Skip to content

SOKOBANJA, SOKO BANJA

Google+
30 Mart, 2017, 09:49:53 am *
Dobrodosli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.

Prijavite se korisnickim imenom, lozinkom i duzinom sesije
 
   Pocetna   Pomoc Kalendar Prijava Registracija  

Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 »   Idi dole
  Stampaj  
Autor Tema: Priče Sokobanjčana  (Procitano 37661 puta)
0 clanova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Sale-X
Administrator
Vodeći tim
*****

Karma: +82/-9
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 7770



WWW
« Odgovor #48 poslato: 12 April, 2014, 12:29:05 am »

Доживљаји капетана Плема

Међу многим личностима које су ми остале у лепом и дугом сећању на детињство и младост у Сокобањи, као, нпр., апотекар Душан Сретеновић (с чијим сам старијим сином Зораном ишао у исти разред); оперски и оперетски певач Миле Милутиновић (власник Вила "Цаце", на Врелу, у чијем смо дворишту једно време становали); чамџија на Врелском језеру белогардејац Коста "Рус", хром, с Каспијског језера(који ме је научио да веслам једним веслом, у свим правцима); учитељица шивења Живка Никићевић (радила је као хигијеничарка у апотеци); управник дечјег дома Миле Тодоровић; професор и директор школе Радисав Ðуришић; професор Душан Мишковић; професор Милутин Петковић; професорка Ружица Смиљковић; професорка и директорка школе Милица Синђелић; професорка Јелена Дамјановић... и многи драги други... посебно место заузима сокобањски лекар др Обрад Ристић...
Висок, крупан, поносит, отмен, француски дак, елоквентан, преводилац, с књижевним талентом, чак, а, надасве, хуман и стручан лекар...
Једном сам се разболео па је мајка позвала др Ристића у кућну посету... О, како је, то, могла, зар се није стидела нашег сиромашног стана... да, све, то, нашу беду и оскудицу, види један такав светски човек, париски дак, неко ко је медицину завршио на Сорбони?!
Е, па, није се стидела!
Знала је да нам др Ристић не може и неће замерити...
Лежао сам кад је дошао... А нисам знао да ће доћи...
Чим сам схватио да је то он, румен ме је облила а нелагодност стегла моје срце - због наше сиротиње! Забога, нисмо имали ни столицу да му понудумо јер је на њој стајало осушено рубље које је мајка, ту, на брзину, оставила, можда и не знајући да ће довести доктора Ристића.
Лепо, с осмехом, оним тако карактеристичним да га се још и сад сећам, поздравио ме је... а ја нисам имао снаге ни да му одговорим!
Сео је на мој кревет и узео ме за руку... Изгледало је да се поздравља са мном, а, у ствари, вешто ми је мерио пулс! Такав доктор, такав човек! Нема, таквих више, не... не... а да ли ће их бити... хоће, надам се... само не знам кад...
Прво је са мном причао о школи, па о брату, деди... шта ми се свидја у животу а шта, опет, не а волео бих да се то промени... упознавао је моје јадно уплашено срце и његове речи су на мене деловале као мелем... Од самог његовог гласа, оздрављао сам! Па ме је преслушао, помиловао по коси, извадио бочицу лека из ташне и... и... знам да нећете веровати, али било је тако, кунем се Богом и свим што ми је свето на свету - књигу!...
КЊИГУ!
А данас?...
Један лекар ми је преписао за уши - капи за нос! Не помакао се с места ако није било тако...
Једна друга лекарка, кад сам је, у младости, у Београду, док смо били на школама, позвао из Хитне помоћи, због братове ангине, написала је Гордану упут - добро сам написао! - упут за операцију крајника - а он је крајнике оперисао седам година раније!!!...
Опет, у Београду, пре две седмице, лекар је мојој супрузи пронашао и трећу врсту реуме! - сад чекамо и четврту! - а има их, у медицини, равно 100!... Каже, на јавном предавању, на Коларцу, шеф Катедре...
О, др Ристићу, где си, сад, да видиш шта се и како ради, да се чудом чудиш какви смо постајали мало-помало!...
И мени се, нешто веома ружно, десило пре, отприлике, седам-осам година... У Дому здравља, у Жаркову, у Беогаду... Бријао сам се, код куће, прао, после, жилет и посекао нокат до самог корена кад сам жилет, под млазом воде, прао... Крв лину, не мало! Завијем прст марамицом и одем у Дом здравља. Лекарка ме прегледа, умири и посаље на превијање код сестре... Лепо ми, сестра, рану превије, питам кад да додем на контролу - она ћути!... Мислим, није ме чула, мозда је занета својим мислима, дозвољавам и то.. па поновим: "Извинте, можда ме нисте чули... Кад опет да додем на превијање?"
"Мустра" и даље ћути!
Шта је брига, добиће плату радила-не-радила! Шта њу брига за пацијента који нешто пита, мари, она, за то, она ћути, и квит...
Ја, опет, питам... непоправљив...
А она, с висине, као да је директорка Дома здравља, као да је академик, ни-пет-ни шест, од речи до речи:
- За ову плату не разговарам с пацијентима!!!...
О, др Ристићу, добри и праведни, вредни радениче... где си сад да видиш у каквом времену-невремену живимо!...
Па је драги др Ристић, седећи на мом кревету, у својој кућној посети, мени, свом младом и уплашеном пацијенту, малом, детету, рекао топлим и брижним гласом:
- Бобо, донео сам ти нешто од чег ћес брзо оздравити... Наравно, деловаће и лек који сам ти донео, али ово је нешто по чему ћеш ме увек памтити... То је књига...
Извадио је књигу из своје лекарске торбе и држећи је на длановима као вредан поклон, понудио ми.
Била је то књига "Доживљаји капетана Плема"; колико се сећам, француског писца Жила Верна.
А поента је у том: прво, лекар ми је поклонио књигу и, друго, он је ту књигу с француског превео!
Од ње сам оздравио!...

Sacuvana

Nekada sam bio ljudsko biće... a onda sam dobio modem.
« Odgovor #48 poslato: 12 April, 2014, 12:29:05 am »

 Sacuvana
Sale-X
Administrator
Vodeći tim
*****

Karma: +82/-9
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 7770



WWW
« Odgovor #49 poslato: 12 April, 2014, 12:30:19 am »

Како нисам постао Паганини

Донео ми теча Бранко Семиз виолину на поклон, Марсељ-Мостар-Београд-Сокобања, и ја се, наравно, обрадовао као дете јер сам и био дете од 12 година! Теча је био кројач у Марсељу, за време рата, а дошао нам, 1948, у госте, из Мостара и, шта ће, мени, да донесе него ту француску виолину, али...
Виолина је имала: кутију за чување, калафонијум за превлачење струна на гудалу, парченце чоје за гланцање виолине и чивије за жице, све четири. А није имала: гудало, четири жице, бакелитни део за жице и коњић за жице...
Нисам могао да верујем. Више није имала него што је имала! Хвала на поклону, теча-Бранко, али, зар се, нешто, толико половно и некомплетно, уопште и може поклањати!
Али, "поклону се у зубе не гледа", поготову ако је од рођака и од срца...
Шта да радим, Боже, имам виолину а као да је немам! Могу, само, да свирам у мислима!..
Имала, мама, неког познаника у Нишу, неког новинара "Народних новина" Живка Кундаковића. Од њега сам добио гудало. Од ујка-Бране, из Београда, добио сам бакелитни део за жице. Он ми је негде пронашао и коњић преко ког се жице натежу, на тачно одређеном растојању. Али за жице није било наде! Нема па нема...
Боже, све имам, али жице немам, шта да радим?!
Као ни ја, ни мама се није предавала...
Пало јој је на памет да можда има нека заостала жица у књижари њене сестре Весе, моје тетке, која је оставила закључану књижару у Мостару, близу куће Алексе Шантића, и заједно с нама избегла у Београд.
Десило се чудо!
Кад је тетка отишла у Мостар, затекла је књижару закључану онако како ју је оставила 1941, а унутра све на свом месту! Тако сам добио и жице...
Али шта да ради дете од 12 година, како да постави жице онако како треба?! Дете које никад није ни видело виолину!
"Мозгао" сам, и дању и ноћу, како да их поставим, па затегнем колико треба да бих могао помоћу четири прста да прелазим с једне жице на другу...
Тешко је поверовати, али сам сасвим успео у том! И одмах сам почео да вежбам...
Данима, месецима, вредно сам вежбао и ускоро сам могао да свирам једноставне мелодије. Кад сам пожелео да учим свирање код неког ноталисте, мајка ме је одвела код мог професора певања Сретена Младеновића.
- Ксенија, извините, али немам времена. Па Боба пева у хору, најбољи ми је ђак, зар му то није довољно?!
А ја, ту, стојим, с виолином, и слушам! Спреман за први час!
- Сретене, није... није му довољно... Он спава с виолином... По читав дан свира... Али ноте...
- Жао ми је, Ксенија, заиста ми је жао, али...
И тако сам наставио да свирам, сам, без ичије помоћи...
Осам година, осам дугих година! Што бих у глави "замислио", лако бих одсвирао!
Моје гудало је летело, подрхтавало, "миловало" жице, било грубо, испрекидано, снажно или тихо, с јасним звуком или тихим одјеком... као из даљине...
Направио сам колибу изнад "Језера", на Врелу, крај уске стазе према Вили "Зелић", и ту сам, занет, свирао...
Касније, на студијама, виолину сам морао да продам и купим зимски капут.
Тако је Паганини заувек нестао у мени. А, ко зна, да је оног дана... оног далеког дана... професор Младеновић имао времена за мене... ко зна...
Или да сам, бар, имао капут...

Sacuvana

Nekada sam bio ljudsko biće... a onda sam dobio modem.
Sale-X
Administrator
Vodeći tim
*****

Karma: +82/-9
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 7770



WWW
« Odgovor #50 poslato: 12 April, 2014, 12:31:17 am »

Каква је Моравица?

До 17-те године, много књига сам прочитао, па и оне о љубави и већ сам схватио да једног дана, "а, можда, и пре!", могу "залепршати лептирићи у стомаку"!...
Е, па, и мени су ти "лептирићи залепршали", али кратко, сасвим кратко... а било је то овако...
Лето, полазим из Драговићеве улице на плажу, носим, само, пешкир који, често, и не употребим да га не испрљам (јер ми треба и сутра!). Идем на своје старо место, на Теснац, изнад Жупана. Ту ми се свиђа. Има и плићака, и дубље воде, а нису, предалеко ни Три каце, а ни Шест каца, па ни Лептерија... све то, лако, могу препливати, и препливавам, и опет се, на миру враћам у Теснац, да стојим на левој обали...
И тад сам стајао, као сад се сећам...
- Каква је Моравица? - упитао ме је женски глас.
Али - какав глас!...
И чији?!...
Нисам видео девојку, био сам кратковид, а нисам носио наочаре! Читаву гимназију, нижу, у Сокобањи, као и вишу, у Алексинцу, завршио сам без наочара, ни "белу мачку" нисам видео на табли, камоли шта друго...
- Бобо, каква је вода? - поново ме је упитала - веровао сам - најлепша девојка на свету - обла, препланула, спуштене косе, белих зуба... у лимун-жутом костиму из два дела... о, о, о!... али, шта је то вредело кад је нисам видео...
Одговорио сам да је вода добра.
Она је мало постојала и отишла према Три каце...
И, како она оде, ја, лепо осетих да постадох други човек! Нисам, више, онај младић какав сам био, пре, само, неколико минута него младић с "лептировима у стомаку"!...
Исте вечери, на корзоу, стајао сам испред хотела "Парк" и детаљно загледао пролазнице. Авај! Ниједна, наравно, није била у жутом костиму!...
Сутрадан, све се понавља, као под индигом...
Није променила костим! И глас, исто онако пријатан и мазан, био јој је исти...
И уместо да кажем: остани, овде... не иди у Три каце... Хајде да заједно пливамо... ја хвалим воду - као да је њој до воде!... као да она не зна како је предивна вода Моравице у тихо мирисно летње сокобањско лето!...
Било је, то, пре много година, моја Несуђена, моја Незнанко, моја... не-моја...
Ако читаш ово, понеси жут костим, мада сад имам наочаре. Као знак распознавања. Бићу на истом месту...
Само, да ли ћеш, ти, мене препознати?!...

Sacuvana

Nekada sam bio ljudsko biće... a onda sam dobio modem.
Sale-X
Administrator
Vodeći tim
*****

Karma: +82/-9
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 7770



WWW
« Odgovor #51 poslato: 12 April, 2014, 12:32:23 am »

Прича о сокобањској Богородици

Све се, добри људи, дешава на свету, овом, баш све, па је и то морало, једном, да се деси... И нама, да... Било је, то, у оно давнозаборављено доба непосредно после рата. Колико се сећам, могао сам имати осам, можда, највише, девет годиница кад је Сокобању захватила као нека грозница, као неко опште лудило, могло би се рећи "андрићевског типа" добро знаног из многих његових приповедака о босанској касаби из турских времена.
Појавила се Богородица!...
На стаклима радњи, кућа, надлештава, на цркви, чак... па и на прозору Станице милиције... могла се видети "слика", "шара", "лик", "обрис", "призор" Богородице, Мајке Божје!...
Боже, како је, то, одједном као "долетело" међу народ!...
На неким стаклима, Богородица је била сама, без Исуса. На другим, опет, с малим Исусом на крилу, могао се, чак, видети онај његов чаробан дечји осмех којим је најављивао да ће спасити свет... и преузети све његове грехе... Негде, на неком стаклу, Богородичина слика се морала у мислима доградити јер јој је недостајало "парче"...
Нико није знао шта је то, како и докле, све, то... шта значи... Свако је ту ретку појаву тумачио на свој начин, али сви су били задовољни што је Богородица меду њима, и таквима какви су, знаци, има наде, и за њих!... Не би се, Она, тек, тако помучила и дошла, право меду њих... да они нису, упркос овом или оном, оном или овом... на правом путу! Дошла је, не да их казни, напротив, указала им се да их награди и охрабри, да издрже све невоље времена, тешког, послератног! Оног времена кад се није смела славити породична слава, ићи у цркву, поготово певати за певницом као што је то најхрабрија меду њима чинила - госпођица Дарија Кнежевић, архиварка сокобањска... укратко кад је "Комунистицки манифест" заменио "Свето писмо"!...
Сећам се, и ја сам ишао да гледам: предивне преливе боја, фине линије сведених облика, игру необичних потеза невидљивог уметника који је Богородицу живописао као на некаквој икони, свуд исту а, опет, свуд различиту...
Наравно, Сокобањци су ишли да гледају, и у групама , и појединачно, али су и погледали ко њих, са стране - док гледају "чудо у веку" - гледа плашећи се да не "зараде" неку последицу. У групи су били храбрији, а мање храбри појединачно док су кривили вратове према прозорским стаклима...
И на кући Боре Милутиновића, на Врелу, где смо ми становали, на оном прозору према дворишту шумара Стевана Мирковића, његове жене Сије и њиховог сина адвоката Аце, појавила се Богородица. Био је то наш прозор не према улици, већ иза куће, како рекох, према Мирковићима.
Једног дана, пола прозора, са стаклом на ком се указала Богородица, једноставно је нестао, неко га однео...
Зашто је то неко урадио, не зна се. Поготово ако је и он, као многи Сокобањци, и сам имао на свом прозору Богородицин лик.
Како је Богородица дошла, тако је, убрзо, и нестала са стакала... и никад се, више, није појавила...
Где је? - питам се и сад.
Или, још боље - кад ће доћи?
А зашто? - то знам...

Sacuvana

Nekada sam bio ljudsko biće... a onda sam dobio modem.
Sale-X
Administrator
Vodeći tim
*****

Karma: +82/-9
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 7770



WWW
« Odgovor #52 poslato: 12 April, 2014, 12:34:48 am »

Друг Миле

Последњи дан зимског распуста, сутра ваља поново у школу, у Алексинац, Сокобања или у Књажевац, како ко. Пред Аутотранспортним, преко пута "Српског краља", гужва, невидјена. Дошли, по карту, и дјаци и родитељи, понеком, приде, и баба и деда, сигурно је сигурно јер - дјака је много, а места у аутобусу мало.
Дошао, народ, сокобањски, пре зоре да се буде што ближе "рајском шалтеру". Сви ће добити карту, то се зна, никад, још, неко није остао непревежен, али сви хоће да буду у првом аутобусу, а не у другом или трећем (други и трећи, обично, немају грејање)...
Одједном, "у минут до 12", долази Миле Тодоровић, друг Миле, иначе управник Дечјег дома у вила "Боти".
- Шта је, бре, народе, шта се гурате?! Треба се направи списак, без списак не ваља!...
И прихвати се друг Миле свог предлога, па заредја, од првог... и све тако до шалтера.
У том тренутку додје шалтерка а друг Миле удје за њом носећи онај списак.
Убрзо изадје, без списка. Купио, друг Миле, карту, а ми - по списку...
"Ко умије - њему двије!" - лепо каже друг Вук Караџић.

Sacuvana

Nekada sam bio ljudsko biće... a onda sam dobio modem.
Sale-X
Administrator
Vodeći tim
*****

Karma: +82/-9
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 7770



WWW
« Odgovor #53 poslato: 12 April, 2014, 12:35:48 am »

Глоганац

Сва чуда Сокобање, било их је безброј, и свима сам се дивио, подједнако...
Сећам се високог и јаког Миланчета, изврсног пливача. Вајсмилер му није био раван, онај што је глумио Тарзана... Пливао је краул. Тад нисам знао ни да изговорим ту реч. Гледам га како "сече" Моравицу од Жупана до Шест каца, и никако да се умори. Одем кући, на ручак, и вратим се, на плажу - Миланче још плива! То је чудо број 1...
Био је у Сокобањи Циганин Богдан, носач, уредан, испеглан, чизме се сјаје на сунцу, жуте као дукат. Кад аутобус, у току бањске сезоне, довезе госте, Богдан је увек на месту, културно, по европски, као да је у Бијарицу, нуди своје услуге. У стању је, био, да на себе натовари и по осам кофера! Да би му људи веровали, на капу је ставио број 1, велики, у металу и исплатило се: бре, број 1 је најбољи носач, на првом је месту!... Нико од гостију није могао да зна - да броја 2 никад није ни било!... То је чудо број 2...
Сећам се старог мршавог судије, име сам му заборавио, сви смо га звали судија... Он се, непрекидно, и лети и зими, око себе окретао, претурао је по џеповима свог белог уредног одела тражећи... тражећи... како се причало... неку пресуду, неки судски акт који је изгубио!... Изгубио, сиромах, па му се памет, због губитка те хартије, померила... Тражи, тражи... на улици, у парку, у продавници, у месари, у берберници... и не може да надје... Понекад, кад дуже тражи на неком месту у свом оделу... чак се тргне, осмех му заигра на нервозном лицу... авај!... рука је опет празна... То је чудо број 3...
Био у Сокобањи Драги Шишко, имао, у Царини, код моста, лепо имање, а крај обале вир у Моравици, звани Шишков вир. Ми, деца, гледамо како деда Драги лови рибу. У левој руци држи огромну корпу од врбовог прућа, у десној мотку, цео је загњурен до рамена. Мотком узнемири рибу, нагне ону корпу, и риба право унутра! Док не напуни корпу. Ниједна риба неће напоље, све хоће у корпу. Гледао сам и нисам могао да верујем. Ја који сам у животу упецао само једну рибу, и одмах је вратио у воду, било ми је жао! Како рибу да поједем, а играла ми у руци?!... То је чудо број 4...
Био у Сокобањи др Ржичанин, добар лекар, омиљен, ништа му није било тешко, одјахао на коњу у врлетно високо озренско село Голак, да вакцинише децу. Све се лепо завршило, село га почастило, испратило, а он, копито пред копито, низбрдо, према Сокобањи... А зима била љута, те године, зима, др Ржичанина, "ујела" и замрзла, и, заувек, оборила по коњу... Коњ га је, тако, на свом врату, полеглог, донео до амбуланте, и ту стао... То је чудо број 5...
А шесто сокобањско чудо јесте чудновато, али и весело. Богами, као представа у позоришту, малом, дечјем, незванично названом "Врелско позориште", које је мој брат Гордан, с децом, приредјивао у Шишковом дворишту, наплаћивали и улазнице и, после, ишли на колаче код Пеливана...
Шесто чудо је о Глоганцу, људескари без руке, на Бањици је гајио козе. Гости додју, клекну, помузу, себи, у уста, из козјег вимена, млеко... а Глоганац наплати, по "пићарнику".
Хеј, Сокобањо, једина на свету!!!... Волео бих да сам твоје седмо чудо!...

Sacuvana

Nekada sam bio ljudsko biće... a onda sam dobio modem.
Sale-X
Administrator
Vodeći tim
*****

Karma: +82/-9
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 7770



WWW
« Odgovor #54 poslato: 12 April, 2014, 12:36:58 am »

Храна пада с неба!

У Сокобањи, одмах после Другог светског рата, тешко се живело, па, још, и уз новоуведене, тзв., "тачкице". Да би се нешто купило, а недостајало га за све, требало је, поред пара, дати и "тачкице" које су се маказама исецале у радњи. За млеко, хлеб, маст, брашно, зејтин, пиринач, текстил, гас за лампу... такво је време било, није било довољно робе... Гога (Гордан) и ја, читаво детињство смо јели, само, пржене кромпириће са сиром!
Може се, само, замислити како је, медју Сокобањцима, одјекнула вест да су на Подину, код гробља, авиони савезника избацили, падобранима, кутије с храном!...
Људи су трчали као луди, као у неореалистичким филмовиома Де Сике (италијански филм "Чудо у Милану"), да уграбе колико ко може, џабе је, бре!
Неко би дохватио парчиће падобранске свиле, неко цео падобран, неко, само, конопце... а неко, богами, конзерве хране, сира, печеног меса, јаја у праху ("труманова јаја")... ма, триста чуда, ко би, све, побројао!...
У једној тури, мени је допао зелен капут с капуљачом, с два лица... огроман, па су ме, због његове дужине, другови у основној школи звали "Поп". У ствари, није капут био велик, него ја мали!...
У некој другој тури тог бацања пакета на Подину, допао је и нама пакет с храном... нашој срећи није било равне!
Не знам ко је донео пакет, можда наш дед, мајка, сигурно, није, сваког дана је радила у канцеларији... а, можда, преко Црвеног крста...
А у пакету: жут сир! Пасуљ с исеченим кобасицама, виршлама! Хлеб са сувим грожђем! Печено месо са сувим грожђем и то, све, у меду!...
Мама, Гога и дед, месо су прали на чесми и јели, а ја, онако са сувим грожђем и медом - право у уста!...
Ко нам је, то, из авиона бацао, Американци, Енглези или неки трећи, не знам. Био сам мали да питам... а нисам имао ни кад од глади...
Ето, некад су нам помагали... бацали нам храну с неба... а после, не тако давно, бацали на нас бомбе као, нпр., у Алексинцу и на многим другим местима у Србији и Црној Гори...
За оно прво им хвала, а за ово друго... мало је рећи "не"...

Sacuvana

Nekada sam bio ljudsko biće... a onda sam dobio modem.
Sale-X
Administrator
Vodeći tim
*****

Karma: +82/-9
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 7770



WWW
« Odgovor #55 poslato: 12 April, 2014, 12:38:11 am »

Слама и ватра

Ово су, драги моји, мало-много шкакљиве теме... или, што би рекао Балзак, "голицаве приче", али, не бојте се, уместо имена, користићу, само, слова, а ако не знам ни слово, па, рећи ћу да не знам, поштено. Зато, кад ја у овим својим сећањима употребим уместо имена слово, знајте да је тачно...
Хм... Како да почнем?...
Од Кулина-бана?... Или од Бокача, оног што је онако мајсторски написао "Декамерон"?... Или... ма рећи ћу, само, шекспировски: да ли је неко могао да натера Јулију да не воли Ромеа, или... да ли је неко могао да натера Ромеа да не воли Јулију?!...
Али, овде, у Бањи, није било ништа трагично, људи су се, само, волели, а зашто.. па, зато, што смо људи...
Волела га је, та искрена душа, по имену Р., много, много... Још од детињства, још од младости... И он је, с лепим занимањем, познат у Бањи, волео њу, много, много... од истог времена... и после тог, дуго... дуго... Волели се као у књигама, а нису смели да кажу, код куће, него се крили и састајали се "под шифром"... Он би рекао да иде у село по овце, а она би рекла да иде у село да види оца и мајку... Она, одовуд, он отуд и... на договореном месту, изван Сокобање, где је хлад дебео, трава мека и податна, где владају тишина и мир... састајали су се... Волели су се, само, лети!... Само у лето је он ишао по овце, а она је, само у лето ишла у село да види оца и мајку...
Летња љубав, да...
Па шта је, ту, необично?...
Па, само, то што су... Нисте схватили?... Да, да... управо, то!...
Друга прича... Он имао моторче, гопсодин К., а она волела да иде у комшилук, госпођа М. Ја сам их знао, не Балзак, не Бокачо, не Андрић... (Иво Андрић: "Љубав у касаби")...
Али, једног дана, "птица" видела како М. прелете у комшилук, код В., и... "одлети" да то саопшти господину К. Додје, он, веселник, на "моторчету", да се увери, и, шта, они под ћебетом, читају новине... Добар алиби! Али, као што нема савршеног злочина, нема ни савршене прељубе - алиби је пао у воду - јер су новине биле бајате!...
Господин К. и госпођа М. су се због бајатих новина преселили у Београд. Ја их видео, лично, испред Скупштине, лепо, у љубави, иду ногу пред ногу... срце ми је било пуно... пуно љубави... Што су остали заједно, што се нису развели... Оно, некад, био је тренутак слабости, а ово што сам, на крају, видео, тренутак снаге...
Прича трећа... Он се звао Ђ., и често је ишао у село (не смем да кажем које, али је врло близу Сокобање). Она се звала М., и често се враћала из села (истог, наведеног). И, као у оном јапанском филму, "Рашомон", у ком муж води коња а на коњу лепу супругу, овде је она, сама, ишла кроз шуму и певушила... А Ђ., казанова, знао је кад ће проћи и направио би "замку". Легао би насред пута, кад би је угледао у даљни, и почео би да се превија од болова, не би боље ни Алберто Сорди.
- Побогу, Ђ., шта ти је?! - питала је лепа М., клекнувши крај њега као Косовка Девојка крај Орловића Павла.
- Сева ми трбина. Завија ми стомаче. Ћу се онецвестим - јадао се, он, не би боље ни глумац Бора Михаиловић, из Крушевачког позоришта, мајстор над мајсторима.
И чим га М. поведе у шумарак, стомаче му се смири. Ич га не боли, ни лечке завија, стомаче се умирило, море, све на своје место легнуло - па, само, пева и помало... подврискује...
Четврта прича је опет везана за једно ћебе, али није то оно ћебе из друге приче, већ из ове, четврте...
М. журила на Краљеву ливаду, треба гу ћебенце, не мож, у аљину, на зем, ама, мати опрала ћебенце и ћебенце, скроз-наскроз, мокро, неје се ни оцедило... па М. плаче, кука, пропаде Ливада...
И надје се добра душа, даде своје ћебе. И М. отрча као без душе...
Не продје много времена, ево момка да пита где је М. И лепо питује човек: "Је л\' понела ћебе?"
- Јесје - одговара њена мајка.
- А је л\' мокро?
- Неје...
И он отрча...
Суво ћебе, сува слама... а љубав врела...
А пета, последња прича, односи се на друга Н. и његову прелепу жену... не, нећу рећи ни слово, само то да је била толико лепа као, помешане: Одри Хепберн, Татјана Самојлова, Дјина Лолобридјида, Паскал Пети и моја сестра од тетке Милка Милетић...
И све би било лепо, и илузије не би биле изгубљене (Оноре де Балзак: "Изгубљене илузије")... да, једног дана, око подне, није зазвонио... погодили сте!... телефон на столу друга Н., важне личности.
- Јесте ли,ви, друг Н? - пита рецепционар хотела "Унион", из Београда.
- Јесам, изволите...
- Па, мало ми је - поче да муца рецепционер - мало ми је... како да кажем... непријатно, али... ваша жена је ноћила у соби... број... с гостом и... соба није плаћена... Остала, само, њена лична карта... Ко ће да плати?...
Да, да... опасно је кад се саставе слама, слама, слама... и ватра, ватра, ватра...

Sacuvana

Nekada sam bio ljudsko biće... a onda sam dobio modem.
   

 Sacuvana
Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 »   Idi gore
  Stampaj  
 
Prebaci se na:  

Pokrece MySQL Pokrece PHP Powered by SMF 1.1.9 | SMF © 2006, Simple Machines LLC
Joomla Bridge by JoomlaHacks.com
Ispravan XHTML 1.0! Ispravan CSS!