Skip to content

Sokobanja arrow Portal Sokobanjearrow Internet portal www.soko-banja.orgarrow Prièe Sokobanjèana
22 Oktobar, 2017, 12:21:34 am *
Dobrodosli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.

Prijavite se korisnickim imenom, lozinkom i duzinom sesije
 
   Pocetna   Pomoc Kalendar Prijava Registracija  
Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 »   Idi dole
  Stampaj  
Autor Tema: Prièe Sokobanjèana  (Procitano 48420 puta)
0 clanova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Sale-X
Administrator
Vodeæi tim
*****

Karma: +82/-9
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 7768


WWW
« Odgovor #94 poslato: 12 April, 2014, 01:36:56 am »

Све по мери

Престадох да будем голо дете у Сокобањи, постадох обучен младић.
- Морамо да направимо намештај - рече мајка (једног дана!).
- А зашто?! Па имамо, све!
- Па и немамо... Гого као младји ће прећи у твој кревет, а теби треба да се направи нов, садашњи ти је окраћао...
- А одакле нам паре?!
- Штедим већ две године. Нико не зна. Крила сам...
Е, у финансије се ништа нисам разумевао. Мајка је радила и била "министар финансија". Брат и ја смо, само, трошили.
- А како ћемо да направимо намештај?
- Већ сам се договорила. Тишлер Богица ће нам направити. По мери...
И ето Богице, с даскама, с алатом, с креденац-резеда бојом и четкама, дебелом и танком.
Прво је направио мој кревет. Доле даска, на њу додје сламарица па ја, да сањам сан. Боја: резеда, није понео другу...
- Какав креденац желите, господјо Ксенија? Мали, средњи или велики?
- Је ли средњи јевтинији од великог?
- Јесте.
- Онда тај...
- Са стаклом или без стакла?
- Ломиће ми се стакло - бринула је мама.
- Неће, иде по жлебу лево-десно. Ако се заштитно стакло пажљиво повлачи, може наџивети и сам креденац. То вам говорим из искуства, а тишлер сам од 16!
Мајка је пристала. Имаћемо креденац са стаклом, као мали олтар. Ту, иза стакла, сваки гост ће видети наше три чаше, три шоље, три тацне, три тегле - за шећер, за со и за бело брашно...
Богица је направио и полицу. Заврнуо је и две кукице на које ће мајка да разапне згодну шарену крпарицу иза које ће стајати: две шерпе и један лонац, џакче пасуља, вангла с кромпиром, кеса гершле... и машина за месо.
- Богице, нешто бих те молила, ако није прескупо... Видим, остало ти је мало даске...
- Изволите, стојим вам на услузи... Ретки су они који као ви праве намештај по мери... О чем се ради?
- Па треба нам једно сандуче за угаљ с равним поклопцем...
- С равним?!
- Мислила сам на поклопац без дршке да Цица може да се излежава кад шпорет ради... Ако може?
- А ко је господја Цица?!... Нека ваша гошћа? - упита тишлер, очигледно не схватајући о ком се кориснику ради.
- Цица је наша мачка... Воли да се истегне кад шпорет ради.
- А, тако... У реду, раван поклопац... Колика је? Мала, средња или велика мачка?
- Само тренутак - рече мама. - Позваћу је...
Мама изадје пред кухињска врата и с врха степеништа се... размахну... колико је грло носи... и мало више:
- Цицо!... Цииицооо!...
Мачка додје. Погледа Богицу, Богица погледа њу.
- Да ли треба да је измериш, да јој не висе ноге?
- Нема потребе, одока... има... па... Поклопац ће јој бити таман по мери...
Кад му је мама исплатила прву рату (остале су још три), тишлер је отишао...
Остали смо срећни и задовољни, у зеленом, с намештајем направљеним по мери сиромаха који је решио да се једном, у животу, истроши на 4 (и словима:четири) рате.
Цица је лежала на поклопцу сандучића за угаљ све док се шпорет није охладио. А онда је прешла код мене, под јорган и прибила се уз топао цреп замотан у новинску хартију. Није хтела код Гоге, увек је немирно спавао...

Боба Михић

П. С.
Овај део приче, мени је важнији од првог. О, о, о!... немојте читати, доста вам је и ваше туге... Наиме, кад смо морали да се одселимо из Сокобање, све наше покућство је будзашто продато. Огласио сам продају по главној улици и људи су долазили и куповали. Кревети са жичаним мадрацима, узети на реверс из болнице, продати су по 10 (и словима: десет) динара, болница није хтела да их узме јер су били зардјали и поцепани, с видним траговима осушених стеница. И креденац оде... и полица... оде и Цицино сандуче за угаљ (угаљ смо поклонили Заги, заједно с оном великом Чермаковом сликом-копијом "Херцеговачко робље")... Па шерпе, лонци, лопатица, шпорет, чункови... кокошје крило за чишћење чункова... поњавица, канта за маст, крпарица за полицу... моје слике у уљу, прикуцане на зидовима... ексери... све... све... Углавном је, скоро све, купио Моца, Циганин из Циган-мале... Не знам да ли је жив... Волео бих да видим оно сандуче за угаљ и прислоним длан на поклопац прављен по Цициној мери где је господја волела да се излежава...

Sacuvana
« Odgovor #94 poslato: 12 April, 2014, 01:36:56 am »

 Sacuvana
Sale-X
Administrator
Vodeæi tim
*****

Karma: +82/-9
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 7768


WWW
« Odgovor #93 poslato: 12 April, 2014, 01:35:31 am »

Сокобањски језик

Ускоро ће група познатих сокобањских лингвиста, предвођена професором др Бобом Михићем, дописним чланом Сокобањске академије наука и ћирилице, приступити изради Граматике сокобањског језика и сокобањских говора као и изради Речника сокобањског језика...
Наравно, ово је, само, шала, али... Богами, други се не шале!...
У Црној Гори, озваничен је "црногорски језик"! Нема препрека ни да се то, исто, учини и с "босанским" или "бошњачким" (гле! паметњаковића!) језиком!... О, о, о!... Да није смешно, било би тужно!...
Владајућа коалиција у Црној Гори потискује све српско, па и српски језик! Пазите, Срби, нисам рекао да то чине Црногорци већ владајућа коалиција... Али...
Хоћу, нешто, да испричам, па ћу наставити...
Пре три-четири године, добио сам награду за сатиричну причу на конкурсу "Дани хумора и сатире Вуко Безаревић", у Пљевљима, у Црној Гори - прича "Оптимист". То је било у време кад се Црна Гора још није отцепила од нас, колико се сећам. Лепа награда, лепа и свота, и одем, ја, у Пљевља (ова именица се мења као именица села) да подигнем своју награду...
После велике и веома успешне приредбе с бројним учесницима, другим наградјенима, имали смо опроштајно вече-коктел... Дивно су нас дочекали, баш као брат брата... Имао сам утисак да нисам ни излазио из Србије, као да сам био у својој кући...
У току свечане вечере, вечере за незаборав, устаје један старији господин, колико се сећам познат пљеваљски професор у пензији, подиже чашу и држи здравицу, нама, гостима из Србије, из Београда и других места који су дошли на "Дане хумора и сатире"...
А зашто вам све ово пишем? Да ли због његових лепих-прелепих речи којима нас је тако срдачно и братски поздравио? Не, оне су нормалне јер смо браћа, браћа одвајкада, браћа заувек! Па, зашто, онда?
Због суза... Због његових суза, добро сам их видео, седео сам преко пута њега, на метар, метар и по!...
- Браћо, Срби, ми смо, без вас, ништа!...
То је рекао!...
И око му је засузило...
А, богами, и мени... Не, само, зато што је и мој дед по мајци Душан Хаџић родјен у Кокоринама, у Црној Гори, већ што се и мени "око срца ухватио лед"!...
И онда је, кроз годину-две-три, дошло оно што је дошло... Политика и политикантство... Све што је српско, владајућа коалиција не подноси, отура, замењује, поништава, одбија... наставите даље, нећете погрешити!... Нема, више, Улице Стефана Немање у Подгорици!!! А ту се, у Подгорици, родио Немања, звала се, тад, Рибница!... Његош има књигу "Огледало српско", а они српски језик замењују "црногорским"!!!... У школама се учи "црногорски језик" или... гле!... мудраца!... "матерњи језик"!!!...
Да није тужно, било би смешно...
Најављују граматику "црногорског језика", речник "црногорског језика"!... (Можда им је идеју дао аустријски језик, или аустралијски језик, или амерички језик, или новозеландски језик?!)...
Имају, нпр., слово дз и глас дз! А у читавој Црној Гори постоји само једна реч с тим гласом и с тим словом којим би се та реч написала, то је име једног таксиста који се зове Дзедо, или Дзеда, тако некако... И ни једна једина друга реч!... До тад, служе се српском граматиком, српским речником... јер не може ни бити друкчије...
Да није тужно, било би смешно...
Један наш лингвист лепо рече: "Тамо где се разликују бројеви од 1 до 5 - ради се о различитим језицима!" Е, па, сад знате... не вуците ме, даље, за језик!...
Најзад, онај наслов, мој, горе, на врху овог текста, треба да гласи - не "сокобањски језик" него сокобањски говор... Оно с "језиком", била је, само, шала... (Милан Кундера: "Шала")...
Волим сокобањски говор, у детињству сам га научио, и код Сремца сам га упознавао... и дивио му се... Сремац је често походио Сокобању. А зна се да је имао по неколико бележница у које је, педантно, професорски, реч по реч ако је у питању реченица, или слово по слово ако је у питању нека реч, бележио, и то, све, у верној конотацији, тј., у одређеној животној ситуацији, догадјају, доживљају којима је обиловао његов боемски живот. Сетите се, само, "Зоне Замфирове", како је, то, био сликовит, осећајан, динамичан, језички беспрекоран у односу на садржај - ГОВОР!... ГОВОР - а не ЈЕЗИК!... Ниша, Сокобање, Јужне Србије, Југоисточне Србије...
Ево, мало, примера, наводим их због младјих, старији Сокобањци тај говор и те како знају, а, тек, села!...
На кога је тај копоран? - Чији је тај капут?...
Сг ће дојде. - Сад ће да дође...
Рипаљка - скакаоница...
Убаво чупе - лепа девојка, девојчица...
Знајеш ли, мори, с кога ће путује? - С њега... - Знаш ли, море, с ким ће да путује?... С њим...
Имаш трошку леба? - Имаш ли мрву хлеба?...
Ич... - Немам, ништа, нимало...
Џивџан се фрлија на чандију и лечке ће надзрне у цедилче. - Врабац је одлетео на кров и мало ће да привири у торбицу...
Коферче, по ког ће пратиш?... По њума. - По ком ћеш послати кофер?... По њој...
Ће га мије. - Купаће га, умиваће га, праће га...
Ето... Пардон!... Ете, толко од мен!...
Сокобања, Сокоград - додјеш тмуран, одеш насмејан! То јест, здрав, прав и весео!

Sacuvana
Sale-X
Administrator
Vodeæi tim
*****

Karma: +82/-9
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 7768


WWW
« Odgovor #92 poslato: 12 April, 2014, 01:34:38 am »

Жена које има

Никад, више, нешто, слично нећу написати, сувише је лично, па, ипак... инспирација ме покреће, не да мира, кљује, рије, куља... као на Моравици барка... А биће ми, знам, лакше ако ове скривене речи напишем... Вратите се на мој наслов - на шта вас подсећа?... У праву сте: на наслов једне Андрићеве приповетке, дуже, боље рећи новеле: "Јелена, жена које нема"...
Тако, значи, у мом случају, исто, али без имена: ЖЕНА КОЈЕ ИМА...
Не могу вам рећи како се зове, само то да и сад живи у Сокобањи, и да је волим много-много... више од 20, можда и свих 30 година... а да, то, она не зна... Овде добро пазим да се не издам, да се не изланем, да је не препознате, она не треба да зна за моју љубав, велику а тајну, давну а временом, силним, неумањену... За последњих 20 или 30 година, видео сам је 5, 6... можда и свих 7 пута... и увек би ми срце у њеној близини заиграло...
Волим њено лице, благо, паметно, њен глас, тако топао, мио, кад ми говори као да је мој андјео чувар... Њени спори покрети годе мом оку... Она ме увек пита оно што ја желим да јој одговорим... Њен живот је био тежак, и ја је разумем јер је мој био трипут тежи... Она се сећа мојих давних дана које сам ја, одавно, заборавио, њено сећање је боље од мог јер она дуже памти, старија је од мене, она, моја тајна љубав, она... жена које има...
Што год бих јој рекао, она се не би изненадила... и зато, само зато, због ње!... ћутим...
Нешто, медју нама, постоји... што не знам... јер... ако јој, после неколико година, случајно додјем на врата... осећам као да нисам ни одлазио од ње, своје тајне љубави... она, она ме пита, она ме пита тако брижно: хоћу ли чај!... Или, можда, кафу?... Или, можда, оног сланог ситног сокобањског сира, овчјег... зна да волим, а никад јој нисам рекао!... И ја одлазим... брзо... с кратким "Збогом!", немам снаге да се задржавам... бојим се да ја не одем а срце ми, ту, остане... само, понекад, остајем, мало дуже и... и, ко зна... можда разуме зашто тако нагло устајем и одлазим...
Знам да сам с њом могао да будем срећан, могао, МОГАО!... да нам се путеви нису разилазили... путеви Господњи!...
Била је, некад, та моја тајна велика љубав, танка, витка, лепа и сад као некад... А сад је, од времена, од брига, од не-сна, од дана-не-дана-од-ноћи-не-ноћи... отежала... али, иако стара... у огледалу мог срца она је иста онаква... ваздушаста, ванвремена, у мојој души, без кључа, закључана... млада... млада...
Имам број њеног телефона, али никад јој не телефонирам. Само погледам њен број, и њен глас забруји...
Никад јој нисам написао ни сликовито писмо, ни ведру разгледницу, ни уверљиву честитку, нити у виртуелне шетње провео... не могу писати себи, не могу говорити себи... у том је тајна...
Жена које има...
Љубав, моја, тајна...
Молим, не говорите јој, не сме сазнати...
Жена које има...
А шта, а шта ако она, а шта ако и она ово прочита?!...
Па... па... рецимо... не могу а да не муцам!... она ће... па, рецимо... да ће препознати... себе... у тој улози жене које има...
Кад сам је последњи пут видео, било је то... она је, тад...
Не, не смем, даље... нек моја љубав према њој остане само моја тајна...

Sacuvana
Sale-X
Administrator
Vodeæi tim
*****

Karma: +82/-9
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 7768


WWW
« Odgovor #91 poslato: 12 April, 2014, 01:27:12 am »

Поклањам вам једну бисер-песму!

Услов је - да је споро, још спорије!... читате... Пустите да вам се мисли и осећања, асоцијације и ваше, лично, искуство "изроје", да "додир" песника и слике које вам његово перо "напише"... учине оно што је потребно да имате чист пут до "срца" и "ума" песме...
Не, песма није моја - а волео бих! - него господина Немање Митровића, српског песника. Песма, ова, нема наслов, само * * * , то јест 3 (три звездице) а узета је из његове књиге песама "ВОДА У ПРАХУ", у издању Матичне библиотеке "Светозар Марковић", у Зајечару, прошле, тј., 2008. Ја је преписујем из редовног суботњег "Политикиног" Додатка - Култура - Уметност - Наука, стр. 12, од 25. јануара 2009.
Песма је предивна, споро је читајте, понављам. Има "прегршт" стилских фигура, предивних "чворних" места одакле вам се могу - то зависи од вас - гранају бројне асоцијације, подсећања, можда додирне и неко ваше скривено осећање, слику, час(ак)... нећете је заборавити, никад-никад, више... Ја вам је, овде, преписујем у скраћеном виду (има, још, два оваква дела али су, по мом мишљењу, "испод" домета првог). Нисам могао а да вам је не поклоним... делим је с вама...
Дакле...

* * *

Лево је срце. Десно рука листа
дебеле књиге, броји новчанице.
Лева рука носи сат, десна терет.

Не, десна рука носи сат. Зидни.
А лева носи наочаре јер не види
због прстења и блеска, силног.

Ни десна рука ништа не види.
Сат, разбијен ударцем ваге,
крвари, али, још, куца. Капље.

Сат није разбио ударац ваге,
иако је вага била сва крвава.
Сат је сатаром насекирао тас.

Сат тачно куца и течно капље.
Куца на срца. Капа на прозоре, на врата и кровове киша вишања.

Пијане капље куцају на капију.
Вратанца сата отвара кукавица
и кукњавом квари песму птица.

Прво сам је прочитао, брзо, журећи ка ушћу, увиру песме, а, после, схвативши колико је "дубока", читао сам је споро-споро... 15 минута!!!
Поздравља вас ваш

Боба Михић



П. С.

Узгред, али не неважно, напротив... Нек ми буде дозвољено да на крају овог писма додам и три... пардон!... четири наслова које бисте могли имати као лепе књиге у својој библиотеци.
1. Виљем Тревор: "Нешто мало са стране";
2. Кима Бонза: "Свет најбољи од свих";
3. "У књигама све пише" (антологија новијих српских прича); и
4. "На скривеном трагу" (антологија новије српске поезије).
Sacuvana
Sale-X
Administrator
Vodeæi tim
*****

Karma: +82/-9
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 7768


WWW
« Odgovor #90 poslato: 12 April, 2014, 01:25:55 am »

Наша Зага

Један изненадан телефонски позив, пре неколико година, покренуо је у мени буру - добри стилисти би рекли лавину! - осећања и сећања који су ми били дуго примирени.
- Хоћеш ли са мном у Сокобању? - упитао ме је брат од стрица Митар, човек од каријере, на положају (тад је био директор "Етнографског музеја" у Београду, на Студентском тргу)...
Само што се нисам онесвестио. Сокобања! "Срце срца мог" - како сам је у души звао... Детињство, младост... све ми је у њој... (Нажалост, не и старост, "осудјен" сам на Београд!)...
Много, много година пре овог позива у Сокобању, Митар ме је, такодје, изненадио и, слободно могу рећи, одредио један део мог живота (15 година!): запослио ме! Уступио ми своје место професора српског језика и књижевности јер је њега интересовало новинарство... О, Митре, Митре... кад ћеш трећи пут подићи слушалицу?! Чим ћеш ме тад обрадовати, иде ти, то, од руке!...
И, ето, зове ме да с њим идем у Сокобању...
- Нисам при парама - морао сам да му саопштим горку истину.
- Не брини за то... Идемо, само, на један дан. Увече се враћамо. Службеним колима музеја. Шофер нас вози. Позван сам, званично, зашто не би пошао и ти? Ако будемо добри, добићемо и скроман ручак... Умало да заборавим: идемо на отварање споменика Стевану Сремцу, испред сокобањске библиотеке која носи његово име... Рад вајарке Дринке Дурић. Ако те интересује како ваја - а некад си, аматерски, сликао и вајао и ти - има атеље поред "Храма светог Саве"... Пристани, пристани...
И ето нас, у колима, возимо се аутопутем, шофер, Митар и ја (шофер ће му, касније, постати зет!... тек, кад то будем, накнадно, сазнао, биће ми разумљивији њихов однос, тад, у колима), ма... дивота-лепота, једна... од пријатне вожње (као да летимо у авио-таксију!), од ведрог сунчаног дана, од позитивне атмосфере у колима коју подстиче мој драги брат. Причамо о свем и свачем, а, као што је и ред, највише о нашим "коренима", о Херцеговини, о Поплату, близу Стоца, родном селу његовог и мог оца, Илије и Вељка... о чешкеку, варици, василици, о Хргуду, о Брегави, о Мостару, о Ружићима, о Дани Ружић коју погази ауто у Београду, о њеној кћери Белој која је много волела мог оца и моју мајку, о фирми мог оца и његовог компањона Хрвата Никице Вукасовића "Вукасовић и друг" чији назив Митар, до тад, није знао а која је одржавала везу, аутобуску (у Херцеговини се каже "пруга"!) Столац - Мостар - Столац...
Дошли. У библиотеци, код Голуба, попили кафу... о, боже!... не могу да верујем!... па ми нисмо били сами у колима, била је с нама и вајарка Дринка Дурић, не могу да верујем да сам је заборавио! Неопростиво! Молим, Дринка, опростај... понеле ме емоције о Херцеговини... извини!... извини!... добра душо... ево, исправљам грешку... и ти... и ти си била с нама у колима... ма сто пута ћу то поновити... ма ко нам је показивао албум с твојим рељефима, бистама, киповима, споменицима... ма колосална монографија... него ти, него ти!!!... Опростила си ми - хвала ти!!!...
Јесам ли навео да смо код Голуба попили кафу у библиотеци?... Јесам... Онда, у реду...
Седели смо и причали, чаврљали као чворци... Голуб ме приупитао рећ-две о мом роману "Хотел Јевропа" о Сокобањи... док се није приближио свечан час откривања споменика Стевану Сремцу, великом заљубљенику, матором нежењи, који је службовао у Нишу, предавао, тамо, историју, српски језик и... пази!... Дринка, можда ниси знала - цртање! Па, кад на табли нацрта, деци, столицу, да је, деца, пресликају, то је толико било успешно да је морао и да напише СТОЛИЦА... да, да... био модеран ликовњак, претеча Пикаса... СТОЛИЦА...
Откривен споменик. Сви смо се још једном сетили великог Стремца. Оног који је неизмерно волео Сокобању. Богами и месо с пања, и шприцере, и мирис сокобањских ружица, у мају... и киселих краставчића, и сецканог лука с ћевапћичима... о, о, о!... у својој драгој Сокобањи господствен господин професор Стеван Сремац је и умро, нажалост, од тровања крви...
"Гледа" нас Дринкин Сремац с постамента, испред библиотеке, добро га је "погодила", то је он, стопостотно, с "оним" својим благим а надмоћним а фолклорним а хуморним а етнографским погледом на нас... на окупљене Сокобањце и њихове госте, у том лепом и свечаном тренутку откривања споменика...
После смо имали пригодан ручак у ресторану, на Врелском језеру и... и... ја уграбио тренутак да мало, макар сатак... "погледам" Сокобању...
Обишао сам два-три места где смо, некад, становали и тад сам, само на трен, видео Загу, нашу Загу...
После обиласка дворишта Вила "Цаце", дворишта где смо некад становали - "наше" куће, више, нема, ту је, сад, нова зграда... а нема, више, ни оног огромног ораха који смо деда и ја посадили, а пелцер, величине три педа, ископали у шљивару, крај "Дома културе"... обишао сам и Вила "Данче"... да се подсетим... мада смо ми становали у истој таквој која се налазила мало више, у брду... и... и... Жупана, Инвалидског дома... и погледа на Лептерију с висине, изнад Шест каца... враћао сам се, од Дидићеве чесме и досао до нашег броја у Драговићевој улици, где смо, на последњој адреси, становали и... видео сам је... њу... Загу...
Нисам имао времена да јој се јавим, придјем и започнем разговор, морао сам да се вратим у ресторан...
Стајала је у свом дворишту, причала с неком женом, иста, драга, "наша Зага", коју је много волела наша мајка, коју смо и ми много волели, њу, добру душу нашег детињства...
Тад јој нисам пришао, али јесам касније, прошле године, у новембру...
Био сам, службено, у Сокобањи, 25. и 26. новемнбра 2008, позван на Оснивачку скупштину Удружења староседелаца Сокобање...
И тад сам, циљано, имао сам времена, посетио нашу Загу...
Отишао сам до нове зграде, очигледно зидане на кредиту за сокобањске госте-туристе... Закључано, није сезона... Није било отворено ни у приземљу, лево, крај новембра, није сезона...
Погледам у суседно двориште где смо некад становали мајка, брат и ја... Нема, више, нашег степеништа, нема, више, наших улазних врата (зазидана!), нема, више, гелендера с плавим звончичима... све "избрисано"... остало, само, у сећању...
Па одем до врата старе Загине куће, до улице. Знам. Отворено! Као увек!
- Ехеј!... Има ли ког?! - подешавам свој глас на "детињи" од пре 36 година!... добро сам израчунао... од пре 36 година!... кад сам у том, Загином дворишту био!...
Излази Зага.
- Ко је? - пита.
Ја стојим на улазним вратима и кажем јој:
- Познајеш ли ме?... Ево, скинућу капу?... Склонићу наочаре?... Замисли да немам бркове, Заго... и да ми коса није седа?...
А Зага:
- Не вреди, слабије видим на ове наочаре.. Ко је то?
- Боба, Ксенијин син...
- О, Бобо!... Откуд ти?!... Хајде, удји...
Нема, одавно, Пере Петкова, нема, одавно, Тоне, Перине, нема, одавно, Персе, Перине, а нема, одавно, ни Загиног мужа Жике Периног, познатог сокобањског рабаџије... све је време однело... остала, само и сама Зага... "наша Зага"...
Кад смо одлазили, мама и ја, с малом Марином, с њом смо се, последњом, поздравили...
Питам за њене родјаке у Београду...
Она пита за Гогу...
- Бобо, кад сте одлазили, код мене сте оставили једну слику, хоћеш ли да је видиш?
- Какву слику?
- Велику...
- У уљу?
- С великим рамом...
- Шта је на њој? Неки пејзаж?
- Ма неки људи с ланцима, на рукама...
И ја се сетих: "Херцеговачко робље" Ј. Чермака. Копија. Штанцована у милионима примерака. Врло позната. "За на зид", "за изнад брачног кревета"... Оковани, Турци их оковали, Херцеговци с ланцима на рукама... не, не волим, то!... Зато смо је и оставили, нисмо хтели да је понесемо кад смо се у "фолксвагену" одселили, а кључ од стана, газдарици Бранки, предали... и са Загом се лепо опростили, лепо... лепо... али с тугом... с мало-мало маминих ствари које нисмо распродали... с кадицом у којој се, после, брчкала Марина, и с венцем белог лука, сокобањског... и с метлом на крову...
- Нек код тебе остане та слика, Заго, мени не треба...
- А хоћеш ли да је видиш још једном? - пита.
Пристајем...
Води ме у нову кућу, у стан, у приземљу. Кад смо ушли, она тражи кључ од собе где на зиду виси слика "Херцеговачко робље".
Не може да надје кључ. Нема кључа, као да је у земљу пропао! Нема га ни испод мушеме, на кухињском столу, нема га ни испод новина на креденцу, нема га ни испод линолеума испред собних врата, нема га ни у Загином џепу од кецеље, нема га ни испод посудја које се цедило... нигде нема кључа, остаде слика закључана...
На слици робље с ланцима и катанцима... овде, у њеној кухињи, закјлучана соба кључем који се изгубио...надам се не заувек... соба јој је, та, потребна...
Заго, надје ли, бре, онај кључ?!...
Или да праtимо дупликат?!...
А сад, драга Заго, наша Заго... прими много поздрава од Бобе, Ксенијиног...

Sacuvana
Sale-X
Administrator
Vodeæi tim
*****

Karma: +82/-9
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 7768


WWW
« Odgovor #89 poslato: 12 April, 2014, 01:25:03 am »

КУЋА НА ВРЕЛСКОМ ЈЕЗЕРУ

Ову песму посвећујем свом сину Павлу Маслачку

Затворићу се у обичан дан
Имаћемо кућу на дрвету
Кућу без кључа
Кућу с очима од сна
Кућу
Срце у топлој мезгри
Глас од шкрипе чвора
Прсти до лишћа руке
И десне
Док жилама тече крв мрава
Мравова из Хотела Јевропе
Од корена до врха крошње

Имаћемо кућу на дрвету
Окупану сузама плодова
Зрелих у устима јутра
Као и у паду вечери подједнако
Хуји ми желудац
У корпи гнезда
Моје гране те поздрављају
А уво
И десно
Чује откуцаје зуба на језику
Волим те волим те волим

Имаћемо кућу на дрвету
На Врелском језеру
У Сокобањи
Имаћемо има има има
Спавам у кљуну птице
Огрејан сунцем
Окупан кишом
Имаћемо

Ту сине нек буде наш дом
И рашћу рашћу
С гранама у земљи
С корењем у небу
Чекаћу те да ме походиш
Пружам ти руку
И десну
Попни се на моје гране
Усели се у нашу кућу
После тридесет година
Да дрвујемо заједно
Роса још има онај знак
Роса мог лица
Моје сузе

Боба Михић

Sacuvana
Sale-X
Administrator
Vodeæi tim
*****

Karma: +82/-9
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 7768


WWW
« Odgovor #88 poslato: 12 April, 2014, 01:23:20 am »

ОСТРВО НА ЈЕЗЕРУ ИНИСФРИ

Устаћу и отићи, отићи на Инисфри,
И тамо колибу дићи од глине и прућа, знам;
Гајићу леје пасуља и кошнице имаћу три,
И живећу срећан и сам...

Тамо ћу имати спокој јер споро ромиња мир,
Капље с велова јутра у цврчков распеван жбун;
Тамо је блистава поноћ, подне уз пурпуран вир,
А сумрак лепршања пун...

Устаћу и отићи... јер стално чаробан шум
Пљускања језерске воде слушам за јаве и сна;
Тај шум, док плочнике газим и сив прашњав друм,
Срце мог срца зна...

А сад моја песма. Нек продју, бар, три дана. Не вреди започињати раније... Шта је данас, четвртак?... Онда, у понедељак...

Sacuvana
Sale-X
Administrator
Vodeæi tim
*****

Karma: +82/-9
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 7768


WWW
« Odgovor #87 poslato: 12 April, 2014, 01:22:28 am »

Две куће на језеру

Нек ми буде дозвољено...
Мали излет у Рај звани Поезија...
Две песме. Обе су на језеру. Једно језеро је у Ирској, друго у Србији. Прва песма је Ирца нобеловца Вилијема Батлера Јејтса, родјеног 1865, у Сандимаунту, у Ирској а друга моја, Велибора Михића, родјеног 1936, у Мостару, у Херцеговини (земљи светог Саве). Шта их повезује, њега и мене, моју и његову песму? Нас двојицу - како ово скромно звучи! - повезује огромна разлика: он је све, а ја ништа; њега зна цео свет, а мене нико... А песме... па, већ је јасно, srebrno језеро... Његова песма, за мене, најлепша је песма икад испевана... свих песника и времена... а моја, за вас... па, молим вас, нисмо деца!

Sacuvana
   

 Sacuvana
Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 »   Idi gore
  Stampaj  
 
Prebaci se na: