Skip to content

Sokobanja arrow Portal Sokobanjearrow Internet portal www.soko-banja.orgarrow Prièe Sokobanjèana
17 Decembar, 2017, 01:08:51 am *
Dobrodosli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.

Prijavite se korisnickim imenom, lozinkom i duzinom sesije
 
   Pocetna   Pomoc Kalendar Prijava Registracija  
Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 »   Idi dole
  Stampaj  
Autor Tema: Prièe Sokobanjèana  (Procitano 52650 puta)
0 clanova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Sale-X
Administrator
Vodeæi tim
*****

Karma: +82/-9
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 7768


WWW
« Odgovor #54 poslato: 12 April, 2014, 12:36:58 am »

Храна пада с неба!

У Сокобањи, одмах после Другог светског рата, тешко се живело, па, још, и уз новоуведене, тзв., "тачкице". Да би се нешто купило, а недостајало га за све, требало је, поред пара, дати и "тачкице" које су се маказама исецале у радњи. За млеко, хлеб, маст, брашно, зејтин, пиринач, текстил, гас за лампу... такво је време било, није било довољно робе... Гога (Гордан) и ја, читаво детињство смо јели, само, пржене кромпириће са сиром!
Може се, само, замислити како је, медју Сокобањцима, одјекнула вест да су на Подину, код гробља, авиони савезника избацили, падобранима, кутије с храном!...
Људи су трчали као луди, као у неореалистичким филмовиома Де Сике (италијански филм "Чудо у Милану"), да уграбе колико ко може, џабе је, бре!
Неко би дохватио парчиће падобранске свиле, неко цео падобран, неко, само, конопце... а неко, богами, конзерве хране, сира, печеног меса, јаја у праху ("труманова јаја")... ма, триста чуда, ко би, све, побројао!...
У једној тури, мени је допао зелен капут с капуљачом, с два лица... огроман, па су ме, због његове дужине, другови у основној школи звали "Поп". У ствари, није капут био велик, него ја мали!...
У некој другој тури тог бацања пакета на Подину, допао је и нама пакет с храном... нашој срећи није било равне!
Не знам ко је донео пакет, можда наш дед, мајка, сигурно, није, сваког дана је радила у канцеларији... а, можда, преко Црвеног крста...
А у пакету: жут сир! Пасуљ с исеченим кобасицама, виршлама! Хлеб са сувим грожђем! Печено месо са сувим грожђем и то, све, у меду!...
Мама, Гога и дед, месо су прали на чесми и јели, а ја, онако са сувим грожђем и медом - право у уста!...
Ко нам је, то, из авиона бацао, Американци, Енглези или неки трећи, не знам. Био сам мали да питам... а нисам имао ни кад од глади...
Ето, некад су нам помагали... бацали нам храну с неба... а после, не тако давно, бацали на нас бомбе као, нпр., у Алексинцу и на многим другим местима у Србији и Црној Гори...
За оно прво им хвала, а за ово друго... мало је рећи "не"...

Sacuvana
« Odgovor #54 poslato: 12 April, 2014, 12:36:58 am »

 Sacuvana
Sale-X
Administrator
Vodeæi tim
*****

Karma: +82/-9
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 7768


WWW
« Odgovor #53 poslato: 12 April, 2014, 12:35:48 am »

Глоганац

Сва чуда Сокобање, било их је безброј, и свима сам се дивио, подједнако...
Сећам се високог и јаког Миланчета, изврсног пливача. Вајсмилер му није био раван, онај што је глумио Тарзана... Пливао је краул. Тад нисам знао ни да изговорим ту реч. Гледам га како "сече" Моравицу од Жупана до Шест каца, и никако да се умори. Одем кући, на ручак, и вратим се, на плажу - Миланче још плива! То је чудо број 1...
Био је у Сокобањи Циганин Богдан, носач, уредан, испеглан, чизме се сјаје на сунцу, жуте као дукат. Кад аутобус, у току бањске сезоне, довезе госте, Богдан је увек на месту, културно, по европски, као да је у Бијарицу, нуди своје услуге. У стању је, био, да на себе натовари и по осам кофера! Да би му људи веровали, на капу је ставио број 1, велики, у металу и исплатило се: бре, број 1 је најбољи носач, на првом је месту!... Нико од гостију није могао да зна - да броја 2 никад није ни било!... То је чудо број 2...
Сећам се старог мршавог судије, име сам му заборавио, сви смо га звали судија... Он се, непрекидно, и лети и зими, око себе окретао, претурао је по џеповима свог белог уредног одела тражећи... тражећи... како се причало... неку пресуду, неки судски акт који је изгубио!... Изгубио, сиромах, па му се памет, због губитка те хартије, померила... Тражи, тражи... на улици, у парку, у продавници, у месари, у берберници... и не може да надје... Понекад, кад дуже тражи на неком месту у свом оделу... чак се тргне, осмех му заигра на нервозном лицу... авај!... рука је опет празна... То је чудо број 3...
Био у Сокобањи Драги Шишко, имао, у Царини, код моста, лепо имање, а крај обале вир у Моравици, звани Шишков вир. Ми, деца, гледамо како деда Драги лови рибу. У левој руци држи огромну корпу од врбовог прућа, у десној мотку, цео је загњурен до рамена. Мотком узнемири рибу, нагне ону корпу, и риба право унутра! Док не напуни корпу. Ниједна риба неће напоље, све хоће у корпу. Гледао сам и нисам могао да верујем. Ја који сам у животу упецао само једну рибу, и одмах је вратио у воду, било ми је жао! Како рибу да поједем, а играла ми у руци?!... То је чудо број 4...
Био у Сокобањи др Ржичанин, добар лекар, омиљен, ништа му није било тешко, одјахао на коњу у врлетно високо озренско село Голак, да вакцинише децу. Све се лепо завршило, село га почастило, испратило, а он, копито пред копито, низбрдо, према Сокобањи... А зима била љута, те године, зима, др Ржичанина, "ујела" и замрзла, и, заувек, оборила по коњу... Коњ га је, тако, на свом врату, полеглог, донео до амбуланте, и ту стао... То је чудо број 5...
А шесто сокобањско чудо јесте чудновато, али и весело. Богами, као представа у позоришту, малом, дечјем, незванично названом "Врелско позориште", које је мој брат Гордан, с децом, приредјивао у Шишковом дворишту, наплаћивали и улазнице и, после, ишли на колаче код Пеливана...
Шесто чудо је о Глоганцу, људескари без руке, на Бањици је гајио козе. Гости додју, клекну, помузу, себи, у уста, из козјег вимена, млеко... а Глоганац наплати, по "пићарнику".
Хеј, Сокобањо, једина на свету!!!... Волео бих да сам твоје седмо чудо!...

Sacuvana
Sale-X
Administrator
Vodeæi tim
*****

Karma: +82/-9
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 7768


WWW
« Odgovor #52 poslato: 12 April, 2014, 12:34:48 am »

Друг Миле

Последњи дан зимског распуста, сутра ваља поново у школу, у Алексинац, Сокобања или у Књажевац, како ко. Пред Аутотранспортним, преко пута "Српског краља", гужва, невидјена. Дошли, по карту, и дјаци и родитељи, понеком, приде, и баба и деда, сигурно је сигурно јер - дјака је много, а места у аутобусу мало.
Дошао, народ, сокобањски, пре зоре да се буде што ближе "рајском шалтеру". Сви ће добити карту, то се зна, никад, још, неко није остао непревежен, али сви хоће да буду у првом аутобусу, а не у другом или трећем (други и трећи, обично, немају грејање)...
Одједном, "у минут до 12", долази Миле Тодоровић, друг Миле, иначе управник Дечјег дома у вила "Боти".
- Шта је, бре, народе, шта се гурате?! Треба се направи списак, без списак не ваља!...
И прихвати се друг Миле свог предлога, па заредја, од првог... и све тако до шалтера.
У том тренутку додје шалтерка а друг Миле удје за њом носећи онај списак.
Убрзо изадје, без списка. Купио, друг Миле, карту, а ми - по списку...
"Ко умије - њему двије!" - лепо каже друг Вук Караџић.

Sacuvana
Sale-X
Administrator
Vodeæi tim
*****

Karma: +82/-9
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 7768


WWW
« Odgovor #51 poslato: 12 April, 2014, 12:32:23 am »

Прича о сокобањској Богородици

Све се, добри људи, дешава на свету, овом, баш све, па је и то морало, једном, да се деси... И нама, да... Било је, то, у оно давнозаборављено доба непосредно после рата. Колико се сећам, могао сам имати осам, можда, највише, девет годиница кад је Сокобању захватила као нека грозница, као неко опште лудило, могло би се рећи "андрићевског типа" добро знаног из многих његових приповедака о босанској касаби из турских времена.
Појавила се Богородица!...
На стаклима радњи, кућа, надлештава, на цркви, чак... па и на прозору Станице милиције... могла се видети "слика", "шара", "лик", "обрис", "призор" Богородице, Мајке Божје!...
Боже, како је, то, одједном као "долетело" међу народ!...
На неким стаклима, Богородица је била сама, без Исуса. На другим, опет, с малим Исусом на крилу, могао се, чак, видети онај његов чаробан дечји осмех којим је најављивао да ће спасити свет... и преузети све његове грехе... Негде, на неком стаклу, Богородичина слика се морала у мислима доградити јер јој је недостајало "парче"...
Нико није знао шта је то, како и докле, све, то... шта значи... Свако је ту ретку појаву тумачио на свој начин, али сви су били задовољни што је Богородица меду њима, и таквима какви су, знаци, има наде, и за њих!... Не би се, Она, тек, тако помучила и дошла, право меду њих... да они нису, упркос овом или оном, оном или овом... на правом путу! Дошла је, не да их казни, напротив, указала им се да их награди и охрабри, да издрже све невоље времена, тешког, послератног! Оног времена кад се није смела славити породична слава, ићи у цркву, поготово певати за певницом као што је то најхрабрија меду њима чинила - госпођица Дарија Кнежевић, архиварка сокобањска... укратко кад је "Комунистицки манифест" заменио "Свето писмо"!...
Сећам се, и ја сам ишао да гледам: предивне преливе боја, фине линије сведених облика, игру необичних потеза невидљивог уметника који је Богородицу живописао као на некаквој икони, свуд исту а, опет, свуд различиту...
Наравно, Сокобањци су ишли да гледају, и у групама , и појединачно, али су и погледали ко њих, са стране - док гледају "чудо у веку" - гледа плашећи се да не "зараде" неку последицу. У групи су били храбрији, а мање храбри појединачно док су кривили вратове према прозорским стаклима...
И на кући Боре Милутиновића, на Врелу, где смо ми становали, на оном прозору према дворишту шумара Стевана Мирковића, његове жене Сије и њиховог сина адвоката Аце, појавила се Богородица. Био је то наш прозор не према улици, већ иза куће, како рекох, према Мирковићима.
Једног дана, пола прозора, са стаклом на ком се указала Богородица, једноставно је нестао, неко га однео...
Зашто је то неко урадио, не зна се. Поготово ако је и он, као многи Сокобањци, и сам имао на свом прозору Богородицин лик.
Како је Богородица дошла, тако је, убрзо, и нестала са стакала... и никад се, више, није појавила...
Где је? - питам се и сад.
Или, још боље - кад ће доћи?
А зашто? - то знам...

Sacuvana
Sale-X
Administrator
Vodeæi tim
*****

Karma: +82/-9
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 7768


WWW
« Odgovor #50 poslato: 12 April, 2014, 12:31:17 am »

Каква је Моравица?

До 17-те године, много књига сам прочитао, па и оне о љубави и већ сам схватио да једног дана, "а, можда, и пре!", могу "залепршати лептирићи у стомаку"!...
Е, па, и мени су ти "лептирићи залепршали", али кратко, сасвим кратко... а било је то овако...
Лето, полазим из Драговићеве улице на плажу, носим, само, пешкир који, често, и не употребим да га не испрљам (јер ми треба и сутра!). Идем на своје старо место, на Теснац, изнад Жупана. Ту ми се свиђа. Има и плићака, и дубље воде, а нису, предалеко ни Три каце, а ни Шест каца, па ни Лептерија... све то, лако, могу препливати, и препливавам, и опет се, на миру враћам у Теснац, да стојим на левој обали...
И тад сам стајао, као сад се сећам...
- Каква је Моравица? - упитао ме је женски глас.
Али - какав глас!...
И чији?!...
Нисам видео девојку, био сам кратковид, а нисам носио наочаре! Читаву гимназију, нижу, у Сокобањи, као и вишу, у Алексинцу, завршио сам без наочара, ни "белу мачку" нисам видео на табли, камоли шта друго...
- Бобо, каква је вода? - поново ме је упитала - веровао сам - најлепша девојка на свету - обла, препланула, спуштене косе, белих зуба... у лимун-жутом костиму из два дела... о, о, о!... али, шта је то вредело кад је нисам видео...
Одговорио сам да је вода добра.
Она је мало постојала и отишла према Три каце...
И, како она оде, ја, лепо осетих да постадох други човек! Нисам, више, онај младић какав сам био, пре, само, неколико минута него младић с "лептировима у стомаку"!...
Исте вечери, на корзоу, стајао сам испред хотела "Парк" и детаљно загледао пролазнице. Авај! Ниједна, наравно, није била у жутом костиму!...
Сутрадан, све се понавља, као под индигом...
Није променила костим! И глас, исто онако пријатан и мазан, био јој је исти...
И уместо да кажем: остани, овде... не иди у Три каце... Хајде да заједно пливамо... ја хвалим воду - као да је њој до воде!... као да она не зна како је предивна вода Моравице у тихо мирисно летње сокобањско лето!...
Било је, то, пре много година, моја Несуђена, моја Незнанко, моја... не-моја...
Ако читаш ово, понеси жут костим, мада сад имам наочаре. Као знак распознавања. Бићу на истом месту...
Само, да ли ћеш, ти, мене препознати?!...

Sacuvana
Sale-X
Administrator
Vodeæi tim
*****

Karma: +82/-9
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 7768


WWW
« Odgovor #49 poslato: 12 April, 2014, 12:30:19 am »

Како нисам постао Паганини

Донео ми теча Бранко Семиз виолину на поклон, Марсељ-Мостар-Београд-Сокобања, и ја се, наравно, обрадовао као дете јер сам и био дете од 12 година! Теча је био кројач у Марсељу, за време рата, а дошао нам, 1948, у госте, из Мостара и, шта ће, мени, да донесе него ту француску виолину, али...
Виолина је имала: кутију за чување, калафонијум за превлачење струна на гудалу, парченце чоје за гланцање виолине и чивије за жице, све четири. А није имала: гудало, четири жице, бакелитни део за жице и коњић за жице...
Нисам могао да верујем. Више није имала него што је имала! Хвала на поклону, теча-Бранко, али, зар се, нешто, толико половно и некомплетно, уопште и може поклањати!
Али, "поклону се у зубе не гледа", поготову ако је од рођака и од срца...
Шта да радим, Боже, имам виолину а као да је немам! Могу, само, да свирам у мислима!..
Имала, мама, неког познаника у Нишу, неког новинара "Народних новина" Живка Кундаковића. Од њега сам добио гудало. Од ујка-Бране, из Београда, добио сам бакелитни део за жице. Он ми је негде пронашао и коњић преко ког се жице натежу, на тачно одређеном растојању. Али за жице није било наде! Нема па нема...
Боже, све имам, али жице немам, шта да радим?!
Као ни ја, ни мама се није предавала...
Пало јој је на памет да можда има нека заостала жица у књижари њене сестре Весе, моје тетке, која је оставила закључану књижару у Мостару, близу куће Алексе Шантића, и заједно с нама избегла у Београд.
Десило се чудо!
Кад је тетка отишла у Мостар, затекла је књижару закључану онако како ју је оставила 1941, а унутра све на свом месту! Тако сам добио и жице...
Али шта да ради дете од 12 година, како да постави жице онако како треба?! Дете које никад није ни видело виолину!
"Мозгао" сам, и дању и ноћу, како да их поставим, па затегнем колико треба да бих могао помоћу четири прста да прелазим с једне жице на другу...
Тешко је поверовати, али сам сасвим успео у том! И одмах сам почео да вежбам...
Данима, месецима, вредно сам вежбао и ускоро сам могао да свирам једноставне мелодије. Кад сам пожелео да учим свирање код неког ноталисте, мајка ме је одвела код мог професора певања Сретена Младеновића.
- Ксенија, извините, али немам времена. Па Боба пева у хору, најбољи ми је ђак, зар му то није довољно?!
А ја, ту, стојим, с виолином, и слушам! Спреман за први час!
- Сретене, није... није му довољно... Он спава с виолином... По читав дан свира... Али ноте...
- Жао ми је, Ксенија, заиста ми је жао, али...
И тако сам наставио да свирам, сам, без ичије помоћи...
Осам година, осам дугих година! Што бих у глави "замислио", лако бих одсвирао!
Моје гудало је летело, подрхтавало, "миловало" жице, било грубо, испрекидано, снажно или тихо, с јасним звуком или тихим одјеком... као из даљине...
Направио сам колибу изнад "Језера", на Врелу, крај уске стазе према Вили "Зелић", и ту сам, занет, свирао...
Касније, на студијама, виолину сам морао да продам и купим зимски капут.
Тако је Паганини заувек нестао у мени. А, ко зна, да је оног дана... оног далеког дана... професор Младеновић имао времена за мене... ко зна...
Или да сам, бар, имао капут...

Sacuvana
Sale-X
Administrator
Vodeæi tim
*****

Karma: +82/-9
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 7768


WWW
« Odgovor #48 poslato: 12 April, 2014, 12:29:05 am »

Доживљаји капетана Плема

Међу многим личностима које су ми остале у лепом и дугом сећању на детињство и младост у Сокобањи, као, нпр., апотекар Душан Сретеновић (с чијим сам старијим сином Зораном ишао у исти разред); оперски и оперетски певач Миле Милутиновић (власник Вила "Цаце", на Врелу, у чијем смо дворишту једно време становали); чамџија на Врелском језеру белогардејац Коста "Рус", хром, с Каспијског језера(који ме је научио да веслам једним веслом, у свим правцима); учитељица шивења Живка Никићевић (радила је као хигијеничарка у апотеци); управник дечјег дома Миле Тодоровић; професор и директор школе Радисав Ðуришић; професор Душан Мишковић; професор Милутин Петковић; професорка Ружица Смиљковић; професорка и директорка школе Милица Синђелић; професорка Јелена Дамјановић... и многи драги други... посебно место заузима сокобањски лекар др Обрад Ристић...
Висок, крупан, поносит, отмен, француски дак, елоквентан, преводилац, с књижевним талентом, чак, а, надасве, хуман и стручан лекар...
Једном сам се разболео па је мајка позвала др Ристића у кућну посету... О, како је, то, могла, зар се није стидела нашег сиромашног стана... да, све, то, нашу беду и оскудицу, види један такав светски човек, париски дак, неко ко је медицину завршио на Сорбони?!
Е, па, није се стидела!
Знала је да нам др Ристић не може и неће замерити...
Лежао сам кад је дошао... А нисам знао да ће доћи...
Чим сам схватио да је то он, румен ме је облила а нелагодност стегла моје срце - због наше сиротиње! Забога, нисмо имали ни столицу да му понудумо јер је на њој стајало осушено рубље које је мајка, ту, на брзину, оставила, можда и не знајући да ће довести доктора Ристића.
Лепо, с осмехом, оним тако карактеристичним да га се још и сад сећам, поздравио ме је... а ја нисам имао снаге ни да му одговорим!
Сео је на мој кревет и узео ме за руку... Изгледало је да се поздравља са мном, а, у ствари, вешто ми је мерио пулс! Такав доктор, такав човек! Нема, таквих више, не... не... а да ли ће их бити... хоће, надам се... само не знам кад...
Прво је са мном причао о школи, па о брату, деди... шта ми се свидја у животу а шта, опет, не а волео бих да се то промени... упознавао је моје јадно уплашено срце и његове речи су на мене деловале као мелем... Од самог његовог гласа, оздрављао сам! Па ме је преслушао, помиловао по коси, извадио бочицу лека из ташне и... и... знам да нећете веровати, али било је тако, кунем се Богом и свим што ми је свето на свету - књигу!...
КЊИГУ!
А данас?...
Један лекар ми је преписао за уши - капи за нос! Не помакао се с места ако није било тако...
Једна друга лекарка, кад сам је, у младости, у Београду, док смо били на школама, позвао из Хитне помоћи, због братове ангине, написала је Гордану упут - добро сам написао! - упут за операцију крајника - а он је крајнике оперисао седам година раније!!!...
Опет, у Београду, пре две седмице, лекар је мојој супрузи пронашао и трећу врсту реуме! - сад чекамо и четврту! - а има их, у медицини, равно 100!... Каже, на јавном предавању, на Коларцу, шеф Катедре...
О, др Ристићу, где си, сад, да видиш шта се и како ради, да се чудом чудиш какви смо постајали мало-помало!...
И мени се, нешто веома ружно, десило пре, отприлике, седам-осам година... У Дому здравља, у Жаркову, у Беогаду... Бријао сам се, код куће, прао, после, жилет и посекао нокат до самог корена кад сам жилет, под млазом воде, прао... Крв лину, не мало! Завијем прст марамицом и одем у Дом здравља. Лекарка ме прегледа, умири и посаље на превијање код сестре... Лепо ми, сестра, рану превије, питам кад да додем на контролу - она ћути!... Мислим, није ме чула, мозда је занета својим мислима, дозвољавам и то.. па поновим: "Извинте, можда ме нисте чули... Кад опет да додем на превијање?"
"Мустра" и даље ћути!
Шта је брига, добиће плату радила-не-радила! Шта њу брига за пацијента који нешто пита, мари, она, за то, она ћути, и квит...
Ја, опет, питам... непоправљив...
А она, с висине, као да је директорка Дома здравља, као да је академик, ни-пет-ни шест, од речи до речи:
- За ову плату не разговарам с пацијентима!!!...
О, др Ристићу, добри и праведни, вредни радениче... где си сад да видиш у каквом времену-невремену живимо!...
Па је драги др Ристић, седећи на мом кревету, у својој кућној посети, мени, свом младом и уплашеном пацијенту, малом, детету, рекао топлим и брижним гласом:
- Бобо, донео сам ти нешто од чег ћес брзо оздравити... Наравно, деловаће и лек који сам ти донео, али ово је нешто по чему ћеш ме увек памтити... То је књига...
Извадио је књигу из своје лекарске торбе и држећи је на длановима као вредан поклон, понудио ми.
Била је то књига "Доживљаји капетана Плема"; колико се сећам, француског писца Жила Верна.
А поента је у том: прво, лекар ми је поклонио књигу и, друго, он је ту књигу с француског превео!
Од ње сам оздравио!...

Sacuvana
Sale-X
Administrator
Vodeæi tim
*****

Karma: +82/-9
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 7768


WWW
« Odgovor #47 poslato: 12 April, 2014, 12:27:50 am »

Крушка и јабука

Има ствари у животу које нису, само, "голе" чињенице и обична сећања већ нешто много, много више. Мислим на своје две професорке Јелену Дамјановић и Милицу Синделић. Прва ми је предавала географију и била ми разредна, а друга ми је предавала физику и, такође, била ми је разредна. Много година касније, с једном сам се чуо телефоном а с другом сам се видео у Београду... као да је тако морало бити и затворити се некакав "круг"... Не кажем "судбина" јер наша Црква судбину не признаје па је не признајем ни ја.
Њих две, просто су ме обожавале! Осећао сам, то, не, само, на њиховим часовима већ и после наставе, кад би ме дочекивале код својих кућа. Једна је становала у малој кући преко пута хотела "Парк" а друга према Палилули, с леве стране, у малој кући с баштом...
Зашто су ме позивале у посету, не знам. Зашто су ме волеле, ни то. И једна и друга, причале су са мном, дуго, дуго... и давале ми да једем. На многа питања, али не школска, морао сам да одговарам и оне би биле задовољне. Док сам био у посети, у договорен дан и сат, поклањале су ми сву пажњу, осећао сам се као цар, краљ или кнез (кнез Михиц као кнез Мишкин!), иако сам био дете. Обичном ђаку из свог разреда у сокобањској гимназији поклањати толику пажњу и љубав, то, богами, није нормално. Али ако и ви волите неког као што сам ја волео њих, онда престају сва питања и воли се, без остатка... Волим их и сад, довољно је да, само, затворим очи и видим њихов лик. Довољно је да, само, отклоним звуке око себе и чујем њихов глас... Јеленин благо-звонак а Миличин ауторативно-одлучан. А да сам и ја волео њих, не треба ни сумњати. Због једне сам одлучио да постанем професор географије а због друге професор физике (постао сам професор српског).
У посетама код професорке Синделић, добро сам упознао њену мајку. У посетама код професорке Дамјановић, добро сам упознао њену децу, кћер Душицу и сина Драгана. Професорка Синделић би ми на крају моје посете увек давала крушку а професорка Дамјановиц јабуку. И, знало се, кад би ме мајка угледала с крушком или с јабуком, код које сам био...
Да би се, на неки начин, моја веза с њима, затворила у некакав "круг", испунило се после многих година. Ево те две "приче"...
Кад сам, већ, одавно био професор у Београду, срео сам на Теразијама своју драгу професорку Дамјановић. Мојој срећи није било краја. Упркос времену, била је исто онако лепа, пријатна и добра и нимало стара! Време ништа није изменило на њеном прелепом лицу тако лепом као што је било лице моје мајке...
- Имаш ли мало пара да свратимо у "Москву", на кафу? - упитала ме је а ја само што се нисам срушио јер нисам био сигуран да ли имам.
Срећом, имао сам...
Сели смо не у башту већ унутра, отмено. Причао сам јој о себи, својим лутањима кроз живот, својој "тузи и опомени", разочарањима и ситним људским радостима које је и мене живот умео да почасти, о својој усамљености у Београду, шта пишем а "шта ми се дешава", о мами, брату... Она ми је причала о Драгану и Душици... Кћер јој је умрла у Африци, од неке афричке болести... Она лепа Душица, старија од мене, у коју сам као дете потајно био заљубљен!... Растали смо се да се никад више не састанемо...
Друга прича се односи на професорку Синделић... У време кад је школа у којој сам радио у Београду запала у статусно-фиансијске тешкоће и било питање дана кад ћу се наћи на улици, сетио сам се као "гране спаса" професорке Синделић која је, тад, била директорка гимназије у Сокобањи.
- Нажалост, не могу ти помоћи, и ми имамо вишак професора - извинила ми се.
Ето, то је та "накнадна веза" која је, на неки начин, "затварала круг"... Да је било места, тад кад сам јој телефонирао, могао сам се вратити у Сокобању и мој животни пут би био друкчији, убеден сам... Уместо оне Нушићеве крилатице коју је записао на разгледници фотографа Синише Ристића "Сокобања, Сокоград - додеш матор, одеш млад!"... у мом случају би гласила: "Дошао млад - а отишао заљубљен у Сокобању!" Јер, дошао сам у осмој години а из Бање отишао у 25...
Треба ли објашњавати зашто су крушка и јабука моје најдраже воће?

П. С.
Ако би требало да на пусто острво понесете само једну књигу, која би то била?... Не, није "Хамлет"... Не, није "Рат и мир"... Не, није "Браћа Карамазови"... Не, није "На Дрини ћуприја"... Не, није "Чица Горио"... Не, није "Чаробан брег"... Не, није "Улис"... Не, није ни мој роман о Сокобањи "Хотел Јевропа"... полако, рећи ћу... Има једна таква књига, једна једина која би се само могла понети на пусто острво. То је књига коју, можда, нису сви ни читали јер није општепозната... То је књига "цара књижевности", "горостаса из Јасне Пољане" (постоји ли, још, у Сокобањи вила "Јасна Пољана"?)... а наслов те највредније, најбоље и најискреније књиге на свету, која це наџивети сва времена и све људе на нашој планети, па и тебе, и мене... је књига Лава Николајевича Толстоја "Детињство, Децаштво, Младост"...
Узмите ту књигу из библиотеке "Стеван Сремац" па правац пусто острво...

Sacuvana
   

 Sacuvana
Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 »   Idi gore
  Stampaj  
 
Prebaci se na: