Skip to content

Sokobanja
Poznate liènosti
 
Sve do Drugog svetskog rata, banja pod Ozrenom je poznata po umetnicima i boemima koji su je posecivali. Bila je najboemskija banja na Balkanu. Jedan od njenih najcešcih posetilaca, Stevan Sremac je ovde i umro, u leto 1906. godine. Najcesce su do rata i posle rata dolazili Branislav Nušic, Ivo Andriæ, Rodoljub Colakovic, Meša Selimovic i Vasa Cubriloviæ.
 
 
 
Najduže se pamte Nušicevi stihovi: «Sokobanja, Sokograd, dodeš mator, odeš mlad», koje je naš komediograf smislio za svog prijatelja fotografa Sinišu Ristica iz Sokobanje. Nušic je oduševljen ovom banjom, napisao „nešto“ na Risticevim fotografijama, ne bi li ih bolje prodavao, kao razglednice. Prodaja te razglednice je cvetala narednih 27 godina. Nušiceva izreka verovatno nikada nece biti zaboravljena
 
Andriæ je, takode, rado dolazio u Sokobanju. Prvi put je ovde bio 1942. godine, a zatim je ovde ponovo dosao 1971. godine. Godine 1972. u Sokobanji su zajedno boravili Ivo Andriæ i Meša Selimoviæ. Iz 1942. godine ostalaje skica koju je Andriæ nacrtao u vreme kada je u Banji boravio kao ilegaini posetilac. Slikar, beogradski umetnik, Sokobanjèanin, Dušan Mickovic, seæa se kako je nastala: «Jednom prilikom, dok sam skicirao stari sokobanjski grad, Ivo me zamolio za papir. Zeleo je da nacrta isti motiv koji sam i ja radio. Iznenadio me je prijatno, uspelim crtezom.» „Sokobanjski spomenar“ Todoroviæ S., 1998
 
Iste godine, po sopstvenom kazivanju ovog knjizevnika, rodila mu se ideja o romanu «Na Drini cuprija». U «Znakovima pored puta» Andric je ovekovecio i dva motiva iz Sokobanje: «Na visovima Ozrena, iznad Sokobanje, raste i cveta bozur; njegovi cvetovi lice zaista na krupne rane i imaju boju teške, tamno-crvene boje» „Znakovi pored puta“ Ivo Andriæ «Sokobanja je jedna od retkih klimatskih nasih stanica gde se danju i nocu oseca da na ovom svetu ima vazduha i da u vazduhu ima svezine i mirisa.»
 
 
 
«Banja je planinama okruzena, ima šuma, ima izvora; ali najlepšije u njoj i nad njom, njen osobiti vazduh, radostan vazduh, umiljt vazduh. Èovek oseti nepoznato dotle zadovoljstvo sto ima pluca, sto po prirodi neprestano diše. Tu covek sazna da je i srcu mio vazduh. Negde kraj izvora, pod planinom, srce vise ne poteze da pumpa i radi; ono se odmara, a grudi, prepune èistog vazduha, dizu i spustaju srce kao na oprugama. Srce u Sokobanji ne tuèe, ne lupa, nego se ljuljuška.» Isidora Sekuliæ