн' судијо, да би ушао морам се ухватити за кваку!
- Па, наравно, нећеш се ухватити за ногу!
- Е, мој госн' судијо, и будаласт Марјан зна нешто. Не причају џаба у Бању, ко се у'вати за Бранкова врата одоше 50 банке! А ја, госн' судијо, сам човек сирома'. Наопачке да ме обрнете из џепови мож само прашина да испадне.
Судија се гласно насмеја.
- Добро, Марјане, бицеш једини који у Бањи није дао 50 банке, али се труди да се никад не ухватиш за ову кваку!

Sacuvana
Sale-X
Administrator
Vodeæi tim
*****

Karma: +82/-9
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 7768


WWW
« Odgovor #19 poslato: 11 April, 2014, 11:44:26 pm »

НИЈЕ ЗА У ВАШУ КУЋУ

Имао Марјан ћерку за удају, салетали је просци, а она је свима налазила ману. Пристала би за момка из ближег комшилука. Зато Радица, Марјанова ћерка, рече момку да дођу његови и да траже њену руку. Одређеног дана и то се деси. Будући пријатељи засели и кренули разговор од Кулина-бана. Уз добру ракију разговор се баш одужио. На крају ће, будући свекар:
- Марјане, ти имаш дете за давање, а ја би женил овог, мојега!
А Марјан ће кратко:
- Имам, ал' није за у твоју кућу!
Међутим, прика и млади навалили онолико... Марјан немаде куд.
- Слушај, рекал сам ти да није за у твоју кућу. Ако се деси да гу врћаш, има гу врћаш како си гу и узел, сас музику!
Направише свадбу и ћерка оде у нови дом. Не лези враже, једног дана, снајка посипује свекра тестијом на тераси, да се умије. Пролази поред куће свекров исписник, па из навике упита:
- Ће поједеш једно?
Свекру непријатно пред снајком, па грдан ћути. Међутим, исписник понови питање. Свекар оћутује, ал' се јави снајка.
- Пусти га, човече, да се умије па ће поједе и два!
Свекру толико било криво, да се из истих стопа упути у воденицу к Марјану. Марјан се почеша по глави па ће:
- Не реко' ли ти ја, прике, да није за у твоју кућу? Сада си се метнуо на дупли трошак. Погадај музику и врни ми ћерку!

Sacuvana
Sale-X
Administrator
Vodeæi tim
*****

Karma: +82/-9
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 7768


WWW
« Odgovor #18 poslato: 11 April, 2014, 11:43:35 pm »

РОБЕРЧЕВ КУКУРУЗ

Пошто је Роберац скоро са свима имао зајебанције, у фирми "Требич", а фирма
огромна, многи су на њега били кивни. Међу њима и агрономи и пољопривредни техничари. Једног дана стиже у фирму, грешком, амерички кукуруз пуцкавац. Паковање - боли глава, а упутство, нормално, на енглеском. Стручњаци су разгледали семе кукуруза у провидној амбалажи, када неко рече да иде Роберац. Видели га кроз прозор. У тренутку им паде на памет идеја да му се раздуже са каматом! Роберац је имао изнад Превалца, на једној висоравни, њиву од око 2 хектара. Ту је имао и фарму за стотину свиња. Могло би се за њега рећи да је "социјалистицки кулак".
Улази Роберац у канцеларију и почиње са својим шпуријама. А стручњаци се задубили у проучавање "новог америцког хибрида". Узели дигитрон, па рачунају и један од њих звизну:
- Јеботе! Само ако је тачно? Двадесет тона најкрупнијег зрна, по тони семена! - А други додаде:
- А зрно семена као у пуцкавца. Ко би рекао? Ма, јесу ти Американци први у свему, нема шта.
Дискутовали су и чекали да Роберац улети у клопку. Тешко је било њега преварити, али уз много умећа и великог труда успеше. Заинтересовали су га за то "Америцко хибридно семе", тако да је одмах хтео све да узме. Шеф му рече да су семе добили да разделе по кесицу свим кооперантима, чисто за пробу. Роберац донесе из ресторана фирме дебело мезе и пиће и прибра све семе. Стручњаци, као негодују, али слаба вајда. Он склони семе са видела дана и ликовао је не слутећи да они још више ликују. Договорише се да сви исто причају ако пита за упутства, макар док кукуруз не никне до колена.
Засади Роберац целу њиву америцким кукурузом и радосно трљаше руке, јер ће по рачуници, и његовој, а и стручњака, род бити читав капитал. А поготово што ће цео род продати као семе. Његовој срећи нигде краја када је кукуруз никао. Лепота једна. Цела њива се зелени, а Роберцу топло у души. Кад-год изаде на њиву а биљке све једре, па све једнаке. Права красота. Био је срећан, јер кукуруз на другим њивама још није ни никао. А повремено се и хвалио стручњацима у фирми, док су му они објашњавали:
- Он ће једног периода заостати у односу на домаћи кукуруз. Тај циклус траје десетак дана, а после кад крене нећеш се снаћи у сопственој њиви, упамти то!
Дошао тај циклус. Људи који су пролазили крај Роберчеве њиве, питали би га шта ће му толики пуцкавац. А он би се само шеретски насмејао.
Медутим, циклус доде и прође, а кукуруз не расте! По другим њивама људи се не виде од кукуруза. Поче црв сумње да нагриза Роберца и није више долазио по савете стручњака. Оде код једног комшије који је посадио само два реда пуцкавца и виде Роберац да је исти као и његов. Више сумње није било. Дебело су му наплатили његове шеретске зајебанције. Није му криво због огромне штете, него како да преживи бруку која га снађе? И донесе одлуку на пречац. Унајми два радника и скину кукуруз са њиве. Људи се чудили шта ће му толика сачма, кад он чува свиње, а не краве.
А стручњаци нањушили шта се збива, напунили ауто, па право горе, код Роберца.
- А, бре, Столе, шта ће ти толика сачма, шта направи то? Зашто сечеш тако красан кукуруз, ако Бога знаш?
- Тако волим! Тако волим! - хукће Роберац од муке, али се труди да прикрије бес. - Знао сам одмах да је пуцкавац, али имам погођено у Морави, за фарму, да продам сачму за масну цену.
Покушао је да се извуче лисац, али је био свестан да одговор не пије воду.

Sacuvana
Sale-X
Administrator
Vodeæi tim
*****

Karma: +82/-9
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 7768


WWW
« Odgovor #17 poslato: 11 April, 2014, 11:42:49 pm »

ПРАСАЦ

Милостија, домаћица и супруга Неше Јаковљевића, купила прасца за празник, на пијаци. Хтела је још шта да испазари па зато замоли Роберца да јој дозволи да спусти џак с прасцем поред врата радње. Роберац јој кимнну руком да слободно остави џак. Због претпразничне гужве никог није бунило скичање прасца у џаку. Као и у свакој продавници тако и код Роберца беше параван, који је скривао од погледа купаца. Ту се најчешце окупе пријатељи и другари да ударе које пиће. Тако и овога пута. Измеду осталих, ту је био и Мики Чапа. Мики је оличење доброте и честитости. Волео је умерену шалу са ближим другарима, а један од њих је био и Славко Кица. С њим су волели да се шале и Мики и Роберац. Радили су у истој фирми и често би неко од њих бивао насанкан. Када Милостија остави прасе, Роберцу проради кликер.
- Чапо, хајде да зајебемо Кицу! Је л' ти ту ауто?
- Јесте. Ено га испред нове робне куће. Него како да га зајебемо?
- Слушај. Кица купио прасе на пијаци. Ено га у џаку код врата. Носи га у ауто и бежи куци. Остави га у гаражу и доди да зезамо Кицу. Нецемо му рећи до вечери.
Скоци Чапа на ноге лагане, па џак у руке и бежи према колима. Милостија је пазарила и није видела шта се догада, зато Роберац диже дреку:
- Милостија! Неко ти украде прасе!
Жена остави робу на тезгу, па потрча, а за њом Роберац.
- Држите лопова! - викну Милостија. Али када виде да је то Чапа, она се окрете Роберцу.
- Вероватно је нека грешка, где би Чапа украо прасе?
Чапа се, сирома, збуни, али брзо баци прасе у трабант, гас до даске и оде својој куци.
Роберац стаде да убедује Милостију:
- Ти не знаш, очигледно. Чапа је клептоман. Ми муке имамо са њим по продавницама! Него, благо мени, иди право у СУП.
Милостија одби не верујући да Чапа може да јој украде прасе. Роберац посла неког децка по милицију, а Милостији реце:
- Сачекај час, добићеш своје прасе.
Два милиционера који дођоше, зинуше од запрепашцења када цуше да је Чапа украо прасе.
- То је напросто немогуће, међутим идемо да проверимо, а ви сацекајте ту. Звонили су на вратима Чапине куце, отвори његова супруга. Уз поздрав, милиционери упиташе:
- Да ли је ваш супруг кући и да ли је данас купио прасе?
- Изволите уђите. Кући је, а за прасе не знам. Договорили смо се да извадимо из замрзивача, - одговори жена.
- Онда га позовите. Не можемо унутра, журимо се.
Чапа зину када му жена пренесе ко га тражи. Изиђе сав црвен у лицу. После краћег објашњења Чапа поде са њима. Прасе није ни вадио из гепека.
У медувремену и Кица је позвао милицију и када се нађоше код Роберца он им објасни о цему је реч. Хтели су да се нашале са Чапом, али је он грешком узео Милостијино прасе. Чапа се извинуо Милостији. Милостија узе своје прасе, прими извињење, али јој посебно беше драго што Чапа није клептоман. Овако нешто може да замути само Роберац, а да остане потпуно недужан.

Sacuvana
Sale-X
Administrator
Vodeæi tim
*****

Karma: +82/-9
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 7768


WWW
« Odgovor #16 poslato: 11 April, 2014, 11:41:47 pm »

ТРИДЕСЕТОГОДИШЊИЦА "ОЗРЕНА"

Специјална болница на Озрену је добила ново рухо. И иначе је круг болнице био мала Швајцарска. Круг цео у зеленилу и цвећу. Језерце пуно рибе, базен за купање пун водом, а вода бистра, изворска. Вишак воде прави водопад Рипаљку. Клупе, ограде, љуљашке, фонтане... Све свеже офарбано, а стазе и испред круга огроман паркинг, асфалтирани. Особље је долазило аутом до зграде болнице, медутим, пошто је то најсвечанији дан за установу и биће много гостију, да се не би покварио утисак, директор др Мома Ðуришић је наредио да болници могу да приђу само болничка кола и то ако буде требало. Уочи прославе, мој пријатељ Милош Маринковић је поприлично био расејан. Дође на посао, (радио је на телефонској централи), својим фићом и из навике паркира га поред улазног степеништа. Директор случајно погледа кроз прозор и спази ауто. Пошто није знао чији је, позва Милоша на централу и нареди му да преко разгласа обавести власника фиће да возило помери оданде. Милош без поговора укључи разглас и издиктира:
- Умољава се власник аута фића , НИ 37-220, да склони своје возило испред болничке зграде!
Прође око пола сата. Поново се јави директор, врло љут:
- Шта се договорисмо, Милоше?
Драги пријатељ поново апелова на власника возила не би ли се смиловао да помери фићу. Онда настаде кратка станка и чу се Милош, преко разгласа, на целом простору болничког круга:
- Јаооо, блесави Милоше, па то је твој фића !
Свако ко се затекао у кругу, а познавао Милоша, савијао се од смеха.

Sacuvana
Sale-X
Administrator
Vodeæi tim
*****

Karma: +82/-9
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 7768


WWW
« Odgovor #15 poslato: 11 April, 2014, 11:33:52 pm »

ОБИЧАН ЧЕТНИК

Још на самом поцетку нашег познанстава, једне недеље пре подне, само што сам средио салу и башту, поставио чисте стољњаке, пепељаре и вазне са цвећем и сео да се одморим уз кафу и цигарету, када стаде фића и из њега изађе Милош. И право у салу. А није имао обичај да се јави, поготово ако је нешто тужан. Овог јутра је био. Недељом имамо највише посла, али тог момента није било никога. Милош је сео до шанка, испред себе на сто је извадио једну књижицу, величине индекса, држао је једном руком и плакао. Придох му и рекох:
- Добро јутро, изволите?
- Ништа, драги пријатељу, само да се исплачем.
Било ми је непријатно, нисам знао шта да кажем и када сам се спремао да се удаљим, он се огласи:
- Погледај, драги пријатељу!
Пружи ми књижицу, била је зелене боје. Онда схватих да се ради о војној књижици, буквици. Тутну ми је у руке и ја прочитах следеце: Маринковиц Д. Милош, обичан цетник! Прочитао сам наглас, а Милош поче још жешце да плаце. Беше ми га жао и стадох да га тешим:
- Стварно нема смисла што су вам написали, ови ваши, из Жлне!
плакао је још више. Дуго сам га тешио и на крају ће он:
- Није рец о томе, то јесу моји другари. Ја сам био четник, али нисам био обичан. Ја сам био четник-музичар!

Sacuvana
   

 Sacuvana
Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 »   Idi gore
  Stampaj  
 
Prebaci se na: