Skip to content

Sokobanja
Putovanja: 48 sati kroz Srbiju

Kao i svi  drugi muževi, i ja sa godinama u braku stièem neophodna iskustva. Kada je pre pet godina supruga najavila odlazak na godišnjicu maturske veèeri (tj. vikend u Paraæinu), to je bila prilika da se istaknem i samostalno prièuvam dvoje sitne dece a usput obavim i sve moguæe kuæne poslove. Sada, pet godina kasnije, velikodušno sam (tj. "smo" - raèunajuæi i decu, više ne tako sitnu) ponudio vožnju do Paraæina (a i nazad), s tim da nas troje koji ništa ne obeležavamo, prenoæimo negde u širem regionu i sutra doðemo u neko doba kada se "maturanti" siti isprièaju, pa da se vratimo u Beograd i da tamo ustreptalo saèekamo 2014. godinu i novu godišnjicu mature. A kuæne poslove æemo veæ obaviti po povratku. Gem, set i meè.

Pošli smo iz Beograda u subotu, oko podne, po kišovitom danu i sve je lièilo na obièan "allez-retour" do/od srpske prestonice stakliæa.

Da baš sve  ne bude samo i jedino auto-put, kod Velike Plane smo skrenuli ka manastiru Koporin, manastiru èiju tablu - putokaz veæ više od deceniju gledamo kada idemo iz Beograda ka jugu i svaki put sebi obeæamo da æemo obavezno svratiti èim sledeæi put poðemo na tu stranu.

Kako æu to još jednom navesti  u ovome tekstu malo kasnije, ništa lepše ni logiènije nego do srednjovekovnog manastira doæi - srednjovekovnim putem. Pretpostavljam da ni u vreme Despota Stefana (Stefana Lazareviæa, Stefana Visokog ili Uzun-Stefana - po "turski": uzun = visok) po putu nije bilo toliko ošteæenja i rupa? Kako god, posle nekoliko kilometara vožnje izlazi se iz Velike Plane (zaista je velika) i uskoro se dolazi do Koporina, prateæi uredno poreðane putokaze.

Kroz kapiju manastirske porte  ulazite u pravo malo imanje, a  dalje vas ka crkvi posveæene Sv. Arhiðakonu Stefanu nizbrdo vodi puteljak oivièen bokorima ruža i ukrasnim žbunjem i drveæem . Prava mala botanièka bašta. Sa leve i desne strane nalaze se konaci i pomoæne manastirske zgrade, a u dnu imanja uzdiže se crkva - koju je Sv. Despot Stefan podigao posle Angorske bitke, 1402. godine. Manastir je mnogo puta stradao i isto toliko puta se dizao iz pepela, i kao i veæina manastira na ovom podruèju bio napušten, spaljen i razrušen u periodu od Velike seobe Srba pa sve do 19. i 20. veka. Najznaèajniji saèuvani dokumenat, spašen od propasti, danas je - delo ðakona Damjana - Koporinski Letopis.

Oko treæina  prvobitnih fresaka nekako je saèuvana tokom vekova, a meðu njima je na desnoj strani ulaznog zida naosa i freska ktitora Koporina - Despota Stefana.

Tokom radova 1977. godine na obnovi crkve, pronaðena je grobnica sa moštima, za koje je naknadnim ekspertizama zakljuèeno da pripadaju Svetom Despotu Stefanu Lazareviæu. Despot Stefan, barem mi se ponekad tako uèini, u našoj istoriji nema mesto koje zaslužuje prema onome šta je uspeo da uradi (sa Srbijom) u okolnostima koje su bile neverovatno nepovoljne po Srbiju, u periodu posle Kosovskog boja. Ako vam dopadne ruku knjiga "Vitez u doba zla" od Nikole Moravèeviæa, sve æe vam biti mnogo jasnije. Tri i po decenije vladavine Stefana Lazareviæa, koji je bio i veliki vojskovoða i strateg, dalekovidi državnik, pisac i prevodilac, narodni prosvetitelj i umetnièki mecena - nisu samo odložili upad Turske u Srbiju, veæ su srednjovekovnu državu posle teškog poraza na Kosovu doveli do nesluæenih visina u privredi i kulturi i time poslužili formiranju moderne, proevropske države. Iako "okovan" paralelnim vazalstvom i prema Turskoj i prema Ugarskoj, uspeo je da ujedini državu i da uèvrsti vlast, tako što je zvanja i titule u državnoj upravi delio prema sposobnostima i zasluzi, a ne po poreklu (neke stvari u ovoj državi su bile bolje ureðene pre 600 godina?), tako što je stvorio jaku državnu upravu i jaku najamnièku vojsku - a sve to uz borbu sa najbližim roðacima i èak roðenim bratom, Vukom.

Monahinja koju smo zatekli u crkvi, ljubazno nam je prièala o manastiru, pokazala nam skiptar, krunu i maè Despota Stefana, pozlaæene posle otkrivanja, koji se nalaze u gornjem delu kovèega sa moštima. Ako se približite æivotu, na delu blizu krune osetiæete specifièan miris koji potièe od mira iz svetiteljskih moštiju. Prièala nam je monahinja i o èudotvornosti mesta gde su mošti pronaðene, koje je, uz vodu iz obližnjeg svetog izvora kao i ustrajne molitve, pomoglo mnogim nerotkinjama da osete èari majèinstva.

A kako i ne bi pomogao, pun ljubavi duh pisca èuvenog Slova Ljubve, gde Stefan Lazareviæ, izmeðu ostalog kaže:

... Junoše i  deve,

za ljubav prikladni,

ljubav uzljubite,

ali pravo i  nezazorno,

da mladiæstvo i devstvo ne povredite,

èime se priroda  naša

božanstvenoj  prisajedinjuje,

da božanstveno  ne uznegoduje.

"Ne rastužujte, reèe apostol,

svetoga Duha Božijeg,

kojim ste zapeèaæeni

javno u krštenju."...

Bunar sa svetom vodom nalazi se stotinjak metara podno  crkve, a dok pijete vodu gleda na vas velika ikona Bogorodice. Pored crkve se nalazi i putokaz ka Crkvi Pokajnici i Radovanjskom Lugu, gde piše i da vam za tu šetnju treba oko sat i èetrdeset minuta. Druga varijanta je, naravno, da sednete u kola, ali vam treba malo raspitivanja po obližnjim selima i pojedinim raskrsnicama da ne biste zalutali, tj. promašili skretanje. Pošto smo bili u žurbi, ovu posetu smo odložili za neki drugi put. Inaèe, crkva Pokajnica posveæena je Svetom ocu Nikolaju Miriklijskom i podigao ju je 1818. godine knez smederevske nahije Vujica Vulièeviæ u znak pokajanja zbog ubistva svog kuma Vožda Karaðorða. Samo mesto gde je ubijen Karaðorðe (13. jula 1817.) nalazi se u pomenutom Radovanjskom Lugu, 3-4 km udaljenom od Crkve.

Kolima smo dalje projurili (poštujuæi novi Zakon o saobraæaju) kroz Bošnjane i Raèu, putem ka Markovcu. Ako odatle želite da nastavite ka Svilajncu, vozite oprezno da ne biste promašili (neobeleženo) skretanje sa glavnog puta. Ako ga ipak promašite, nastavljate ka Lapovu, a tu smo se ponovo ukljuèili na autoput i brzo stigli do Æuprije. Kako se ukljuèili, tako se i iskljuèili (sa autoputa) da bismo obišli i manastir Ravanicu, na nekih petnaestak kilometara od Æuprije, u zelenoj klisuri reke Ravanice.

Subota je bio  dan za ekskurzije i brojne turistièke posete manastiru, pa smo se utopili  u ðaèke kolone koje su se ulivale u portu manastira. Ravanica je okružena ostacima utvrðenja - zidina, koje su nekada imale sedam kula, a, nažalost, celim prostorom dominira novoizgraðeni konak koji je zaista mogao da bude nekako drugaèije rešen. Ali dobro... Manastir je sazidan 1381. godine, kao zadužbina kneza Lazara i kneginje Milice, u duhu Moravske škole. Tvrðava koja okružuje crkvu, verovatno je podignuta nešto ranije od crkve, dakle za vreme života kneza Lazara.

U manastirskoj crkvi, posveæenoj Vaznesenju  Gospodnjem, nalaze se mošti kneza Lazara, a sa zidova vas posmatraju portreti kneza Lazara, kneginje Milice i njihove dece, Stefana i Vuka, kao i Svetih ratnika sa maèevima i štitovima. Mošti kneza Lazara, sa mukom èuvane kroz istoriju, konaèno su svoj mir u svom manastiru - zadužbini doživele 1989. godine, taèno šest vekova posle Kosovske bitke. Posle pada srpske despotovine, 1459. godine, manastir Ravanica je delio sudbinu Srbije i naroda i doživeo mnoga pustošenja i razaranja.

Osim u crkvi, ima se šta videti i na fasadi: tu su ukrasne rozete i venci, uz dodatne ukrase na prozorima.

Istim putem  vratili smo se do Æuprije, i zatim  lokalnim putem neprimetno ušli u Paraæin. Ni jedan ni drugi grad, ukljuèujuæi i predgraða kroz koja prolazite, neæe vas baš ostaviti bez daha. Kao i u veæini srpskih gradova - nedostaje još malo energije? dobre volje? èešæih izbora? da se uredi barem ono što može i što ne zahteva puno truda (tj. novca).

I tako obavismo prvi deo naše misije - spajanje maturanata paraæinskog okruga. A nas troje, birajuæi kuda i šta dalje - odluèismo da se sjurimo do Sokobanje (naravno, i dalje poštujuæi novi Zakon o saobraæaju). Ponovo - kuæica, dugme, kartica, autoput (zaista bi bilo divno da neko konaèno uvede godišnju nalepnicu za korišæenje autoputeva po Srbiji; tj. autoputa)... Vrlo brzo stiže se do Aleksinca, a odatle treba savladati još tridesetak kilometara do banje. Zahvaljujuæi Bovanskom jezeru, koje vam pravi društvo skoro treæinu tog puta, i divnoj prirodi sa zapadne strane Ozrena, uživaæete u vožnji. Bovansko jezero je inaèe veštaèko, sa dubinama veæim od 30 metara, namenjeno vodosnabdevanju Aleksinca, kao i ribosnabdevanju ljubitelja pecanja. Kažu da se ovde brèkaju somovi od 60, amuri od 20 i smuðevi od Your browser may not support display of this image. desetak kilograma.

Ubrzo ulazite  u Sokobanju, jednu od najlepših banja Srbije, za sva vremena ovekoveèenu Nušiæevom krilaticom: "Sokobanja, Sokograd, doðeš mator, odeš mlad!" A možda bi mogao da se istakne još jedan rezultat (ali više onog asketskog) banjskog života, upuæen ženskom polu  "Sokograd, Sokobanja, doðeš deblja, odeš tanja?" Ili (zahvaljujuæi promenadi sa drvoredima platana i lipa) "Sokobanja, Sokograd - super vazduh i odlièan hlad". Pošto ja ipak nisam Branislav Nušiæ, ne bih dalje elaborirao banjske turistièke slogane...

Sokobanja se ugnezdila u dolini reke Moravice, podno planina Ozren i Devica (najviši vrh Device je sa 1187 metara za 13 metara viši od Ozrena). To je banja sa zaista dugaèkom tradicijom, još od vremena starog Rima - o èemu svedoèi i staro kupatilo "Park", koje su na rimskim temeljima podigli Turci, da bi ga kasnije obnavljali prvo Knez Miloš a zatim i drug Tito (ne baš on lièno, ali obnavljano je posle Drugog svetskog rata). Centralno šetalište ili promenada, dugaèko je više od pola kilometra, prekriveno mermernim ploèama i skoro uvek u senci starih platana od po par stotina godina. Centar Sokobanje je veoma živ, naroèito u veèernjim èasovima, kada se gosti vrate sa svojih dnevnih šetaèkih tura do Lepterije, Ozrena i drugih okolnih izletišta. Na promenadu se naslanja veliki park (gde se nalazi i pomenuto kupatilo), prošaran cveæem i fontanama, uz veliko deèije igralište imena "Sokoliæi". Pre par godina uraðen je još jedan promenadni krak pored crkve Svetog preobraženja, kao i sokobanjske osnovne i srednje škole.

Na sve strane su restoranèiæi, kafiæi, samoposluge kao i po neki kazino-kockarnica-kladionica, menjaènice, "patikarnice" - manje-više prema klasiènom izgledu i sastavu proseène ulice u centru bilo kojeg današnjeg grada u Srbiji. Tu su i svi moguæi banjski suveniri, sve ono što možete videti i po drugim banjama kao i u drugim turistièkim mestima. Ali ko još razmišlja šta æe da radi sa suvenirom u trenutku kada ga kupuje!

Cene (po restoranima, radnjama) su izgledale sasvim pristojno, a smeštaj u lokalnom hotelu "Turist" - noæenje sa doruèkom za nas troje - koštalo  je oko 4500 dinara. Hotel klasièan, u centru Sokobanje, uredno, èisto, ali ništa naroèito (tako naprimer od TV tehnike u sobi imate samo kabl za antenu, ali ne i televizor). Pomenuta suma ipak jeste velika, naroèito kada smo sledeæeg dana otkrili šta se nudi za maltene isti novac u motelu Rtanj-Balaševiæ, nekih 30 kilometara dalje, podno Rtnja. Naravno, i u samoj Sokobanji imate i hotela, i soba, i apartmana kakvih god hoæete, sigurno i jeftinijih i skupljih, i boljih i lošijih - ali kada se radi samo o jednoj Your browser may not support display of this image. noæi, to zaista nije bitno.

Inaèe, poslednja majska noæ bila je veoma hladna. Recepcionar nas je zabrinuto pitao kako smo spavali (da se nismo smrzli?) jer se te noæi pomalo zabeleo vrh obližnje planine Rtanj (a kasnije smo èuli da se još i malo više iste noæi zabeleo Kopaonik). "Sokobanja, Sokograd, i u maju - snega pad"... Ovaj putopis nekako sve više vuèe na poeziju (prim.aut.).

Koliko god bila hladna prethodna  noæ, naredni dan je bio najlepši moguæi proleæni dan, te je Banja zasijala u svom punom sjaju. Posle jutarnje šetnje, odvezli smo se do izletišta na Ozrenu, do malog, tamno zelenog jezera gde caruju pastrmke, i èuvenog vodopada Ripaljka, najvišeg u istoènoj Srbiji (skoro 20 metara). Pored jezera nalazi se mlaði brat pomenutog vodopada, zvani Mala Ripaljka. Tu je i bolnica "Ozren" gde se leèe pluæne bolesti, ali to je za one koji nisu obavili ovakvu turistièku preventivu.

Ripaljka inaèe  zna da ostane i bez vode, tokom  leta i poèetkom jeseni, ali ovoga  puta je voda ripala (lokalni sleng, ripati = skakati) svom snagom. Tako se, eto, reka Gradašnica sada pravi važna, a zamalo da èetrdesetih godina prošlog veka, posle Drugog svetskog rata, postane obièan veštaèki dovod vodene energije za lokalnu hidrocentralu!

Uz jedno popodne  i jedno prepodne provedeno u  Sokobanji, ne mogu se praviti da sam postao poznavalac njenih izletišta. Uglavnom, ko duže ostaje, ima na raspolaganju i "Popovicu" - vrh - vidikovac, manastir Jermenèiæ, izvor "Barudžija", izletišta "Oèno", "Kalinovica", Ozrenske livade i ko zna šta sve još.

Mi smo još skoknuli do èuvene "Lepterije", verovatno najpoznatijeg banjskog izletišta. Pravi turisti doæi æe ovamo peške od centra Sokobanje, a mi smo malo varali i kolima došli do samog ulaza u Lepteriju. Malo pre tog ulaza, u šumi sa desne strane, možete obiæi i crkvicu Svete Marije posveæenu roðenju Presvete Bogorodice, iz nekog 12. ili 13. veka, a porušenu u 15. veku (by Musa Kesedžija, sin Bajazitov). Èudno je kako se za mnoge manastire sa veæom sigurnošæu zna ko ih je palio i rušio nego ko ih je sagradio. Izgleda da su i u srednjem veku (vekovima), isto kao i danas, mediji (hronièari, letopisci) uglavnom jurili katastrofe, stradanja i pljaèke. Sva sreæa, crkvica se obnavlja od 2001. godine i, koliko smo spolja mogli da vidimo, sve je na svom mestu.

Kada kroèite  na Lepteriju, prvo što æete videti biæe cvetna bašta i iza nje restoranèiæ Narodne banke Srbije, sa neverovatno niskim cenama piæa (sokovi po 30-40 dinara!), verovatno da bi se nekako lakše rastegle skromne bankarske plate.

Odatle uz reèicu Moravicu kreæe staza kroz šumu, koja vas vodi sve do Sokograda. Uz laganu šetnju, a zatim i malo ozbiljnijeg pentranja (sve ukupno nekih pola kilometra), stižete do ruševina Sokograda. Ako se baš popnete na (prvu) tvrðavu, videæete u brdima i preostali deo utvrðenja, a sa druge strane videæete veæ pomenutu Popovicu. Pentranje do Sokograda je, naravno, uslov da iz Sokobanje "... odeš mlad".

A ime Lepterija? Prema legendi, kao  Romeo i Julija, zavoleše se Župan  i Lepterija, deca velikaša - vlasnika obližnjeg Vrmdžanskog grada (kakvo ime! - a i danas postoji - selo Vrmdža i Vrmdžansko jezero) i vladara Sokograda. Lepterija tako reši da pobegne kod Župana, a njen razljuæeni otac naredi slugama da je uhvate i pogube... Lepteriju pogubiše, a Župan je od tuge skoèio u najdublji vir Moravice. Tako se izletište sada naziva Lepterija, a taj vir - Župan.

Manje tragièna legenda kaže da ime Lepterija (od grèke reèi sloboda, ελευθερία) - potièe od grèkih robova koji su gradili tvrðavu Sokograd i obližnji proplanak zvali "Slobodište", na malo iskvarenom grèkom, inaèe bi to bila Elepterija. Sigurno je bilo tako, ne zvao se ja (E)Lepterios!

Sa Lepterije  možete drvenim mostiæem preæi Moravicu, odakle vodi staza do prirodnog fenomena "Bogorodica u steni". Prema  predanju, u toj se steni sakrila  Bogorodica s Hristom u naruèju, bežeæi pred Rimljanima...

Kada se od Sokobanje penjete ka opisanim izletištima, naiæi æete i na jednu veliku okuku, koju meštani od milošte zovu "Krivinèe". To je verovatno mesto sa najlepšim pogledom na sokobanjsku kotlinu i dalje, ka Rtnju...

Došao je i trenutak rastanka, pa krenusmo, onako podmlaðeni, pravcem ka Rtnju i Boljevcu, kroz selo Nikolinac. Veæ odatle poèinje da se vidi karakteristièni, kupasto - piramidalni vrh Rtnja, takozvani Šiljak, sa svojih 1566 metara visine. Onaj sneg od prošle noæi se, izgleda, veæ bio istopio. Kažu da se Rtanj može za lepih i vedrih dana videti sa Kopaonika, pa èak i sa Avale (a još kad se završi toranj... videæe se i Ozren).

Posle dvadesetak kilometara vožnje, glavni put nastavlja ka Boljevcu, a manji put se odvaja ka selu Rtanj. Mi smo pošli tim, manjim  putem, koji uglavnom izgleda kao  da su ga (oni!! zna se veæ koji) namerno preoravali kasetnim bombama. Ako baš niste nameraèili u selo Rtanj, bolje da produžite ka Boljevcu, a da zatim skrenete levo ka Paraæinu. Ako vam je stalo do vašeg automobila. Jeste da ta preèica prolazi kroz divnu prirodu (osim na jednom mestu gde vozite pored nekog depresivnog, ruševnog, zaraslog rudarskog kompleksa), ali ako ste vi voða puta a i vozaè - neæete smeti da skrenete pogled ni levo ni desno sa ovog - pravog švajcarskog druma (mislim na rupe, naravno).

Nekako smo  stigli u komadu do magistralnog puta Zajeèar - Paraæin, i upravo blizu tog ukljuèenja smestio se moderan, oko dve godine star (tj. mlad), Your browser may not support display of this image. bungalovsko - hotelski kompleks, etno-centar, itd - "Rtanj - Balaševiæ". Ljudi su se baš potrudili - tu su divno ureðeni bungalovi, prostor za poslovne sastanke, "hajduèki vajat" - sa teretanom i džakuzijima (sve ono što su nekad davno hajduci koristili), zatim hotel sa 52 ležaja (nisu svi u jednoj sobi), restoran "Hajduèka kuæa", bar, kao i tereni za mali fudbal, tenis - a grade se i dva bazena. Sve je u cveæu i engleskoj (rtanjskoj) travici, sa grandioznom fontanom, mostiæima... A što je najbolje, i cene smeštaja su veoma, veoma prijateljske. Noæenje sa doruèkom platili bismo maltene isto kao u pomenutom hotelu "Turist" u Sokobanji, a razlika je, po slobodnoj proceni, oko tri "zvezdice" u korist g. Balaševiæa. Do ovoga etno-centra možete zaista brzo stiæi i iz Beograda, a odavde možete praviti šetnje ka Rtnju (sve do Šiljka), ili skoknuti do Grze, a i do Sokobanje, Gamzigrada... Ruèak u restoranu je bio na nivou, uz rtanjsku pletenicu (meso, slaninica, kajmak) i druge specijalitete, sem što nismo pili èuveni Rtanjski èaj, endemsku vrstu koja raste samo ovde. Istina, postoji još neka pobratimska vrsta ovoga èaja ali ona raste na Olimpu. Veæ tradicionalno se, 7. juna svake godine, na dan Sv. Jovana (Biljobera), organizovano ide u berbu rtanjskog èaja.

Put nas je odavde vodio pored Crnog Timoka, preko Èestobrodice. Proæi æete i pored Krivog Vira, poznatog po krivovirskom ovèjem siru, koji svoj kvalitet duguje tome što ovce pasu aromatièno bilje koje uspeva po ovim livadama po obodima Kuèajskih planina i Rtnja.  
Grzu, poznato izletište, ovoga puta nismo obišli. Nedavno je na izletištu obnovljena i "Koliba Grza", gde možete jesti, prespavati, a onda trošiti energiju na šetnju. Nekoliko kilometara dalje je i manastir Sveta Petka, sa izvorima lekovite vode.

Pošto smo se u Paraæinu porodièno kompletirali, saznali smo i da se za poslednjih pet godina nekadašnje maturantsko društvo manje-više podmladilo, da svi super izgledaju, kao i da su svi uspeli u životu, uz, naravno, obavljenu višeèasovnu meðusobnu razmenu komplimenata. Poneko je, u meðuvremenu - od prošle godišnjice, dobio dete, a za 5 ili 10 godina, maturanti æe veæ polako poèeti da pokazuju i slike svojih unuka.  
Paraæin se, inaèe, nekako drži; broj stanovnika se, sreæom, nije smanjio za ovih nekoliko poslednjih godina.

Veæ ne znam koji put upadosmo na autoput, (inkasanti su verovatno veæ dojavljivali jedni drugima da se jedna zelenkasta opel astra veæ danima muva po autoputu i da to mora biti neka kontrola naplate putarine) da bismo kod Æuprije ponovo skrenuli ka Ravanici, kao i juèe. Ovoga puta proðosmo pored manastira, i nastavismo ka Resavici. Pre nego što doðete do Senjskog Rudnika, a zatim i Resavice, naiæi æete na odvajanje za manastir Sisojevac, posveæen Sv. Preobraženju Gospodnjem. Od glavnog puta do manastira imaæete 6 km uzanog puta, sa pojedinim deonicama od makadama, sa pomalo zemlje, sa uobièajene 2-3 rupe po kvadratnom metru - a i logièno je (ponavljam se) da do srednjovekovnog manastira doðete istim takvim, srednjovekovnim putem. Vozite oprezno, kako zbog nepreglednih krivina, tako i zbog dosta živog saobraæaja na putu - verovatno zbog ribnjaka sa restoranom koji se nalazi odmah pored manastira i koji je, oèigledno, popularno izletište.

Manastir je poznat i pod imenom Sisevac i Sv. Sisoje, i nalazi se nedaleko od izvora i desne obale  reke Crnice. Podignut je, prema razlièitim izvorima, u trinaestom ili èetrnaestom  veku, na teritoriji tadašnje Petruške oblasti (od srednjovekovnog grada Petrusa - najveæeg utvrðenog grada u srednjem Pomoravlju tokom èetrnaestog veka), koje je car Dušan 1355. godine darovao županu Vukoslavu. U ovoj oblasti podignuto je tada nekoliko manastira i ceo kraj se zvao Mala Sv. Gora (u Srbiji æete naæi i Srpsku Sv. Goru - u Ovèarsko-Kablarskoj klisuri, Resavsku Sv. Goru, u okolini Despotovca i Svilajnca, kao i Frušku Svetu Goru...)

Sisoje Sinait bio je jedan od sedam poznatih Sinaita doseljenih u Srbiju, proiguman  manastira Hilandar, blizak knezu  Lazaru, možda èak i njegov duhovnik. Sam naziv Sinait vezan je za Sinajsku Goru, tj. Sinaj kao mesto bogojavljanja i time privlaèno za pustinjake. U narodu se inaèe smatralo da je sv. Sisoje bio pokrovitelj lekara i ondašnje medicine. I, za kraj što se naziva i toponima tièe - da kažemo i da onaj drugi naziv - Sisevac, potièe od imena obližnjeg brda karakteristiènog oblika, a kasnije i naselja istog naziva.

Manastir je imao barem dva velika stradanja - od Tatara u trinaestom veku, i od Turaka, posle Velike seobe Srba, 1690. godine, kada su na Ðurðevdan Turci upali u portu i poubijali silan narod koji se okupio na službi Božjoj. Ubijeni su baèeni u obližnju reku Belicu, a devojke, da bi oèuvale svoju èast, skakale su u reku povlaèeæi za sobom i napasnike - Turke. Od tada je narod ovu reku, pocrnelu od srpske krvi, prozvao - Crnicom. Manastir je potpuno obnovljen tek 1996. godine.

U Senjskom Rudniku, rudarskom naselju iz sredine 19. veka, možete videti i Muzej ugljarstva. Ustvari, celo naselje je praktièno grad-muzej. Ovaj "eksponat" je zvanièno otvoren 1980. godine, da bi kasnije bio proglašen spomenikom kulture od velike važnosti za Republiku Srbiju.

Prošli smo  zatim i kroz Resavicu, bez zadržavanja (ne može se baš sve videti iz prvog puta), a tu smo videli i jedinu patrolu policije u svih 600 km preðenog puta! A baš sam mislio da æemo prvih nekoliko dana po usvajanju pomenutog novog Zakona o saobraæaju naiæi barem na deset patrola!

Mesto Resavica je takoðe rudarsko mesto, vezano za resavsko-moravski ugljeni basen po imenu Rembas. Smešteno je odmah uz reku Resavicu, na obroncima Kuèajskih planina. Inaèe, sam put koji vodi kroz Senjski Rudnik i Resavicu ka Despotovcu, to jest ceo taj predeo, iako okružen predivnom prirodom - ipak izaziva izvesnu nelagodnost - zbog zapuštenih zgrada, dosta lošeg asfalta, nekog siromaštva i depresije koja provejava ovim krajem? Nažalost, tek kada proðete neke delove Srbije, možete videti kako zaista izgleda naša zemlja, uz veæ izraubovani aksiom da Beograd svakako nije Srbija. Takoðe, možete zakljuèiti i da su u pojedinim oblastima i delovima Srbije obnovljeni, renovirani i podizani jedino crkve i manastiri, a da preostala - klasièna državna infrastruktura i obim radova na njima daleko zaostaju - za Crkvom... Time ne želim da kažem da ne treba obnavljati manastire, veæ upravo da se sve može kad se hoæe, pa èak i kada nema dovoljno novca.

Posle nekoliko kilometara stižete i do Resavske peæine. Za posetioce je otvorena do 17 èasova, dok za slepe miševe radi non-stop. Peæinu smo veæ videli ranije, a doæi æemo i ponovo, tako da smo ovoga puta jednostavno ignorisali putokaz. O peæini samo toliko da je, zahvaljujuæi prirodnoj klimatizaciji, u njoj uvek 7 stepeni, tako da se za takvu turistièko-speleološku akciju obavezno mora poneti džemper i (ili) jakna, pa zato možda nije najbolja ideja naiæi usred leta do peæine, tj. sa 40 stepeni uæi direktno u frižider. Your browser may not support display of this image.

Izlet do Resavske peæine, ukljuèujuæi posetu Manasiji, Parku  maketa (o tome u daljem tekstu), možda i "Resavskoj Svetoj Gori", kuæi Stevana Sinðeliæa, vodopadu Veliki Buk kod sela Lisine na obroncima Beljanice - to vam je idealan jednodnevni program. S obzirom da je ceo ovaj putopis nastao na osnovu samo dva dana puta, a da pritom ne posedujemo "betmobil", jasno vam je da ipak nismo sve mogli da obiðemo.

Your browser may not support display of this image. Dakle, kada se iz pravca Resavice približite ulazu u Despotovac, i kada veæ proðete odvajanje za Resavsku peæinu, sa desne strane æete videti jedno interesantno mesto, ne baš najbolje obeleženo, ali koje svakako morate da posetite. Ako hoæete da vidite u jednom danu, i to za 10-15 minuta, sve najvažnije srpske manastire, obavezno doðite ovamo. Naime, ovde se nalazi (a mesto se tako i zove) Park maketa - gde su izložene makete Graèanice, Sopoæana, Ravanice, Žièe, Studenice, Deèana i drugih naših manastira, u srazmeri 1:17 u odnosu na njihovu stvarnu velièinu. Na istom mestu možete videti i neke od modela etno-kuæa Srbije. Radno vreme je od 10 do 18 èasova - pa naiðite. Autorima ovoga parka svaka èast i na ideji i na uloženom trudu. Prava turistièka atrakcija.

Posle još nekoliko kilometara, stiže se i do Manasije, poznate i kao manastira Resava. Nalazi se u podnožju Beljanice, u klisuri reke Resave, a opkoljen je zidinama kao pravo srednjevekovno utvrðenje, sa 11 kula, i zadužbina je Despota Stefana Lazareviæa. Sagraðena je negde izmeðu 1408. i 1418. godine. Tu je radila i èuvena resavska prepisivaèka škola, danas predstavljena kao restaurirana knjižnica sa stalnom izložbenom postavkom. Književni rad je svoj puni procvat doživeo za vreme Konstantina Filosofa, biografa Despota Stefana.

Manasija pripada Moravskoj školi  gradnje, ali sa malo drugaèijom, specifiènom  fasadom. Crkva je posveæena Svetoj Trojici.

Nažalost, zbog èestih razaranja, turskih i kasnije  austrougarskih, uništena je polovina, a po nekim procenama i dve  treæine živopisa manastirske crkve. Posle skidanja olovnog krova, crkva je više od jednog veka bila izložena kiši i olujama, a zbog velikog ošteæenja i današnja priprata je veæim delom novijeg datuma.

Na zapadnoj strani hrama, levo od ulaza, prikazan je Visoki Stefan kao ktitor, kako prinosi model hrama Svete Trojice. Najistaknutije i najpoznatije freske Manasije su i sveti ratnici u pancirima, Areta, Nestor i Nikita, sa maèevima i kopljima, zatim Ruka Gospodnja koja drži duše pravednika, a veliko kube je oslikano figurama starozavetnih proroka i figurama patrijarha, ukupno njih dvadeset i èetiri. U manastiru se nalazi i grob Despota Stefana. Ako ste pažljivo èitali i poèetak putopisa, videli ste da sam veæ pisao kako se despotove mošti nalaze u Koporinu. Nažalost, u crkvi zaista postoje razlièita viðenja o mestu gde je sahranjen Stefan Lazareviæ, tj. o mestu gde su naðene njegove mošti. Ima razlièitih tumaèenja, o kojima nema smisla ovde dalje pisati. U Your browser may not support display of this image. svakom sluèaju, i za posmrtne ostatke iz Koporina, i ove iz Manasije, struènim ekspertizama je dokazano da su u bliskom, prvostepenom srodstvu sa Knezom Lazarom. Jedna od verzija je, pošto je u Manasiji glava naðena odvojena od tela, da se radi o Vuku, Stefanovom bratu i Lazarevom sinu, koga je turèin Musa uhvatio i odrubio mu glavu...

Ali ne bi ovo  bila crkva niti manastir da osnova svega nije vera. Verujte u koju god hoæete istinu, a svoje "dileme" æete najlakše rešiti tako što æete obiæi i Manasiju i Koporin. Sa druge strane, ni posle toliko vekova, ništa ne može umanjiti znaèaj, slavu i mesto koje Stefan Lazareviæ ima kako meðu srpskim svecima tako i meðu velikim državnicima i ratnicima. Još za života, poštovali su ga i veliki han Timur, i ugarski kralj Sigismund, i sâm Bajazit, a turski hronièari su ga svuda pominjali sa velikim poštovanjem, sa nadimkom Kodža-despot ("kodža", turski: veliki, uvažen, poštovan).

Po obilasku crkve, svratili smo i u manastirsku  prodavnicu, kao i svaki proseèni turisti, a kroz prièu sa monahinjom  koja je tu bila, tj. prema njenom akcentu, videli smo da joj srpski nije maternji jezik. Ukratko, radi se o monahinji po nekadašnjem svetovnom imenu Bridžit Lord - ovde je zovu sestra Brigita, poreklom iz Irske, iz okoline Dablina. Iz Irske, pa preko Engleske i Jerusalima, ova žena je našla sebe u pravoslavnoj veri, u Srbiji, u Manasiji. Èudni su putevi gospodnji.

Da joj olakšamo komunikaciju, razmenili smo nekoliko reèenica i na engleskom jeziku, a vidno se obradovala kada sam rekao kako sam par godina na poslu radio zajedno sa njenim zemljakom iz Dablina, našim finansijskim konsultantom. Prièi nikad kraja, kupismo na kraju slavsku sveæu, mirišljavi sapun made in Manasija, i pozdravismo se sa monahinjom Brigitom - do sledeæeg viðenja.

Ostavismo i  Manasiju iza sebe i krenusmo pravo  kuæi, u Beograd. Na lokalnom putu za Svilajnac, uèiniæe vam se da je vaš auto aktivirao warp 3 brzinu, jer æete za par minuta proæi kroz Medveðu, a zatim doæi i do Subotice! Nije greška - veæ se na putu nalaze dva sela, imena identiènih onim poznatijim mestima sa juga i severa Srbije. Ako se izmeðu ta dva sela ustanovi neko novo naselje, najbolje da se zove Jagodina, ili Kragujevac, da se ispoštuje "proporcija"...

Svilajnac je i  dalje "zakon" za sva mesta i  gradove kroz koja smo prošli u  ova dva dana. Sve je na svom mestu, èisto, uredno, jednom reèju apsolutno neverovatan doživljaj (ustvari to su tri reèi) - uglavnom, kao da se ne nalazite u (proseènom) srpskom gradu. Pošto (is)forsirate i Veliku Moravu, eto vas ponovo na autoputu, odakle vas taèno 100 kilometara deli do centra Beograda. Uz kišu i prilièno gust saobraæaj, oèekivali smo barem pola sata èekanja na Bubanj Potoku. Za divno èudo, za par minuta smo veæ jurili (poštujuæi novi Zakon o saobraæaju) uz brdo posle naplatne rampe i, onako zdravo umorni, završili našu 600 kilometara dugaèku turneju po Srbiji. Zaista ne preporuèujem ovakav program za dva dana, veæ samo, kroz ovaj tekst, skreæem pažnju da za predivne turistièke varijante i zanimljiv vikend - ne treba neko posebno planiranje veæ samo malo dobre volje i avanturistièki duh. Noæenje u hotelu, barem jedan ruèak u restoranu, putarina i tridesetak litara benzina su glavni troškovi koje treba da imate u vidu. I, uslov svih uslova - trebalo bi da ste u braku sa gospoðom koja maturske veèeri slavi van Beograda. Tada vam ne gine putovanje: "Sokobanja, Sokograd - pa Paraæin i Beograd".

Piše: Slobodan Ogrizoviæ

Komentari (0)Add Comment

Napišite komentar
smanji | povećaj

busy