Skip to content

Sokobanja arrow Portal Sokobanjearrow Internet portal www.soko-banja.orgarrow Prièe Sokobanjèana
22 Oktobar, 2017, 12:21:32 am *
Dobrodosli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.

Prijavite se korisnickim imenom, lozinkom i duzinom sesije
 
   Pocetna   Pomoc Kalendar Prijava Registracija  
Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 »   Idi dole
  Stampaj  
Autor Tema: Prièe Sokobanjèana  (Procitano 48419 puta)
0 clanova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Sale-X
Administrator
Vodeæi tim
*****

Karma: +82/-9
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 7768


WWW
« Odgovor #46 poslato: 12 April, 2014, 12:25:18 am »

Професор Мишковић

Ту, скоро, читао сам на Интернету веома исцрпан и похвалан чланак о професору и сликару Душану Мишковићу, али ме је веома зачудило да се не наводи његово службовање у Сокобањи! А живео је и радио у Сокобањи, знала га је цела варош; мени је у нижој гимназији предавао цртање... Сигурно га се сећају и други, многобројни његови ђаци којима је, такође, био професор... А зашто је у оном тексту "прескочена" Сокобања, заиста не знам...
Професора Мишковића сам упознао, као и његову супругу и сина, боље од осталих. Био сам његов најбољи ђак, водио ме је са собом кад је он ишао на сликање, с бојама и штафелајем, веома је волео да слика у уљу... На пример, сећам се да сам био с њим кад је сликао Инвалидски дом с десне обале Моравице, тридесетак метара низводно од Жупана.
"Сликам из жабље перспективе", рекао ми је, поучно.
Тад сам први пут чуо за тај израз.
Кад сам навео "поучно", та реч није, тек онако, професор Мишковић ме је стварно поучавао и изван часова. У ствари, припремао ме је, читаво лето, после завршеног трећег разреда гимназије, за пријемни испит у Школу примењене уметности у Новоме Саду. Да, да... мало је ком познато, желео сам да будем сликар, и то школован, и мало је недостајало да то, заиста и постанем...
Цртао сам по читав дан. Блокови, и велики и мали, за скицирање, обични листови хартије од свезака... све је вредно и надахнуто испуњавано тог лета. Професор Мишковић ми је саветовао да из апотеке позајмим гипсане фигуре Ескулапа и Галена, и да их цртам, пажљиво, студиозно, и то, још, са сенчењем...
Лепо сам напредовао. Професор Мишковић је био више него сигуран да ћу положити пријемни испит у новосадској Школи за примењену уметност, у Школској улици... Било је, то, далеке 1950.
У Београду, на путу у Нови Сад, где сам свратио да видим ујака, окупљен је "породични савет" на ком је једна моја тетка "пресекла" ствар:
"Нек иде у гимназију, а не у ту сколу! Зар да, читавог живота, буде мазало?!"
И тако не постадох "мазало", а баш сам желео...
Кад сам се, после завршеног четвртог разреда гимназије, вратио у Сокобању, нисам срео професора Мишковића. Ни тог лета, ни следецих година, никад...
Ипак, јесам, једном, чак десет година касније кад сам био на другој години студија књижевности.
Пролазио сам преко Теразија, поред Галерије УЛУС-а, и видим да професор Душан Мишковић има самосталну изложбу слика у уљу!
Улетим, као без душе, радостан, унутра... угледам га, само што га нисам загрлио, толико ми је остао у лепој успомени што се онако силно трудио око мене за упис у сликарску школу...
Није ме се сетио!
Ни издалека!
Ни приближно!...
Нисам могао да поверујем, зар да ме заборави, мене, свог набољег ђака, оног ког је припремао за...
Узалуд сам га подсећао - десет дугих година - учиниле су своје - професор ме је сасвим заборавио...
Шта ћу... погледао сам његове слике, све су ми се свидале... а нарочито једна - она с десне обале Моравице, у уљу: "Инвалидски дом" и Srebrno jezero из жабље перспективе...
Отишао сам тужан, разочаран, посрамљен и крив... Крив, самом себи, што нисам постао сликар као мој драги професор...
А највише љут на тетку која ми је одредила друкчији пут у живот а није ме ни питала...
Одавно нема ни професора Мишковића, ни моје тетке, "отишли" су на ону страну с које они лепо виде нас, а ми, њих, не можемо...
Код ког ли је она слика, Боже, баш бих волео да знам... и да је имам! Сигурно је у неком музеју, у неком великом граду, у некој далекој земљи... и на неком лепом зиду...
Можда прижељкује да нас види...

Sacuvana
« Odgovor #46 poslato: 12 April, 2014, 12:25:18 am »

 Sacuvana
Sale-X
Administrator
Vodeæi tim
*****

Karma: +82/-9
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 7768


WWW
« Odgovor #45 poslato: 12 April, 2014, 12:22:04 am »

Сто динара , оних пара

Ово је прича како сам зарадио првих 100 динара у животу. Ништа нисам продао, само сам нацртао. И то се, неком, допало па ме је наградио...
Било је то далеке 1944, у Сокобањи. Мајка, брат и ја смо становали у Инвалидском дому као избеглице с више стотина домаца, ратне сирочади. Једног дана сам узео лист хартије, дашчицу као подметач и оловку и отишао на супротну обалу Моравице, високо изнад Жупана. Хтео сам да нацртам зграду Инвалидског дома јер сам увек волео да цртам...
Седим, ја, цртам... није лако нацртати онакву зграду с много детаља, врата, прозора, стубова, степеница... Али, после неког времена, нешто чудно приметим: кад год подигнем поглед према згради, више је домаца на прозорима!... Мало-мало, иста ствар... Најзад, сви прозори су попуњени, тераса, стоје, домци, стоји особље... стоји, лепо видим и наша мама! Стоје као укипљени, ма да се неко помери, ни покрета, као да не трепћу, само ме гледају, укочено, као да ишцекују шта ће бити!
Окренем се и погледам око себе, угледам четнике... Много, њих, можда и двадесет-тридесет... стоје и гледају ме...
Гледају, они, мене, гледам, ја, њих... уопште их се нисам бојао иако сам имао осам година. Кад смо, те године, 1944, с чика-Дуцом (после нам је био и комшија, у Драговићевој улици, на углу)у чезама довезао из Житковца, видео сам четнике како леже поред пута и поздрављају га као и он њих.
А сад их, толико, око мене, баш сам се зачудио, не уплашио. Ипак, сви они домци и други, као и наша мајка... што онако непомично стоје и гледају...
Одједном, приметим како један постарији четник, једва се крећући, иде према мени. Имао је доброчудан израз лица, као да се осмехивао...
- Шта радиш, мали? - упита ме тихим гласом.
- Цртам Инвалидски дом.
Он се наже над мој цртеж, добро га загледа па се усправи и гурну руку у џеп. Па ми даде новац.
- Ево ти паре да ти мама купи боје - рече.
У руци сам држао 100 динара.
Какве боје 1944! Мама је купила маст! Зашто маст, не знам, хранили смо се у Инвалидском дому. Никад је нисам питао док је била жива. Умрла је 1987.
А онај четник који ми је дао првих 100 динара у животу - био је - главом и брадом - Коста Пећанац!


Sacuvana
Sale-X
Administrator
Vodeæi tim
*****

Karma: +82/-9
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 7768


WWW
« Odgovor #44 poslato: 12 April, 2014, 12:21:00 am »

Како сам правио балон

Као дете, а било је то пре много и много година, веома сам се интересовао за науку и технику, ма колико то неком данас изгледало чудно, с обзиром да сам књижевник. Мајка нас је, по нашој жељи, братовој и мојој, претплатила на изврстан хрватски лист "Природа" па смо га, просто, "гутали очима". Све лепо, јасно, популарно, голицало је нашу пажњу, нарочито мене. Шта, све, ту нисам нашао: рибе које лете, претказивач олује (претећа радија А. Попова), да ли се непливач мора удавити (баш такав наслов!... грешка: нико не мора, па ни непливач!), како направити балон и винути се у висине... и триста других чудеса... Брат и ја прислонимо часопис "Природу" на бокал с водом, једемо и читамо, немамо кад да сачекамо, толико је у том листу било чудних, невероватних, предивних ствари кроз које смо, у послератној Сокобањи, откривали свет. Сазнавали смо да постоје друге земље и други људи и много даље од Алексинца и Књажевца! Мене је највише задивило прављење балона од хартије, балона којим се може летети!
Нисмо имали пара да купимо месо, а, ето, можемо да летимо, уз минималан, готово никакав трошак! Мама ће ми доносити хартију из канцеларије, брашна имамо, шпиритуса имамо, а и вате... све имам што је потребно за изградњу балона!...
И почео сам да га правим, у дворишту, испред куће, на Врелу... Требало је направити балон од листова хартије залепљеним брашном размућеним у води, то јест тестом. Мајка ми ништа није говорила, а деда се, само, крстио!...
Лепио сам и лепио. Данима. Посао је споро напредовао, хартије сам имао, довољно... али ми је недостајало брашна... Зар откидати од уста, хлеб смо месили!... Балон који сам правио није могао бити велики као у нацрту из часописа, па сам изгубио сваку наду да ћу њим успети да полетим, макар метар-два, изнад земље и... тако сам замишљао!... треба, само, да сачекам да се Земља окрене - знао сам, окреће се од запада према истоку - и спустим се, пошто угасим вату са шпиритусом, у Алексинац!...
Пуста жеља!...
Балон је, најзад, залепљен, био је не већи од два метра, не би могао да понесе ни нашег певца Пејагу а камоли мене!... На платформи од жице, запалим вату натопљену у шпиритус и сачекам да врућ ваздух подигне балон...
Кад се уздигао, полетео, мојој срећи није било краја!
Лети!
Балон лети!
А ја га, сам, направио!...
Па се, одједном, запали мој балон, моје вишедневно дело! Букну \"као да је од хартије\", а од ње јесте и био!...
Па паде, буктиња-балон, на наш кров!...
Сва срећа па се брзо угасио и није запалио кућу... А могло је, и то, да се деси, кућа је била стара, трошна, сува као барут... и није била наша, ту смо, само, становали... Становали, маштали, сањарили о нечем лепом, великом, узвишеном због чег се исплати живети и волети цео свет и све људе...
Можда ће, данас, ова детињаста прича неком човеку изгледати смешна, као беспослица уображеног детета, детета које хоће да буде веће од мрве хлеба, али, с друге стране, знам да ће се сваком детету она свидети! Мени се, ето, и сад свиђа то како сам правио балон од хартије и теста јер дете, још увек, "станује" у мени, простодушно, радосно, наивно и невино. Расте ли расте, али неће да пусти бркове, него жели да остане вечно младо... И сад бих, поново, правио балон, у овим годинама, само кад би ми неко, млад и снажан, у том помогао... Брашна имам, воде имам... а нацрт ми је у глави...

Sacuvana
Sale-X
Administrator
Vodeæi tim
*****

Karma: +82/-9
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 7768


WWW
« Odgovor #43 poslato: 12 April, 2014, 12:14:54 am »

Излет на Ртањ

Богами, нисам био ни тако млад, имао сам, целих, једанаест-дванаест година кад ми је наспело да се попнем на Ртањ. Нити сам се мајци јавио, ни брату, ни деди, нити сам неког питао. Ни ја нисам одолео зову ове прелепе планине и њеном врху "Шиљку". С мало хлеба у џепу, једном јабуком и бочицом воде, у рану зору сам се отиснуо из Сокобање.
Предем мост изнад Моравице, бацим поглед према Шишковом виру па пут под ноге кроз Царину...
Иде велики путник, иде велико зановетало, то јест ја, све ми лако, само што не запевам од радости што испуњавам своју давну жељу, Ртањ ме вуче, све већи и већи, а да ли и лепши непотребно је споминајти. Све око мене је лепо, непознато, ливаде, воћњаци, виногради са скромним колибама у којима старци дежурају и чувају грожде... мирише, од лепоте, од миља, наша Србија... А време пролази...
Јутро, давно, прошло, а ни подне само што не превали. Позобао хлеб, изгризао јабуку, утолио жедцу... Ртањ све већи, али се никако не приближава!... Први знак сумње ме ошине, али се не предајем, хоћу, морам и готово...
У касно поподне схватам да је ђаво однео шалу, не могу се ни приближити до подножја, камоли се попети! Нема друге, него да се...
Окренем се... и само што се нисам онесвестио: видик изнад Сокобање се стопио, врхови Озрена се поравнали, нема врха да ме води, изгубљен сам, не знам где сам! Лако је било ићи према Ртњу кад ме је "водио" његов врх Шиљак, а сад, на повратку, нема ничег што би ми показивало пут...
Уморан, разочаран, уплашен, жедан и гладан... враћао сам се кући, мајци, брату и деди, једва чекајући да...
У мрклу ноц, избио сам далеко од Блендије, промашио сам Сокобању! Та ноћ повратка залуталог сина биће једна од многих тешких ноћи у мом животу, научио сам више него за многих сунчаних дана и радо се сећам тог свог дечјег неуспеха.
Нажалост, никад се, досад, нисам попео на Ртањ, није било прилике. У ствари, лажем, јесам, у мислима, много пута... Хоћете ли са мном? Хоћете!... Па пођимо...

Sacuvana
Sale-X
Administrator
Vodeæi tim
*****

Karma: +82/-9
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 7768


WWW
« Odgovor #42 poslato: 12 April, 2014, 12:13:41 am »

Рани дан

Кад данас читам како је у нашим школама, па и у страним, хтео-не-хтео, сећам се својих раних дана школовања у основној школи, у апартмани Сокобања, измеду 1944. и 1947. Али, пошто је сваком познато каква је данашња школа у Србији, има, тог, много у дневној и недељној штампи, ево најсвежијег увида како данас уче млади Данци, у овом случају њихови гимназијалци који су угостили наше ученике, своје вршњаке из Ниша, а после ћу прећи на своје школовање у основној школи и "како су нас васпитавали"...
У "Политици" од 2. децембра 2008. пише да дански гимназијалци уопште не морају ни да долазе у школу! Пази, зар је то лепо?! Да сам "Политика", не бих ни писао о том, него о нечем вреднијем, препоручљивијем, а не... Даље?... Ðацима је дозвољено да једу и причају на часу!... Док наставник предаје, ђаци могу да играју видео-игрице, чак и пију! Изостанке не морају да правдају! Могу, на часовима, да шаљу имејлове и, наравно, да их примају пошто им мобилни телефони нису искључени! Важно је да положе тестове, и ствар је у реду. Школске табле нема, користе се екрани јер сви ђаци имају умрежене компјутере с екранима на својим клупама. Ко хоће да нешто забележи, донесе лаптопт и тако "хвата белешке"! Час траје не 45 минута као код нас него 60. Наставник предаје пола сата а после се ђаци деле по групама. Наставници и ђаци се медусобно шале, ђаци наставника ословљавају по имену, без икаквог предзнака. Сви знају енглески, имају широку културу али, ипак, нису знали где се налази Србија! Наставник је на екрану, на мапи Европе, показао "чизму", рекао да је то Италија и да је Србија "ту, негде"! (Није ни он знао!)... Нашим ђацима који су гостовали у Данској, у оквиру европског програма за размену ученика и студената, све је плаћено. На крају, добили су по 150 евра џепарца и вратили се у Ниш...
Кад сам ја учио основну школу у Сокобањи, после 1944, звоно, на звонари, на школском крову, позивало нас је у школу. Још ми и сад одзвања његов звон. Да не одем у школу, то се није могло ни замислити!
Па, ипак, није било све идилично, нарочито у погледу кажњавања ученика. Учитељ ми је био (касније и управитељ школе) Душан Цветковић који ме је нарочито волео, чак ми је и тепао "Боки, Боки..."! Али то му није сметало да и ја, кад други "заслуже", добијем пуну порцију батина!...
Лично нас је тукао, дреновим штапом. Понекад је слао једног нашег друга Томислава Гојковића, најјачег меду нама, да "убере" дреновак и да нас, после, удара по испруженим длановима! Па их, после, усијане од батина, хладимо на клупи! А њега је, после, тукао уцитељ!... (Томо, јеси ли, још, жив, читаш ли ово?!).
Ето, овако Данци, данас... а онако ми, у то давно доба нашег детињства...
Кад су лепше мирисале љубицице, јорговани,липе и каранфили... Или ми се, само, тако чини?... Кад смо били млади, невини и наивни...

Sacuvana
Sale-X
Administrator
Vodeæi tim
*****

Karma: +82/-9
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 7768


WWW
« Odgovor #41 poslato: 12 April, 2014, 12:10:38 am »

Девет пута доста!

Био сам у седмом разреду гимназије, у Алексинцу. Једне зиме, за време школског распуста, пожелим да се опробам на скијама, да покушам, можда није тешко, тим пре сто сам веома добро знао да се клизам на клизаљкама, јурили смо, као деца, низбрдо, на Врелу, све до Русимовића и Боска Кокице... Срећни дани, где сте сад?!...
Шта да радим, скије немам?...
Пожалим се мајци Ксенији(тад је као канцеларијски референт и дактилографкиња радила код судије за прекрсаје Бранка Живковића), у згради Милиције.
- Скије?... Ниста лакше, иди код Драгана командира, станује близу виле "Мисић", рећи ћу му да ти да скије кад се врати кући - рече ми мајка...
По подне, да ми чика Драган скије са штаповима и пожели успесну вожњу...
Није прошло ни пола сата, враћам се, ја, с Краљеве ливаде, враћам скије.
- Бре, Бобо, кад пре научи да возиш скије?! - чуди се командир.
- Девет пута сам пао, доста за почетак - одговорио сам.
Никад нисам научио, а ни учио... толико сам се угрувао да ме, чини ми се, и сад "грбина" боли!

Sacuvana
Sale-X
Administrator
Vodeæi tim
*****

Karma: +82/-9
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 7768


WWW
« Odgovor #40 poslato: 12 April, 2014, 12:08:07 am »

Ражањ

Давно, давно, у Сокобањи, кад бејах млад и кад сам лако памтио, чуо сам ову причу, а њене актере сам лично познавао, били смо прве комшије и зато ми треба веровати јер ниста нисам ни додао ни одузео...
Вратио се, једном, из кафане, кући, Жика Перин, у Бањи познат као Жика рабаџија. Види, нема оца Пере.
- Куде је татко? - пита Жика своју жену Загу (Зага је жива, јуче сам је посетио, дала ми слатко и воду).
- Не знам куде је татко - кратко одговори Зага.
Сестру Тону Жика прескочи, пита мајку Персу.
- Персо, знајес ли, ти, море, куде је татко?
- Пера је отисо у... у...
- У ста, мамо? У... у...?
- Ражањ - одговори му мајка...
Зар онако стар па да, без њега, иде у Ражањ?!
Оде Жика у транспортно, купи карту за аутобус... у Алексинцу мора да преседа... па у Ражањ... Тако и би, али, само, до Требич-чесме! Сети се, Жика, да није видео у двористу секирче окачено на ексеру, код подрума. Није Пера отишао у место Ражањ - него у Озрен да набере ражањ за прасе!...
На Озрену, лако га пронађе, на том месту, увек су заједно брали ражањ за прасе.
Лежи Пера и јечи. Пао, угануо ногу!
- Па где си, ти, Жико, сунце ти калаисано, два дана лежим на зем?!
А Жика це, срећан сто је оца затекао живог и здравог:
- Е, татко, био сам, неким послом, у Ражањ!...
Оца је донео на леђима, у једној руци је носио секирче, у другој ражањ... а отац се сам држао.

Sacuvana
Sale-X
Administrator
Vodeæi tim
*****

Karma: +82/-9
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 7768


WWW
« Odgovor #39 poslato: 12 April, 2014, 12:06:03 am »

Извини, мало су прегорели

Сви Бањци знају ко је Бата Ноле, био је велики и искрен заљубљеник у фудбал, сокобањски стадион носи, заслужно, његово име (право име Новица Милосевић). Имао је Бата Ноле предивну супругу, господју Даду, младу, лепу, вредну, идеалну у сваком погледу, изузев у једном - није могла да схвати толику залудјеност свог мужа за фудбал. Буквално, чим изађе из канцеларије, он трчи на стадион, и тако стално, фудбалери, навијачи, утакмице, гостовања...
Касно додје кући, гладан и уморан.
- Па где си ти, бре, Ноле?! - пита га Дада.
- Како где сам, па ево ме, вечерам.
- Вечерас, црни Ноле, али то ти је ручак! А ни доручак ниси појео, а вечеру ће поједес сабајле!
Тако Бата Ноле, тако годинама... фудбал и само фудбал...
И "пуче филм" његовој зени, госпа-Дади: какав јој је зивот с таквим заљубљеником у фудбал, Ноле никад није код куће, време пролази, године, деце немају...
И деси се...
Вратио се Бата Ноле, касно, кући. Кућа као увек блиста, све на свом месту, све уредно, чисто и испеглано, а на столу бокал воде са сустиклом и три тањира: доручак, ручак и вечера!
И писмо...
"Драги Ноле, не замерај, остављам те због фудбал... Извини, кромпирићи су мало изгорели... Твоја бивша Дада."
Дада је отишла у Ниш, удала се за обућара и имала с њим децу. Обућар није волео фудбал. Ујутро је доручковао, у подне ручао, увече вечерао а ноћу... а ноћу... спавао у брачном кревету са својом предивном Дадом...

Sacuvana
   

 Sacuvana
Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 »   Idi gore
  Stampaj  
 
Prebaci se na: