Skip to content

SOKOBANJA, SOKO BANJA

Google+
Sokobanja

Reklame


Konak Nataly
Konaci Romanov
Vila Živković, Sokobanja
Vila Dinka, Soko Banja
Vila Natalija
Vila Fantazija
Apartmani Fantazija
Pansion Sunny
Apartmani doktor Gaše
Apartmani Banjica
Studio Ljilja

Statistika

Na sajtu su trenutno 16 gost/a i 0 član/a.
mod_vvisit_counterDanas578
mod_vvisit_counterJuče2436
mod_vvisit_counterOve nedelje3014
mod_vvisit_counterOvog meseca32873
Od Sokobanje do Oštre čuke i nazad Ĺ tampaj

Planina Devica nalazi se južno od Sokobanje, reklo bi se da se nadvija nad njom. Kako joj i ime govori, pitoma je, blaga, osim jednog dela, koji je i najlepši na celom području: to je vrh Oštra čuka (1174 m). Ovaj vrh je jedna stenčuga, sa tri strane sveta potpuno nepristupačna, opasna, izuzetan vidikovac, a istovremeno i tačka koja se odasvud sa juga i i istoka Srbije može uočiti.

Posmatamo li područje planine Device sa, na primer, Suve planine, uočićemo večiku sličnost između Oštre čuke i Rtnja. Čak se i nalaze na istoj liniji pogleda. Zapravo, oni koji ne obrate pažnju, pomisliće da se odjedanput Rtanj znatno pomerio na jug. Tek na drugi pogled, videćemo da je rtanjska piramida ipak znatno viša i prostranija u odnosu na ispupčenje planine Device.

Rtanj, tako, svoj vrh zariće, poput koplja, među oblake, dok će se Ošta čuka na tom poduhvatu zaustaviti negde na pola puta, paraće nebo, ali samo „do negde“.
Prvi sused Device – planina Ozren, zatim sama Devica i nešto severniji Rtanj uokviriće jedan lep, zanimljiv, mističan „planinski trougao“.
Dok se na Ozrenu i Rtnju godinama unazad okupljaju planinarski hodočasnici, dotle je Devica nekako bila i ostala netaknuta.

Za nas sa juga Srbije, a pogotovo iz Niša, Devica je blizu i pristupačna, naročito ako se uputimo starim putem ka Sokobanji, preko sela Vrelo i Jezero. Tu možemo stati na prevoju koji je nazvan Vlasina, koji razdvaja Ozren i Devicu, i za manje od sat vremena doći na vrh Oštra čuka.

Sa tri strane, pa i one sa puta kojim smo došli, uspon na Oštru čuku činiće se nemoguć bez znanja u slobodnom penjanju i posedovanja odgovarajuće opreme. Ipak, postoji i četvrta strana, ona istočno od vrha, i obeležena staza će zaobići sav taj kamenjar i zastrašujuće odseke, i blago se popeti na vrh. Dalje možemo produžiti i ka najvišem vrhu Device, Čapljincu, visokom 1187 metara, koji se u odnosu na Oštru čuku nalazi jugoistočno.

Devica je jedna od onih planina gde najviši vrh nije i najatraktivniji i najlepši, uz ogradu da je u izlaganju svakoga prisutan subjektivizam.

Međutim, ovaj kratki uspon sa prevoja Vlasina, nije ono što želimo da privuče pažnju čitaoca.

Namera nam je, ovde, da opišemo jednu mnogo zanimljiviju i dužu stazu, ali sasvim laganu, što se planinarskih ocena tiče. I da pohvalimo divne ljude iz Sokobanje, članove novoosnovanog planinarskog kluba „Oštra čuka“, te neverovatne entuzijaste, koji su uredili kružnu stazu od Sokobanje do Oštre čuke, i nazad ka banji, dužine nekih 22 kilometra.

U julu mesecu 2011.godine, po upoznavanju sa sokobanjskim planinarima, rešismo da nas oni provedu stazom koju su koji mesec pre toga očistili, obeležili, premerili.

Nismo uopšte očekivali da na onakav način možemo biti dočekani, niti da toliko entuzijazma može biti uloženo u pripremu jedne planinarske staze, valjda zato što smo do tada na Devicu išli gore pomenutim kraćim putem.

Danima pre našeg susreta, javnost Sokobanje bila je upoznata sa našim dolaskom. Tačno u dogovoreno vreme, u centru Sokobanje, kod čuvenog „Miloševog konaka“, veliki broj tamošnjih planinara i građana dočekao nas je iskrenim osmehom, ljubaznošću... Toliko se vodilo računa da sve protekne u najboljem redu, da je svaki učesnik dobio overenu učesničku knjižicu za uspon!



Mnoge Nišlije bile su pomalo zbunjene ovakvim dočekom, ali kada osetimo da smo nekome iskreno dragi, da se neko potrudio oko našeg dolaska, šta drugo reći, osim jednog velikog hvala...hvala na svemu, i hvala što možemo nešto naučiti od vas, dragi prijatelji iz Sokobanje.

Prvih stotinu metara, simbolično, vodi preko šetališta u Sokobanji. Preko leta, ovaj dragulj Srbije pun je gostiju i namernika, svih uzrasta, a mi smo bili ponosni što šetamo promenadom gde su nekada slobodno vreme provodili i knjaz Miloš, i Stevan Sremac, i Branislav Nušić... Oni u frakovima, sa šeširima i obavezno drvenim, elegantim štapovima u rukama, mi, opet, u gojzericama, sa kačketima i planinarskim štapovima na rasklapanje!

Zatim, postepeno prolazimo pored sve ređih kuća u Sokobanji, napuštamo banjsko jezgro i penjemo se putem na kome od samog početka ima i planinarskih putokaza, smeštenih uz one koje pokazuju put do staza zdravlja i zdravstvenih centara.

Golemi kamen
Golemi kamen

Vrlo brzo nam se ukazuje, ka severu, cela Sokobanjska kotlina i, naravno, moćni Rtanj, u tom savršeno vedrom danu.

Predviđeno je prvo veće zadržavanje na vrhu Golemi kamen, nešto višem od 500 metara. Do njega vodi šumska staza, sa postepenim usponom, stalnim, ali ne i prenagljenim. Gusta listopadna šuma je dobrodošla zaštita od sunca koje nemilosrdno peče. Staza je ne samo obeležena tako da niko u njoj ne može zalutati i pogrešiti, već i savršeno očišćena. Kažu naši domaćini, obeležili su završetak školske godine tako što su sokobanjske osnovce i srednjoškolce izveli na Oštru čuku. A stazu su pre toga pripremili, tako da nikakvo suvišno rastinje ne ometa kretanje planinara.

Eto nas i na Golemom kamenu. Ispod litice, ugledasmo, tik iznad desne obale reke Moravice, ostatke drevnog vizantijskog Sokograda. Opet, nešto dalje, rtanjski masiv sa piramidom! Kao da dodatno motri na sve planinare.



Naizmenično se fotografišemo. Blizu četrdesetak ljudi se uputilo ka Oštroj čuki, a ovom prvom vidikovcu ne može stati više od par nas. Međutim, strpljenje se isplati, a ugledavši moćnu starinu Sokograd, već se javljaju obrisi buduće dvodnevne akcije niških planinara u Sokobanji, gde bi u jednom danu prešli stazu na kojoj smo, a drugog dana bi uređenim stazama išli do Sokograda i nazad.

Nastavljamo dalje... Još smo u šumi, i dalje se penjemo, lagano, postepeno, bez ijednog iole zahtevnijeg dela. Na polovini puta ka Oštroj čuki, izlazimo iz šume i naizlazimo na cvetnu livadu. Pravo vreme za nešto duži odmor. Do sada, Oštru čuku nismo mogli videti. A mi koji smo toliko puta bili na njoj, ali uvek iz pravca prevoja Vlasina, sada nestrpljivo očekujemo da je spazimo sa njene severne strane. Kakva li je, pitamo se?


ispred Oštre čuke

Nedugo po prolasku livade, eto i dugo očekivanog prizora: na zapadu, desno od nas, masiv Ozrena, sa najvišim vrhom Leskovik. Sav je ozeleneo, potpuno drugačiji u odnosu na prizor koji viđamo kada se oktobra meseca otisnemo na poznato planinarsko okupljanje.

Pravo ispred nas, jedan prkosni ozeleneo šiljak – to je Oštra čuka. Štrči tako ovaj vrh iznad okoline, svugde su blagi predeli, livade, pašnjaci, šumarci. Na vrhu se uočavaju dva obeležja – krst i barjak, kao dobrodošlica planinarima. Dodatni motiv da se i popnemo na njega. Još samo malo smo na stazi, a onda otpočinjemo završni uspon na Oštru čuku, preko livade, sa jedine strane vrha gde nema opasnog kamenja.


Livada ispred Oštre čuke

Posmatrajući svuda oko nas, ka Rtnju, Ozrenu, Jastrepcu, Svrljiškim planinama i Suvoj planini, uočivši plodno Pomoravlje na zapadu, korak po korak, dođosmo i do tačke odakle su se, na dohvat ruke, mogli uočiti veliki, beli, drveni krst, i srpska zastava, koja jedva da se pomerala na sasvim slabom povetarcu.

Na Oštro čuki smo, okončali smo prvu polovinu našeg pohoda. Ponosni na naše prijatelje, a ponosni i na zastavu i krsti pod kojima smo. Još jedno prijatno iznenađenje naših domaćina je tu – knjiga utisaka, zaključana u kapiji pored krsta. Onda pečat sa obrisima vrha. Ostali bi još dugo, dugo na Oštroj čuki... No, imamo još dosta toga da vidimo. Sledi spuštanje, i povatak u Sokboanju. Kružnom stazom, koja će se u povratku razlikovati od ove koju smo prešli. Pravi kuriozitet je da ćemo u povratku, možda i neprimetno, da i nismo toga svesni, preći sa Device na Ozren, i u Sokobanju, preko jezerceta kod plućne klinike, i naselja Podina, ući u kasno popodne.


na vrhu Oštre čuke

Podno Oštre čuke, ispod zapadne litice, nalaze se ostaci jedne prastare crkve. Razne priče kolaju ko je i kada podigao to zdanje, od koga je ostalo tek uokvireno kamenje koje je nekada bilo temelj objekta. Ipak, vernici i meštani okolnih sela rado dolaze ovde, pale sveće, održavaju tradiciju. I narod ovdašnji naziva je „vidovdanska crkva“. Ostaje da se nadamo da će jednog dana biti i obnovljena.





Srećemo i planinare iz Aleksinca i Republike Srpske. Ovi drugi, iz daleka, po prvi put pohode planine u okolini Sokobanje i Aleksinca. Razmenjujemo iskustva, nazdravljamo i međusobno se pozivamo na buduće pohode i avanture.

Stari put Niš – Sokobanja uzima se za granicu između Ozrena i Device. I ne primetivši da smo na drugoj strani puta, kod čuvene česme izvora Šopur, zagazismo na ozrensku teritoriju. Hladna voda u vrelom letnjem danu, ima li šta prirodije?

I dalje hodamo po stazi koja je obeležena tako da bi svi, pa i oni najiskusniji planinari, morali da za to odaju priznanje Sokobanjcima.




Povremeno se okrećemo, iza nas je Oštra čuka u ko zna kom po redu prikazu. Uvek drugačija, ali sve lepša i lepša. Stižemo do malog jezera kod klinike za plućne bolesti. Prvi znak da smo pred Sokobanjom. Pri kraju pohoda, doživljavamo nešto što će zauvek ostati u sećanju – obilazak vodopada Ripaljka. Malo ispod plućne klinike, postoji uređena staza, sa drvenom ogradom. Što više niz nju idemo, to kroz vazduh sve jače dopire huk vode. Iza leve okuke, imalo se šta i videti: ogroman, nekoliko desetina visok vodopad, prilično uzan, ali snažan. Može mu se sasvim prići. Onako umornima, kapi vode koje se raspršavaju po nama itekako prijaju. Sokobanjci s ponosom tvrde, kako je ovaj vodopad jedno od prvih zaštićenih prirodnih dobara u Srbiji, iz vremena neposredno posle drugog svetskog rata. Dobrih pola sata smo se divili moćnom vodopadu i uživali u njegovom hladu i osveženju!

Vodopad Ripaljka

Još par kilometara severno, i već prolazimo kraj prvih kuća.

Naš prvi zajednički pohod sa dragim planinarima iz Sokobanje se privodi kraju. Sva očekivanja su prevaziđena. Divni ljudi, planinari, naši novi prijatelji. Oni koji, tog dana, iz dragog nam Niša nisu krenuli na ova izlet – kasnije su se pokajali. Srećom, te će biti još mnogo prilika za ispravku.

Drago nam je da je sada i treća planina u okolini Sokobanje potpuno spremna za doček i mnogo većeg broja planinara nego što je ovoga dana bilo. Ne bismo se iznedili kad bi naši domaćini do sledećeg susreta prokrčili još koju stazu kroz Devicu i Ozren.

Oni su pravi primer kako se voli svoj kraj i kako se čini sve da on bude čistiji, lepši, srećniji.

Miroslav Dokman, Niš
Komentari (0)Add Comment

Napišite komentar
smanji | povećaj

busy
 
< Prethodno   Sledece >

Reklame


Milevkini Dvori Mužinac
Apartmani Relax
Apartmani Erdeljanov
Apartmani Markovic
Vila Čair
Apartmani Bajić
Vila Petrov Sokobanja
Kaskade & Panonija - pansion i apartmani

Prijavljivanje







Zaboravili ste lozinku?
Nemate nalog? Napravite nalog

Informacije

Sokobanja

je poznata banja u centralnoj Srbiji. Sokobanju krasi predivna priroda, okolina, brojna izletišta i kupališta. Posetioce najčešće interesuje privatan smestaj sokobanja, sokobanja studija ,  sokobanja smestaj sa vaucerom, sokobanja privatan smestaj cene 2017, sokobanja nekretnine i soko banja privatni apartmani .

Kontakt

Info centar Soko Banja 018-833-988 info@soko-banja.org

Smeštaj

Prethodne i ove godine privatni smestaj sokobanja 2017 je postao popularan zbog vaucer Sokobanja sobe mogućnost. Mnogi stanodavci ponudili su ovu mogućnost gostima. Cene smestaja u sokobanji 2017 iste su kao i lane. Izdavanje stanova u Sokobanji kao i izdavanje sobe Sokobanja kao i sobe sa kupatilom u Sokobanji sada se nude preko vaučera. Soko banja smestaj sada se nudi na nekoliko načina u nekoliko kategorija: