Skip to content

Proleæe u Sokobanji
sokobanja

Sija proleæe u mom oku,
cvrkuæu svetlice snova u noæima.
Divna moja Soko Banjo,pevam ti pesmu,
radujem se svakom danu,
sve poetske reèi u tebi ne mogu da stanu.

Verujem zvezdi što u meni treperi,
nadu mi daje Ozren što ovog jutra,cveta,
nebo je tvoje,jutros,plavo,najplavlje,
svaki susret sa tobom,meni je slavlje,
Divna Soko Banjo,ti si moje ojaèano zdravlje.

Oazu smeha nalazim svuda u tebi,
putevima i stazama što koraèam,
tvojim rajskim predelima kao od šale,
Mila moja Banjo,toliko toga želim ti reæi,
da opišem tvoju krasotu, reèi su tako male.

Dok njušim vetar sa Ozrena
i èekam slavuje i laste,
iz poete,nezaborav izvire tvoj lik,
želja za tobom, je nebobolni krik,
Cvetlice moja,uzdah za tobom,raste li raste.

Ti pogledaj,proleæe rano se budi,
u mom srcu potoci mirišu,
na rtanjcko poljsko cveæe,
a sa juga na vilnu kosu,
na behargranu lacta doleæe.

Svetice,radosti moja,hoæu,
da te jutros probudim
sa crvkutim ptica,stanarica,
da ti zvezde nebopeva zamrsim u kosi,
Da Te podignem nebu bez granica.

Zažubopiše reke tvoje,
prosvetaše sa Ozrena potoci,
a nebesa plava spystiše granu,
sa nebodirnog svoda,
zažubori poetska misao,
razleteše ce rode,polete i voda!

Jagoda Marinkoviæ
Komentari (0)Add Comment

Napišite komentar
smanji | povećaj

busy