Skip to content

SOKOBANJA, SOKO BANJA

Google+
30 Mart, 2017, 09:48:41 am *
Dobrodosli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.

Prijavite se korisnickim imenom, lozinkom i duzinom sesije
 
   Pocetna   Pomoc Kalendar Prijava Registracija  

Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 »   Idi dole
  Stampaj  
Autor Tema: Priče Sokobanjčana  (Procitano 37653 puta)
0 clanova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Sale-X
Administrator
Vodeći tim
*****

Karma: +82/-9
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 7770



WWW
« Odgovor #32 poslato: 11 April, 2014, 11:56:47 pm »

Елефтерија

Запењеног вранца “гонила” је ћерка деспота, владара Сокограда, стазом опруженом крај речног тока кроз уски кањон обрастао ситним растињем. У Млетачкој, свилено-млечној хаљини што јој донесоше овога лета Господњег “Јерски”, трговци, лагано шибана, разнобојним, украсним тракама са ждрепчеве главе, журила је ка свом науму. Искорак у сусрет судбини начинила је после бројних, сузних шетњи зидинама каменог града, сазданог од патње кулака на моћној литици, под којом зјапи понор. Кроз сећање јој минуће слике страдалника, што су уз ужасавајући крик остављали своје животе, дубоко доле у бистру планинску реку, градећи високе куле за њеног оца, мешајући се са сликама вољеног младог жупана, чијих додира би ускраћена. Праћена будним оком родитеља, осећала се спутаном и растрзаном, оковима строгог деспотског васпитања, крвном осветом зараћених племићких породица и необузданом љубављу према лепом властелину из, за родитеље, мрске жупе.
За трен власи њене косе сплетоше се са гривом снажне животиње, док се шљунковитом каменом стрмином успињала ка циљу, великој каменој громади, налик на уклетог старца. Застала је на стени, уздрхталом ногом мрвећи њене рубове, чији су комадићи доле будили тишину. И полете Елефтерија, кроз осунчани јутарњи ваздух, и светлуцаве облутке преливене водом реке, право у загрљај господару таме.
Сачувала је тако своје тело од похоте намењеног а не љубљеног човека, изгубивши душу, која је пребивала у срцу чистом и тудјем свакој гадости.
Вољени њен не сачекавши јутро, без суза и грча одлучно зарони за њом у хладни, бистри вир реке, оставивши своје земне остатке на широком спруду који се и данас, далеко у будућност, по њему зове Жупан. Згранута и сама догадјајем Владичица-Богородица изобрази свој и христов лик на суседној стени опомене ради за наук свима, заљубљенима и њиховим ближњим.

Sacuvana

Nekada sam bio ljudsko biće... a onda sam dobio modem.
« Odgovor #32 poslato: 11 April, 2014, 11:56:47 pm »

 Sacuvana
Sale-X
Administrator
Vodeći tim
*****

Karma: +82/-9
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 7770



WWW
« Odgovor #33 poslato: 11 April, 2014, 11:58:09 pm »

Дона

Има тренутака у зивоту, кад опустено, лезерно кренемо неким путем или за неком идејом,не сагледавси ни у траговима сплет догадјаја и емотивних бура које следе у данима будуцим.
Исао сам са огласником испод руке улицама Врацара ка разбарусеној вили, градјеној у оно за нас данас загонетно време пред дуги велики рат,у којој око њено први пут додирну светлост. Мирис старине заплахну ме на улазним вратима и уз скоро љубазни наклон домацина би сместен у фотељу скрајем пролог века у којој је једини могуци полозај цовека, полозај фетуса. “Сад це она”- прозбори домацин. Дрвеним степенистем, од славонског храста, надоместеним на старину али засигурно не и прилагодјено старини,сјури се она са брацом и сестрама, са горњег спрата, витлајуци устајали ваздух. У први мах не запазих је у гомили, сто је крај мене застајкивала само кад би неко од њих позелео да поздрави и додирне незнанца који се обрео ту пореметивси устаљени ритам. Напротив, са пазњом сам осмотрио прво њену мајку,онако крупну и доминатну.Најзад је уоцих и зацудјен се тргох, уверен да је то - то, одувек оно тразено.Тихи поглед, златно-бадемасти, бистрих оцију њених, изроди блискост, поверење и љубав одрзавси је све време заједницког зивљења. Дона-име, сто бајколико бесе, ко свиленкасто – сребрни сан, на ногама дугим треперавим, налик балерини и дусевној доброј вили, повукло је мисли моје ка Русији, зуборовом Дону, расцепу цветне простране степе, где њени преци “снезни вихорови” јурисе за своју и срецу својих господара. Заплови смо у дане зивота свог напустивси Врацарско брдо. Подаривси ми, све своје време и срце и пар година проведених заједно, трпеци без роптања одасвуд будне замисли, којих се у опсте присетих. Застиде ме као људско бице коме Бог подари њу, да слузи и наук ми да. Да ли то бесе подсецање ил предзнак неки, да у цаси медне среце и зуц велика лези?. Ноци једне зимске, вуцјег наследја, гласни последњи зов и оде Дона. Зором саоницама би возена до гроба свог, поменом људским, свецом працена. Бол у мени надјаца дан. Поведе Дона, недеље друге и мати моју на онај свет. Среца у ствари тамо и зиви овде се само зарада стице. Данас се питам, да ли се слуцај само игра са нама.Слуцаја нема. И оста само празнина
тамо где бесе незна Барзој куја, Дона.

Sacuvana

Nekada sam bio ljudsko biće... a onda sam dobio modem.
Sale-X
Administrator
Vodeći tim
*****

Karma: +82/-9
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 7770



WWW
« Odgovor #34 poslato: 11 April, 2014, 11:59:37 pm »

Точкови истине

Хјундаи заустави кретање својих точкова на самом улазу у парк испреплетан боровима, и све се умирило за трен. Да ли смо и ми део тог трена? Она љубавница по убедјењу. Ја љубавник по хтењу. У мислима упитник. Да ли је запуштен пролаз, знак нашег моралног страдања? И саме одбачене ствари, и пордјала, давно ислужена плехана кофа, и све друго, временом истрошено, подсећало нас је на важност тренутка, на одлуку како даље? Док смо ми понављали већ увежбани ритуал преласка на задње седиште аута. Одећа у нашим сусретима била је само сметња природним токовима живота. И брзо је није било по нама. “Пужић” из њених устију вукао је лагано своје, велико, влажно, стопало по свој мојој кожи, што је пред њим пуцкетала од изчекивања, а после набрекла се јогурила, посута сићушним капима, видљивим трагом љубавног надахнућа, трагом пролазности. Своје зањихале, крупне, округле дојке, на врху пурпурно црвене, и белуждрава бедра ко речни облутак, тако и чврста, нудила ми је некад, са пуно радости и усхићења. Али увек сам имао неки луди осећај, као да се подаје, не само мени, већ целом универзуму.”Узео” сам је, и сад, али много, много јаче. Зашто!!. Зар треба да се питам? Крај заједничког пута назирао се много раније. Зло се будило у њој са даном који се гасио. Слутња се заданила. Проговорила је само једну рец: ДОСТА!. Остала је само тачка,и ја нем. Није ме ваљда ни било, па ја сам за њу дечији цртеж избрисан белом, меканом, Пеликановом гумицом. Сада знам како настају сазвеждја, тако је пукло у мени. А болело није. Шта ако се са њом поново сретнем? Зар није све умрло?

Sacuvana

Nekada sam bio ljudsko biće... a onda sam dobio modem.
Sale-X
Administrator
Vodeći tim
*****

Karma: +82/-9
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 7770



WWW
« Odgovor #35 poslato: 12 April, 2014, 12:00:51 am »

Искушење

Усамљен човек ишао је ка свом дому, подно Гологлаве стене с које се јасно видео последњи ред сеоских кућа, путељком стишњеним са обадве стране бусенима сасушене траве. И само се кривудави ток путељка повремено наслућивао под слабашним зрацима одлазећег сунца. Сваки покрет обамрелих ногу вукао је околни простор са собом или је путникова подсвест кроз измаглицу свести просањала кхотине стварности. Зато је излазећи из села једном залудном домаћину личио на огромног руменог црва који са напором повлачи део по део свог прашњавог тела.
Са ропцем удахивао је тишину првог сумрака расуту крај планинског језерцета куда се путељак пружао. До тог трена стакласта површина воде сломи се на хиљаде искри под нечијом ногом која је урањала у плитку воду и топао песак. Тргао се попут пробудјене дивље звери. Поглед заплете у жену мачкастог умилног држања, чедно уздрхталих обнажених груди и пожудног раскривеног медјуножја.
Младој жени мисли за тренутак кренуће ка мужу Андјелку, навек набуситом сељаку грубе спољашноси са насушном потребом да за сваку ситницу насрне својим испуцалим ручердама на обло али крхко тело своје жене Зоране, остављајући по њему модроцрвене подливе, не либећи се да зада ударац и у њену главу. Зато се овог лета спремала да тако опаком и злом човеку узврати таквом жестином која ће сломити његову охолост годинама стицану. Знајући при том да може окончати живот у чељустима његових крволочних паса. Надрасла је и саму себе у чврстини одлуке да намами никог другог до њиховог кума Петра у прељубу. Њему Перу поред пића којем годинама није могао одолети стајала је у исту раван и женска сукња. Мада је највећи број тих жена и иначе облетао око крупног снажног а надасве допадљивог човека. А он је знао по коју и мало против њене воље да притисне уз високо прошје. Андјелкова породица је неколико векова кумовала Петрову и то је једина светиња које се њен муж држао. И само тако нешто са дна подлости што је она смислила могло је уздрмати таквог безосећајног створа.
Вративши се и мислима у лирски околиш прозбори:
-Жив си, здрав си, куме Петре! - притом не скривајући ни мало своју наготу. А Петар дотле верујући да је сам Бог послао њему то младо лепо женско чељаде кретао се ка њој са Небесима у оку и распаљеним жаром у грудима. Па кад познаде кумин глас стресе се мало и зашкргута зубима. Али не застаде. Укоченог погледа примаче се сасвим близу пун неисказане пожуде. Она је стајала спремна. Обливена млаком језерском водом и последњим траговима светлости. Благи таласи миловаше сад и Петрове ноге. Усправи се одједном и учини се Зорани још већи и моћнији но што беше. Његови гипки мужевни прсти обавише се око њене влажне, глатке надлактице. Цикну Зорана од силине стиска и изусти само:
- Ах – и већ се надје распросута и немоћна на мокром, меканом песку крај језера. Петар полеже по њој и све утихну и чу се само далеки лавеж паса. Пре него се уопште и помери повремени налети свести погонише његову главу да се уздигне. Заста и осети да се у души распламса свећа савести згасла већ низ година опточена грехом. Снажни грчеви кидаше Петрово тело. Зорана изгуби дах не схватајући шта се одиграва у кумовој души. Петар испусти крик попут рике рањеног планинског јелена. Рече јој потом тихо стењајући кроз зубе :
- Проклета била - и својим белим очњацима прободе себи доњу усну са које лагано крену млаз свеже крви падајући на једре кумине груди. Петар дограби затим повећи језерски облутак који је лежао ту крај њих.
Зорана занеме. У самртном страху рашири само жутосмедје зенице очекујући последњи ударац. Петар медјутим свом својом силином облутком у неколико наврата погоди себе посред чела. Кожа на челу убрзо се претвори у крваву масу под којом оста само чеона кост.
Петар устаде незнајући ни сам како, начини неколико мучних корака и стропошта се крај старе врбе, која је својим протрулим гранама заклањала језеро од погледа случајних пролазника, и изгуби за неко време свест незнајући величину својих последњих поступака.
Кума Зорана унезверена и у неописивој паници покупи своју хаљину са земље и покушавајући да је онако у ходу навуче на голо тело несигурним и испрекиданим корацима крену ка селу.

Sacuvana

Nekada sam bio ljudsko biće... a onda sam dobio modem.
Sale-X
Administrator
Vodeći tim
*****

Karma: +82/-9
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 7770



WWW
« Odgovor #36 poslato: 12 April, 2014, 12:02:43 am »

Нада

Чекајућ и документ, којим се потврдјује да је мој деда провео бројне дане у заробњеничком, радном логору у Мадјарској, благо замишљен вирио сам из једне од фотеља пресвучених тешком, црвеном, говедјом кожом, којима су" “црвено-звездаши”" опремили широки, пространи хол, велелепног здања Народног Архива Украјине.
Ка мени кретао се господин поодмаклих година и не мале тежине, али још увек чврстог корака стеченог , вероватно, дугогодишњом војном дисциплином. На густе, чекињасте обрве, испод којих су доминирале крупне очи, наслањао се прамен јако таласасте, седе косе, необичне густине. И већ само овлаш осмотрена фигура сасвим јасно је подсећала на горде, снажне горштаке из села дуговечних људи са врлети кавкаских планина.
Застао је за тренутак крај фотеље наспрам моје, лагано се заротирао и спустио у њу, а она, видно набрекла под теретом, још јаче показа своје црвенило. Лагано је подигао поглед и почастио ме широким осмехом, да би , закључио сам, стекао почетну наклоност и себи обезбедио довољно времена за анализу моје спољашности и посебно личности, карактера. Медјусобни позитивни таласи:
пажња, толеранција и узајамно поштовање, створени су за трен. Медјутим, осећај ми је побудио мисао да испод површине, створене неоспорно великим шармом тог човека, зјапи јама пуна нагомилане несреће, патње и животног страдања. Слушајући свој сопствени писак, који се незадрживо ширио празним простором, из груди облепљених салом и бронхија, које су вероватно личиле на испумпане дечије лопте, стари је чекао неки знак, да крене са причом што је потиснута страхом и разним стегема"чучала" годинама у њему. Понудих прозаичан разговор о здрављу. Било би добро да додјете код мене, на југо-исток земље, у бању што лечи грудне болести “. И додах да је наша “ружа ветрова” и минерална вода, додуше непризната од многих лекара, али јако лековита, омогућила и мојој баки, тешком астматичару, живот, до дубоке старости, достојан човека.
Но, то му би довоqно да се “отвори”, и речи се потекле попут воде са распукле бране . Уз додатно казивање да њему ни самом није јасно зашто баш мени, потпуно непознатом човеку, предочава своје најдубље тајне, чије је обелодањивање, тако рећи до јуче, могло њега да кошта каријере, породице, па можда и живота.
"“Знате, ја сам Вансте Чилокин”, представи се он кратко. “Дете "кунића"”,а патријархалног, православног, монархистичког порекла”", посебно нагласивши ово друго." “Деда Вансте, чије име носим, православни свештеник, хаxија, обишао је сва света места и манастире широм Мале Азије, Грчке и Африке.
Оштрио је своју душу на падинама Кавказа, ширећи веру и љубав медју људима и према Богу. Зато су Чилокини кроз генерације расли, множили се, напредовали живећи у срећи и благостању. Њихова стада се и данас напасају зеленилом орошених ливада. Желео је мој деда и више, да са породицом сидје у Кијев, град светлости, град хиљаду храмова божијих где је расут Свети Дух. Његов млади син, мој отац, надахнут човекољубљем , заволео је медицину и моју мајку Каћу из стамене кијевске породице, што имаше велико имање и кућу крај града. Те две љубави оца, и вера у Бога, допринеле су великом угледу породице и сврстале је медју водећим у Кијеву. Многе архитектонске лепотице убрзо су постале власништво мог оца, који се без остатака давао свом позиву,а бринуо је и о имању моје мајке увек говорећи да је сам Свевишњи везао човека и земљу, због тог је ваља поштовати, неговати.
Природни токови живота и породице помели су се доласком"црвених скакаваца” "са севера који су померали и прождирали све вредности заједнице вековима градјене. Поклекли смо под њиховом најездом. Грабили су наша имања, куће, намештај, слике, тепихе, ципеле, доњи веш…, све, осим куће градјене дедином руком са погледом на цркву Христа Спаса. Само велика мудрост и кроткост оца спасла је Чилокине потпуног нестанка.Ставио је велико лекарско знање у службу јуришника са великим" “трмкама"” и још већим звездасто-црвеним обележјем на глави.
Постао је начелник Окружне болнице али и сачувао своју душу надахнуту пореклом, молитвом, дугогодишњим постом и причешћем, а ни приватне праксе никада се није одрекао.
Медјутим," “црвени вирус"” је стресао, заразио и засенио сина, јединца његовог Ванстеа, то јест мене!, подигао и отргнуо од порекла, од земље дедова, од породице, пријатеља, дугогодишњег надзора и самог Бога! Почео сам да осећам, мислим и миришем “црвено”! Деловала је примављиво, диплома “"кунићког”" правника, војничка па затим официрска служба у Државној Безбедности. Све установе од важности и значаја за државу, биле су мени без врата. Нисам знао шта значи куцати, молити за било шта. Све сам бахато узимао, јер је страх ишао предамном, отварајућ ми пут. Обилато сам користио све из маштарија обичних људи: Мерцедесе, БМВ-е, Боинге, уз свакодневне баханалије са женама са писте, позоришта, филма, натопљен Скоч вискијем, француским винима – све у славу пролетера!. Нисам ни приметио да замном остаје црни и крвави траг, вапај и ропац намучених и уморених људи….
Онда је драги Бог подвукао црту и – шибнуо је немилосрдно по мени! Они, на чијем таласу сам јахао, тражили су моје ново жртвовање. Повукли из пензије и свог слугу револуције упутили на западне границе, да смирим побуну мањинског племена. Од града на обалама велике реке остало је само име, без кућа, људи, живота, – гаравих крстова, спаљених распећа, Јевандјеља!. И “прст судбине” спустио је мину пред моје ноге. Лекари Војно-Медицинске Академије причи нису да ли крај. Подарили су ми вештачки кук и слушни апарат…. Ово са бронхијама је нешто друго…. Деца? Деца и жена су ме напустили много пре.
Живим сада добро. Немам ништа и никог, али и то је нешто. И зло је негде отишло….У нападу величине, гордости, таштине, после смрти оца, спалио сам сва документа о нашој имовини, која је он брижљиво чувао за времена нека после “црвене олује” , и често хиљада марака!, мукотрпно скупљених од приватне лекарске праксе, лечећи црвену господу, која је то обилато плаћала”….
“А сада знате”, полако је уздахнуо у пискава плућа, “скупљам копије очевих тапија, онако, због деце. И овде сам стално – у Архиву радим оптимизација сајта. Осим кад обилазим цркве. Па, велики је Бог!. И милостив!. Сузе ми често саме крену…”.
Касније, силазећи мермерним степеништем Архива, нисам у себи осећао ни притајену злурадост, а ни сажаљење, тугу, само тиху наду , да тај човек надрасте супротности у себи и крене путем искреног покајања, а његове жртве надју себи мир. Управо та супротност, тај расцеп, непремостива провалија у њему и око њега, узроковала је латентну патњу која је породила неспутану спољашну агресију, и повела је страдалника, некада вероватно пуног лепоте и снаге, пут ада, даривајући му злу коб за сапутника." “Црвени владари таме"”, спустивши непрозирни визир, заробили су му душу. Видео је,
осећао , мислио: њиховим очима, њиховом душом, њиховим мозгом, све док резови сечива сачињеног од дугогодишњег, болног посртања нису просекли узане отворе за светлост која је похрлила унутра, потпомогнута покајањем и поквашена сузама истине.
Тај господин је постао и остао симбол, људског искушења, крхкости нашег бића, времена страдања, и наук.

Sacuvana

Nekada sam bio ljudsko biće... a onda sam dobio modem.
Sale-X
Administrator
Vodeći tim
*****

Karma: +82/-9
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 7770



WWW
« Odgovor #37 poslato: 12 April, 2014, 12:03:34 am »

Под туђим небом

Веровао је да ће једнога дана Сунце обасјати и његову кућу. Био је сиромах који је лишен лагодности. Претворио се у дуги испрекидани крик. Тај крик се чуо негде на туђем небу. Због тешког живота одгурнут је од свега што је волео. Знао је да је ишчупан од самога себе. Са првим мраком био је мобилисан. И многи други су послужили као оруђе. Било је такво време. Требало се доста тога изнети на плећима. Очи су му биле упрте даље. Нису га разумели. Сазревао је.
Кренуо је путем, пешачећи. Самотном луталици живот је једини пртљаг. Разне судбине извирале су му из неправде и немаштине, страха и бола због растанка са завичајем. Уплашено тело трпело је јаке ударце. Тако су се редом таложили страх, бол, горчина и гнев.
Говорио ми је:
"Па, какав сам ја отац, ако те корим због нечег што те се не дотиче? Сиромах сам од кад знам за себе, али знам да може да буде и горе."
Био је сувоњав човек, повијених леђа, испијена лица са јаким браздама изнад обрва. Често је говорио: "Чудо једно, колико смо потребни једни другима."
Много је било јада у њему. Можда је желео да са себе скине животни пртљаг, који му је био присутан у грудима од онда, када се извукао из канџи којима је био окован. Дуго је, изнова сањао то зло. Будио се уз вапај, остављајући писмо испред врата прошлости. Једног јутра, док се ноћ удварала Сунцу, одзвањале су му речи самохране мајке...
"Чујем трескање њене главе, грозничаве откуцаје мог срца... Са чела ми падају грашке зноја. Браћа излазе из тесног собичка, прилазе вратима. Оглашавао се успон страха и бучних уздаха живота."
Голобрадом младићу, засветлеше речи:
- Мајко, када те видим тако сабијену, како седиш и бдиш, знам, ти сачекујеш своју сопствену немоћ. Дижем се из наше пропасти и усправићу се!
На мрким зидовима осликавале су се сенке његове нејаке браће који осташе прекривени велом туге мајке. Огрнута својом тугом она је преклињала за милост. Додала му је завежљај и све њене патње, парче проје и мало сира. Отргоше се уздаси браће. Један је нарушеног здравља, а најмлађи је сањао свој сан.
- Не брините, браћо, звезде су одредиле наше судбине. Уморан сам и морам поћи.
Пригрлио је мајку.
- Молим те, пази на њих. Ја сам, мајко, мали као зрно, зато тражим од тебе самиилост.
Успут је застајкивао. Оборио је поглед запитан: "Да ли ћу смети да се још једном окренем и погледам кућу коју сетно чувају велики храстови? Не, одустајем. Можда ћу угледати мајку са рукама испод појаса како стоји на прагу наше куће. Сигурно чу угледати оно писмо, које сам оставио испод прага наше куће. Нисам ваљда учинио неправду? Да ли ће ме разумети? Одлазим у Црну Реку. Црну Реку?" Присетио се да га је мајка опоменула при поласку:
" Немој ходати по камењу, јер сам ти ноћас наградила нове опанке, умивала их сузама и просула своје срце по њима. Мислим, синко, издржаће на том путу."
Тргао се из размишљања. Сусрео се са Ртњем. Осетио је како ноге почињу да му бриде. "Нећеш ваљда сада стати? Морам стићи пре мрака. Нисам ни стигао да одвежем онај завежљај, од моје мајке. Осећам инат у себи који ме храбри, а и срце ми се привикава на тугу. Нећу заплакати. Насмејаћу се бар мраку који ме чека. Слуга ћу бити. Да, слуга! Тамо где настојник добацује увреде." Пролазио је крај Тимока и ослушкивао га. Трже га глас:
- Је ли, момче, можда у Криви Вир? - упита га пролазник.
- Да. Откуд ви знате?
- Овде, у селу, пронела се вест да баш сада, око Ђурђевдана, треба код једне угледне породице да дође слуга из Бање.
- Добро сте приметили. Ја сам тај момак који је кренуо у непознато. Значи, на правом сам путу?
- Знаш, момче, добра је то породица. Имају лепу кћер, која треба ових дана да се уда за неког учитеља, Цаку, који је родом из Врмџе.
Није хтео даље да слуша. Није га занимала њихова кћи. Једино је прижељкивао да што пре стигне, јер су му се опанци исцепали а пликови крварили. И срце му је крварило. Под туђим небом? Ни име газде није хтео да упамти. Горчина у њему је пуцала.
Одмах, при сусрету са газдом, осетио је топлину из његових очију. Газдин поглед био је упрт у његове ноге.
- Побогу, па ти си сав у ранама!
"Добро је приметио да сам рањав. Нисам се поколебао. Учио сам шта је живот. И, Црна Река, није тако црна како сам је ја замишљао, а и Криви Вир, није крив.

Sacuvana

Nekada sam bio ljudsko biće... a onda sam dobio modem.
Sale-X
Administrator
Vodeći tim
*****

Karma: +82/-9
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 7770



WWW
« Odgovor #38 poslato: 12 April, 2014, 12:04:48 am »

Првих дана после рата

Анегдота је аутентична, верујем мајци.
Први председник Народног одбора у Сокобањи, године 1944, био је чича Милован, бунарџија. Иако неписмен, врло писмено је захтевао ред и дисциплину, а нарочито је водио рачуна да се на време долази на посао. Стао би на главни улаз, рано, много пре осталих и дочекивао чиновнике.
Ко закасни, секретар би га записивао.
\"Бре, кад у минут излегате из општину, у минут има и да улегате!\" - био је његов коментар...
Заслужио је споменик...

Sacuvana

Nekada sam bio ljudsko biće... a onda sam dobio modem.
Sale-X
Administrator
Vodeći tim
*****

Karma: +82/-9
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 7770



WWW
« Odgovor #39 poslato: 12 April, 2014, 12:06:03 am »

Извини, мало су прегорели

Сви Бањци знају ко је Бата Ноле, био је велики и искрен заљубљеник у фудбал, сокобањски стадион носи, заслужно, његово име (право име Новица Милосевић). Имао је Бата Ноле предивну супругу, господју Даду, младу, лепу, вредну, идеалну у сваком погледу, изузев у једном - није могла да схвати толику залудјеност свог мужа за фудбал. Буквално, чим изађе из канцеларије, он трчи на стадион, и тако стално, фудбалери, навијачи, утакмице, гостовања...
Касно додје кући, гладан и уморан.
- Па где си ти, бре, Ноле?! - пита га Дада.
- Како где сам, па ево ме, вечерам.
- Вечерас, црни Ноле, али то ти је ручак! А ни доручак ниси појео, а вечеру ће поједес сабајле!
Тако Бата Ноле, тако годинама... фудбал и само фудбал...
И "пуче филм" његовој зени, госпа-Дади: какав јој је зивот с таквим заљубљеником у фудбал, Ноле никад није код куће, време пролази, године, деце немају...
И деси се...
Вратио се Бата Ноле, касно, кући. Кућа као увек блиста, све на свом месту, све уредно, чисто и испеглано, а на столу бокал воде са сустиклом и три тањира: доручак, ручак и вечера!
И писмо...
"Драги Ноле, не замерај, остављам те због фудбал... Извини, кромпирићи су мало изгорели... Твоја бивша Дада."
Дада је отишла у Ниш, удала се за обућара и имала с њим децу. Обућар није волео фудбал. Ујутро је доручковао, у подне ручао, увече вечерао а ноћу... а ноћу... спавао у брачном кревету са својом предивном Дадом...

Sacuvana

Nekada sam bio ljudsko biće... a onda sam dobio modem.
   

 Sacuvana
Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 »   Idi gore
  Stampaj  
 
Prebaci se na:  

Pokrece MySQL Pokrece PHP Powered by SMF 1.1.9 | SMF © 2006, Simple Machines LLC
Joomla Bridge by JoomlaHacks.com
Ispravan XHTML 1.0! Ispravan CSS!