Skip to content

SOKOBANJA, SOKO BANJA

Google+
Sokobanja arrow Portal Sokobanjearrow Internet portal www.soko-banja.orgarrow Prièe Sokobanjèana
28 Jun, 2017, 08:20:02 pm *
Dobrodosli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.

Prijavite se korisnickim imenom, lozinkom i duzinom sesije
 
   Pocetna   Pomoc Kalendar Prijava Registracija  

Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 »   Idi dole
  Stampaj  
Autor Tema: Prièe Sokobanjèana  (Procitano 42558 puta)
0 clanova i 2 gostiju pregledaju ovu temu.
Sale-X
Administrator
Vodeæi tim
*****

Karma: +82/-9
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 7768



WWW
« Odgovor #40 poslato: 12 April, 2014, 12:08:07 am »

Ражањ

Давно, давно, у Сокобањи, кад бејах млад и кад сам лако памтио, чуо сам ову причу, а њене актере сам лично познавао, били смо прве комшије и зато ми треба веровати јер ниста нисам ни додао ни одузео...
Вратио се, једном, из кафане, кући, Жика Перин, у Бањи познат као Жика рабаџија. Види, нема оца Пере.
- Куде је татко? - пита Жика своју жену Загу (Зага је жива, јуче сам је посетио, дала ми слатко и воду).
- Не знам куде је татко - кратко одговори Зага.
Сестру Тону Жика прескочи, пита мајку Персу.
- Персо, знајес ли, ти, море, куде је татко?
- Пера је отисо у... у...
- У ста, мамо? У... у...?
- Ражањ - одговори му мајка...
Зар онако стар па да, без њега, иде у Ражањ?!
Оде Жика у транспортно, купи карту за аутобус... у Алексинцу мора да преседа... па у Ражањ... Тако и би, али, само, до Требич-чесме! Сети се, Жика, да није видео у двористу секирче окачено на ексеру, код подрума. Није Пера отишао у место Ражањ - него у Озрен да набере ражањ за прасе!...
На Озрену, лако га пронађе, на том месту, увек су заједно брали ражањ за прасе.
Лежи Пера и јечи. Пао, угануо ногу!
- Па где си, ти, Жико, сунце ти калаисано, два дана лежим на зем?!
А Жика це, срећан сто је оца затекао живог и здравог:
- Е, татко, био сам, неким послом, у Ражањ!...
Оца је донео на леђима, у једној руци је носио секирче, у другој ражањ... а отац се сам држао.

Sacuvana

Nekada sam bio ljudsko biæe... a onda sam dobio modem.
« Odgovor #40 poslato: 12 April, 2014, 12:08:07 am »

 Sacuvana
Sale-X
Administrator
Vodeæi tim
*****

Karma: +82/-9
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 7768



WWW
« Odgovor #41 poslato: 12 April, 2014, 12:10:38 am »

Девет пута доста!

Био сам у седмом разреду гимназије, у Алексинцу. Једне зиме, за време школског распуста, пожелим да се опробам на скијама, да покушам, можда није тешко, тим пре сто сам веома добро знао да се клизам на клизаљкама, јурили смо, као деца, низбрдо, на Врелу, све до Русимовића и Боска Кокице... Срећни дани, где сте сад?!...
Шта да радим, скије немам?...
Пожалим се мајци Ксенији(тад је као канцеларијски референт и дактилографкиња радила код судије за прекрсаје Бранка Живковића), у згради Милиције.
- Скије?... Ниста лакше, иди код Драгана командира, станује близу виле "Мисић", рећи ћу му да ти да скије кад се врати кући - рече ми мајка...
По подне, да ми чика Драган скије са штаповима и пожели успесну вожњу...
Није прошло ни пола сата, враћам се, ја, с Краљеве ливаде, враћам скије.
- Бре, Бобо, кад пре научи да возиш скије?! - чуди се командир.
- Девет пута сам пао, доста за почетак - одговорио сам.
Никад нисам научио, а ни учио... толико сам се угрувао да ме, чини ми се, и сад "грбина" боли!

Sacuvana

Nekada sam bio ljudsko biæe... a onda sam dobio modem.
Sale-X
Administrator
Vodeæi tim
*****

Karma: +82/-9
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 7768



WWW
« Odgovor #42 poslato: 12 April, 2014, 12:13:41 am »

Рани дан

Кад данас читам како је у нашим школама, па и у страним, хтео-не-хтео, сећам се својих раних дана школовања у основној школи, у апартмани Сокобања, измеду 1944. и 1947. Али, пошто је сваком познато каква је данашња школа у Србији, има, тог, много у дневној и недељној штампи, ево најсвежијег увида како данас уче млади Данци, у овом случају њихови гимназијалци који су угостили наше ученике, своје вршњаке из Ниша, а после ћу прећи на своје школовање у основној школи и "како су нас васпитавали"...
У "Политици" од 2. децембра 2008. пише да дански гимназијалци уопште не морају ни да долазе у школу! Пази, зар је то лепо?! Да сам "Политика", не бих ни писао о том, него о нечем вреднијем, препоручљивијем, а не... Даље?... Ðацима је дозвољено да једу и причају на часу!... Док наставник предаје, ђаци могу да играју видео-игрице, чак и пију! Изостанке не морају да правдају! Могу, на часовима, да шаљу имејлове и, наравно, да их примају пошто им мобилни телефони нису искључени! Важно је да положе тестове, и ствар је у реду. Школске табле нема, користе се екрани јер сви ђаци имају умрежене компјутере с екранима на својим клупама. Ко хоће да нешто забележи, донесе лаптопт и тако "хвата белешке"! Час траје не 45 минута као код нас него 60. Наставник предаје пола сата а после се ђаци деле по групама. Наставници и ђаци се медусобно шале, ђаци наставника ословљавају по имену, без икаквог предзнака. Сви знају енглески, имају широку културу али, ипак, нису знали где се налази Србија! Наставник је на екрану, на мапи Европе, показао "чизму", рекао да је то Италија и да је Србија "ту, негде"! (Није ни он знао!)... Нашим ђацима који су гостовали у Данској, у оквиру европског програма за размену ученика и студената, све је плаћено. На крају, добили су по 150 евра џепарца и вратили се у Ниш...
Кад сам ја учио основну школу у Сокобањи, после 1944, звоно, на звонари, на школском крову, позивало нас је у школу. Још ми и сад одзвања његов звон. Да не одем у школу, то се није могло ни замислити!
Па, ипак, није било све идилично, нарочито у погледу кажњавања ученика. Учитељ ми је био (касније и управитељ школе) Душан Цветковић који ме је нарочито волео, чак ми је и тепао "Боки, Боки..."! Али то му није сметало да и ја, кад други "заслуже", добијем пуну порцију батина!...
Лично нас је тукао, дреновим штапом. Понекад је слао једног нашег друга Томислава Гојковића, најјачег меду нама, да "убере" дреновак и да нас, после, удара по испруженим длановима! Па их, после, усијане од батина, хладимо на клупи! А њега је, после, тукао уцитељ!... (Томо, јеси ли, још, жив, читаш ли ово?!).
Ето, овако Данци, данас... а онако ми, у то давно доба нашег детињства...
Кад су лепше мирисале љубицице, јорговани,липе и каранфили... Или ми се, само, тако чини?... Кад смо били млади, невини и наивни...

Sacuvana

Nekada sam bio ljudsko biæe... a onda sam dobio modem.
Sale-X
Administrator
Vodeæi tim
*****

Karma: +82/-9
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 7768



WWW
« Odgovor #43 poslato: 12 April, 2014, 12:14:54 am »

Излет на Ртањ

Богами, нисам био ни тако млад, имао сам, целих, једанаест-дванаест година кад ми је наспело да се попнем на Ртањ. Нити сам се мајци јавио, ни брату, ни деди, нити сам неког питао. Ни ја нисам одолео зову ове прелепе планине и њеном врху "Шиљку". С мало хлеба у џепу, једном јабуком и бочицом воде, у рану зору сам се отиснуо из Сокобање.
Предем мост изнад Моравице, бацим поглед према Шишковом виру па пут под ноге кроз Царину...
Иде велики путник, иде велико зановетало, то јест ја, све ми лако, само што не запевам од радости што испуњавам своју давну жељу, Ртањ ме вуче, све већи и већи, а да ли и лепши непотребно је споминајти. Све око мене је лепо, непознато, ливаде, воћњаци, виногради са скромним колибама у којима старци дежурају и чувају грожде... мирише, од лепоте, од миља, наша Србија... А време пролази...
Јутро, давно, прошло, а ни подне само што не превали. Позобао хлеб, изгризао јабуку, утолио жедцу... Ртањ све већи, али се никако не приближава!... Први знак сумње ме ошине, али се не предајем, хоћу, морам и готово...
У касно поподне схватам да је ђаво однео шалу, не могу се ни приближити до подножја, камоли се попети! Нема друге, него да се...
Окренем се... и само што се нисам онесвестио: видик изнад Сокобање се стопио, врхови Озрена се поравнали, нема врха да ме води, изгубљен сам, не знам где сам! Лако је било ићи према Ртњу кад ме је "водио" његов врх Шиљак, а сад, на повратку, нема ничег што би ми показивало пут...
Уморан, разочаран, уплашен, жедан и гладан... враћао сам се кући, мајци, брату и деди, једва чекајући да...
У мрклу ноц, избио сам далеко од Блендије, промашио сам Сокобању! Та ноћ повратка залуталог сина биће једна од многих тешких ноћи у мом животу, научио сам више него за многих сунчаних дана и радо се сећам тог свог дечјег неуспеха.
Нажалост, никад се, досад, нисам попео на Ртањ, није било прилике. У ствари, лажем, јесам, у мислима, много пута... Хоћете ли са мном? Хоћете!... Па пођимо...

Sacuvana

Nekada sam bio ljudsko biæe... a onda sam dobio modem.
Sale-X
Administrator
Vodeæi tim
*****

Karma: +82/-9
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 7768



WWW
« Odgovor #44 poslato: 12 April, 2014, 12:21:00 am »

Како сам правио балон

Као дете, а било је то пре много и много година, веома сам се интересовао за науку и технику, ма колико то неком данас изгледало чудно, с обзиром да сам књижевник. Мајка нас је, по нашој жељи, братовој и мојој, претплатила на изврстан хрватски лист "Природа" па смо га, просто, "гутали очима". Све лепо, јасно, популарно, голицало је нашу пажњу, нарочито мене. Шта, све, ту нисам нашао: рибе које лете, претказивач олује (претећа радија А. Попова), да ли се непливач мора удавити (баш такав наслов!... грешка: нико не мора, па ни непливач!), како направити балон и винути се у висине... и триста других чудеса... Брат и ја прислонимо часопис "Природу" на бокал с водом, једемо и читамо, немамо кад да сачекамо, толико је у том листу било чудних, невероватних, предивних ствари кроз које смо, у послератној Сокобањи, откривали свет. Сазнавали смо да постоје друге земље и други људи и много даље од Алексинца и Књажевца! Мене је највише задивило прављење балона од хартије, балона којим се може летети!
Нисмо имали пара да купимо месо, а, ето, можемо да летимо, уз минималан, готово никакав трошак! Мама ће ми доносити хартију из канцеларије, брашна имамо, шпиритуса имамо, а и вате... све имам што је потребно за изградњу балона!...
И почео сам да га правим, у дворишту, испред куће, на Врелу... Требало је направити балон од листова хартије залепљеним брашном размућеним у води, то јест тестом. Мајка ми ништа није говорила, а деда се, само, крстио!...
Лепио сам и лепио. Данима. Посао је споро напредовао, хартије сам имао, довољно... али ми је недостајало брашна... Зар откидати од уста, хлеб смо месили!... Балон који сам правио није могао бити велики као у нацрту из часописа, па сам изгубио сваку наду да ћу њим успети да полетим, макар метар-два, изнад земље и... тако сам замишљао!... треба, само, да сачекам да се Земља окрене - знао сам, окреће се од запада према истоку - и спустим се, пошто угасим вату са шпиритусом, у Алексинац!...
Пуста жеља!...
Балон је, најзад, залепљен, био је не већи од два метра, не би могао да понесе ни нашег певца Пејагу а камоли мене!... На платформи од жице, запалим вату натопљену у шпиритус и сачекам да врућ ваздух подигне балон...
Кад се уздигао, полетео, мојој срећи није било краја!
Лети!
Балон лети!
А ја га, сам, направио!...
Па се, одједном, запали мој балон, моје вишедневно дело! Букну \"као да је од хартије\", а од ње јесте и био!...
Па паде, буктиња-балон, на наш кров!...
Сва срећа па се брзо угасио и није запалио кућу... А могло је, и то, да се деси, кућа је била стара, трошна, сува као барут... и није била наша, ту смо, само, становали... Становали, маштали, сањарили о нечем лепом, великом, узвишеном због чег се исплати живети и волети цео свет и све људе...
Можда ће, данас, ова детињаста прича неком човеку изгледати смешна, као беспослица уображеног детета, детета које хоће да буде веће од мрве хлеба, али, с друге стране, знам да ће се сваком детету она свидети! Мени се, ето, и сад свиђа то како сам правио балон од хартије и теста јер дете, још увек, "станује" у мени, простодушно, радосно, наивно и невино. Расте ли расте, али неће да пусти бркове, него жели да остане вечно младо... И сад бих, поново, правио балон, у овим годинама, само кад би ми неко, млад и снажан, у том помогао... Брашна имам, воде имам... а нацрт ми је у глави...

Sacuvana

Nekada sam bio ljudsko biæe... a onda sam dobio modem.
Sale-X
Administrator
Vodeæi tim
*****

Karma: +82/-9
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 7768



WWW
« Odgovor #45 poslato: 12 April, 2014, 12:22:04 am »

Сто динара , оних пара

Ово је прича како сам зарадио првих 100 динара у животу. Ништа нисам продао, само сам нацртао. И то се, неком, допало па ме је наградио...
Било је то далеке 1944, у Сокобањи. Мајка, брат и ја смо становали у Инвалидском дому као избеглице с више стотина домаца, ратне сирочади. Једног дана сам узео лист хартије, дашчицу као подметач и оловку и отишао на супротну обалу Моравице, високо изнад Жупана. Хтео сам да нацртам зграду Инвалидског дома јер сам увек волео да цртам...
Седим, ја, цртам... није лако нацртати онакву зграду с много детаља, врата, прозора, стубова, степеница... Али, после неког времена, нешто чудно приметим: кад год подигнем поглед према згради, више је домаца на прозорима!... Мало-мало, иста ствар... Најзад, сви прозори су попуњени, тераса, стоје, домци, стоји особље... стоји, лепо видим и наша мама! Стоје као укипљени, ма да се неко помери, ни покрета, као да не трепћу, само ме гледају, укочено, као да ишцекују шта ће бити!
Окренем се и погледам око себе, угледам четнике... Много, њих, можда и двадесет-тридесет... стоје и гледају ме...
Гледају, они, мене, гледам, ја, њих... уопште их се нисам бојао иако сам имао осам година. Кад смо, те године, 1944, с чика-Дуцом (после нам је био и комшија, у Драговићевој улици, на углу)у чезама довезао из Житковца, видео сам четнике како леже поред пута и поздрављају га као и он њих.
А сад их, толико, око мене, баш сам се зачудио, не уплашио. Ипак, сви они домци и други, као и наша мајка... што онако непомично стоје и гледају...
Одједном, приметим како један постарији четник, једва се крећући, иде према мени. Имао је доброчудан израз лица, као да се осмехивао...
- Шта радиш, мали? - упита ме тихим гласом.
- Цртам Инвалидски дом.
Он се наже над мој цртеж, добро га загледа па се усправи и гурну руку у џеп. Па ми даде новац.
- Ево ти паре да ти мама купи боје - рече.
У руци сам држао 100 динара.
Какве боје 1944! Мама је купила маст! Зашто маст, не знам, хранили смо се у Инвалидском дому. Никад је нисам питао док је била жива. Умрла је 1987.
А онај четник који ми је дао првих 100 динара у животу - био је - главом и брадом - Коста Пећанац!


Sacuvana

Nekada sam bio ljudsko biæe... a onda sam dobio modem.
Sale-X
Administrator
Vodeæi tim
*****

Karma: +82/-9
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 7768



WWW
« Odgovor #46 poslato: 12 April, 2014, 12:25:18 am »

Професор Мишковић

Ту, скоро, читао сам на Интернету веома исцрпан и похвалан чланак о професору и сликару Душану Мишковићу, али ме је веома зачудило да се не наводи његово службовање у Сокобањи! А живео је и радио у Сокобањи, знала га је цела варош; мени је у нижој гимназији предавао цртање... Сигурно га се сећају и други, многобројни његови ђаци којима је, такође, био професор... А зашто је у оном тексту "прескочена" Сокобања, заиста не знам...
Професора Мишковића сам упознао, као и његову супругу и сина, боље од осталих. Био сам његов најбољи ђак, водио ме је са собом кад је он ишао на сликање, с бојама и штафелајем, веома је волео да слика у уљу... На пример, сећам се да сам био с њим кад је сликао Инвалидски дом с десне обале Моравице, тридесетак метара низводно од Жупана.
"Сликам из жабље перспективе", рекао ми је, поучно.
Тад сам први пут чуо за тај израз.
Кад сам навео "поучно", та реч није, тек онако, професор Мишковић ме је стварно поучавао и изван часова. У ствари, припремао ме је, читаво лето, после завршеног трећег разреда гимназије, за пријемни испит у Школу примењене уметности у Новоме Саду. Да, да... мало је ком познато, желео сам да будем сликар, и то школован, и мало је недостајало да то, заиста и постанем...
Цртао сам по читав дан. Блокови, и велики и мали, за скицирање, обични листови хартије од свезака... све је вредно и надахнуто испуњавано тог лета. Професор Мишковић ми је саветовао да из апотеке позајмим гипсане фигуре Ескулапа и Галена, и да их цртам, пажљиво, студиозно, и то, још, са сенчењем...
Лепо сам напредовао. Професор Мишковић је био више него сигуран да ћу положити пријемни испит у новосадској Школи за примењену уметност, у Школској улици... Било је, то, далеке 1950.
У Београду, на путу у Нови Сад, где сам свратио да видим ујака, окупљен је "породични савет" на ком је једна моја тетка "пресекла" ствар:
"Нек иде у гимназију, а не у ту сколу! Зар да, читавог живота, буде мазало?!"
И тако не постадох "мазало", а баш сам желео...
Кад сам се, после завршеног четвртог разреда гимназије, вратио у Сокобању, нисам срео професора Мишковића. Ни тог лета, ни следецих година, никад...
Ипак, јесам, једном, чак десет година касније кад сам био на другој години студија књижевности.
Пролазио сам преко Теразија, поред Галерије УЛУС-а, и видим да професор Душан Мишковић има самосталну изложбу слика у уљу!
Улетим, као без душе, радостан, унутра... угледам га, само што га нисам загрлио, толико ми је остао у лепој успомени што се онако силно трудио око мене за упис у сликарску школу...
Није ме се сетио!
Ни издалека!
Ни приближно!...
Нисам могао да поверујем, зар да ме заборави, мене, свог набољег ђака, оног ког је припремао за...
Узалуд сам га подсећао - десет дугих година - учиниле су своје - професор ме је сасвим заборавио...
Шта ћу... погледао сам његове слике, све су ми се свидале... а нарочито једна - она с десне обале Моравице, у уљу: "Инвалидски дом" и Srebrno jezero из жабље перспективе...
Отишао сам тужан, разочаран, посрамљен и крив... Крив, самом себи, што нисам постао сликар као мој драги професор...
А највише љут на тетку која ми је одредила друкчији пут у живот а није ме ни питала...
Одавно нема ни професора Мишковића, ни моје тетке, "отишли" су на ону страну с које они лепо виде нас, а ми, њих, не можемо...
Код ког ли је она слика, Боже, баш бих волео да знам... и да је имам! Сигурно је у неком музеју, у неком великом граду, у некој далекој земљи... и на неком лепом зиду...
Можда прижељкује да нас види...

Sacuvana

Nekada sam bio ljudsko biæe... a onda sam dobio modem.
Sale-X
Administrator
Vodeæi tim
*****

Karma: +82/-9
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 7768



WWW
« Odgovor #47 poslato: 12 April, 2014, 12:27:50 am »

Крушка и јабука

Има ствари у животу које нису, само, "голе" чињенице и обична сећања већ нешто много, много више. Мислим на своје две професорке Јелену Дамјановић и Милицу Синделић. Прва ми је предавала географију и била ми разредна, а друга ми је предавала физику и, такође, била ми је разредна. Много година касније, с једном сам се чуо телефоном а с другом сам се видео у Београду... као да је тако морало бити и затворити се некакав "круг"... Не кажем "судбина" јер наша Црква судбину не признаје па је не признајем ни ја.
Њих две, просто су ме обожавале! Осећао сам, то, не, само, на њиховим часовима већ и после наставе, кад би ме дочекивале код својих кућа. Једна је становала у малој кући преко пута хотела "Парк" а друга према Палилули, с леве стране, у малој кући с баштом...
Зашто су ме позивале у посету, не знам. Зашто су ме волеле, ни то. И једна и друга, причале су са мном, дуго, дуго... и давале ми да једем. На многа питања, али не школска, морао сам да одговарам и оне би биле задовољне. Док сам био у посети, у договорен дан и сат, поклањале су ми сву пажњу, осећао сам се као цар, краљ или кнез (кнез Михиц као кнез Мишкин!), иако сам био дете. Обичном ђаку из свог разреда у сокобањској гимназији поклањати толику пажњу и љубав, то, богами, није нормално. Али ако и ви волите неког као што сам ја волео њих, онда престају сва питања и воли се, без остатка... Волим их и сад, довољно је да, само, затворим очи и видим њихов лик. Довољно је да, само, отклоним звуке око себе и чујем њихов глас... Јеленин благо-звонак а Миличин ауторативно-одлучан. А да сам и ја волео њих, не треба ни сумњати. Због једне сам одлучио да постанем професор географије а због друге професор физике (постао сам професор српског).
У посетама код професорке Синделић, добро сам упознао њену мајку. У посетама код професорке Дамјановић, добро сам упознао њену децу, кћер Душицу и сина Драгана. Професорка Синделић би ми на крају моје посете увек давала крушку а професорка Дамјановиц јабуку. И, знало се, кад би ме мајка угледала с крушком или с јабуком, код које сам био...
Да би се, на неки начин, моја веза с њима, затворила у некакав "круг", испунило се после многих година. Ево те две "приче"...
Кад сам, већ, одавно био професор у Београду, срео сам на Теразијама своју драгу професорку Дамјановић. Мојој срећи није било краја. Упркос времену, била је исто онако лепа, пријатна и добра и нимало стара! Време ништа није изменило на њеном прелепом лицу тако лепом као што је било лице моје мајке...
- Имаш ли мало пара да свратимо у "Москву", на кафу? - упитала ме је а ја само што се нисам срушио јер нисам био сигуран да ли имам.
Срећом, имао сам...
Сели смо не у башту већ унутра, отмено. Причао сам јој о себи, својим лутањима кроз живот, својој "тузи и опомени", разочарањима и ситним људским радостима које је и мене живот умео да почасти, о својој усамљености у Београду, шта пишем а "шта ми се дешава", о мами, брату... Она ми је причала о Драгану и Душици... Кћер јој је умрла у Африци, од неке афричке болести... Она лепа Душица, старија од мене, у коју сам као дете потајно био заљубљен!... Растали смо се да се никад више не састанемо...
Друга прича се односи на професорку Синделић... У време кад је школа у којој сам радио у Београду запала у статусно-фиансијске тешкоће и било питање дана кад ћу се наћи на улици, сетио сам се као "гране спаса" професорке Синделић која је, тад, била директорка гимназије у Сокобањи.
- Нажалост, не могу ти помоћи, и ми имамо вишак професора - извинила ми се.
Ето, то је та "накнадна веза" која је, на неки начин, "затварала круг"... Да је било места, тад кад сам јој телефонирао, могао сам се вратити у Сокобању и мој животни пут би био друкчији, убеден сам... Уместо оне Нушићеве крилатице коју је записао на разгледници фотографа Синише Ристића "Сокобања, Сокоград - додеш матор, одеш млад!"... у мом случају би гласила: "Дошао млад - а отишао заљубљен у Сокобању!" Јер, дошао сам у осмој години а из Бање отишао у 25...
Треба ли објашњавати зашто су крушка и јабука моје најдраже воће?

П. С.
Ако би требало да на пусто острво понесете само једну књигу, која би то била?... Не, није "Хамлет"... Не, није "Рат и мир"... Не, није "Браћа Карамазови"... Не, није "На Дрини ћуприја"... Не, није "Чица Горио"... Не, није "Чаробан брег"... Не, није "Улис"... Не, није ни мој роман о Сокобањи "Хотел Јевропа"... полако, рећи ћу... Има једна таква књига, једна једина која би се само могла понети на пусто острво. То је књига коју, можда, нису сви ни читали јер није општепозната... То је књига "цара књижевности", "горостаса из Јасне Пољане" (постоји ли, још, у Сокобањи вила "Јасна Пољана"?)... а наслов те највредније, најбоље и најискреније књиге на свету, која це наџивети сва времена и све људе на нашој планети, па и тебе, и мене... је књига Лава Николајевича Толстоја "Детињство, Децаштво, Младост"...
Узмите ту књигу из библиотеке "Стеван Сремац" па правац пусто острво...

Sacuvana

Nekada sam bio ljudsko biæe... a onda sam dobio modem.
   

 Sacuvana
Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 »   Idi gore
  Stampaj  
 
Prebaci se na:  

Pokrece MySQL Pokrece PHP Powered by SMF 1.1.9 | SMF © 2006, Simple Machines LLC
Joomla Bridge by JoomlaHacks.com
Ispravan XHTML 1.0! Ispravan CSS!