Skip to content

Sokobanja
Konaci Romanov
Vila Živkoviæ, Sokobanja
Vila Dinka, Soko Banja
Vila Natalija
Smeštaj Stankoviæ u centru Sokobanje
Apartmani Banjica
Sokobanja smestaj
Studio Ljilja

Anketa

Novu godinu proslaviæu:
 

Statistika

Na sajtu su trenutno 1 gost/a i 0 clan/a.
mod_vvisit_counterDanas116
mod_vvisit_counterJuce954
mod_vvisit_counterOve nedelje1070
mod_vvisit_counterOvog meseca21439
Sokobanja... Sokograd: Grad sokola, sokolica i tradicije
Tradicija Sokobanje, praæena porodiènom sagom Hadži-Pavloviæa, èiji rodoslov datira iz 1770. godine.

Sokobanja se široko protegla Moravskom dolinom, raznizala po padinama Ozrena, trajala i rasla u zaštitnièkom zagrljaju Rtnja. Poznata još iz vremena neolita, Rimskog carstva, robovala je pod Osmanlijama a konaèno je osloboðena 1833. godine. U Kneževini Srbiji, pod vladavinom Miloša Obrenoviæa, ona postaje centar Banjske nahije, u èijem sastavu su bili srezovi: banjski, aleksinaèki, timoèki, ražanjski i zaglavski. Sokobanjski srez je 1891. godine imao 29 naselja, 2.933 doma i 20.000 stanovnika. Njenom brzom razvoju doprinose osam esnafa, 44 zanatlijske radnje, otvaranje prve škole, uvoðenje poštanskog saobraæaja, kaldrmisanje ulica, uvoðenje pravila o banjskom leèenju, i nešto kasnije dolazak telegrafa. Kroz istoriju privlaèila je mnoge znamenite putnike: od Evelije Èeleblije, Vuka Karadžiæa, Milana Ð. Miliæeviæa, Tihomira Ðorðeviæa, Feliksa Filipa Kanica do dr Emeriha Lindermajera.



Mineralnih voda nema mnogo u aleksinaèkom okrugu, ali jedna je vredna za sve, pisao je 1876. godine Milan Ð. Miliæeviæ (1831-1908) u knjizi “Kneževina Srbija“. To je èuvena Aleksinaèka banja, èetiri sata na sever od Aleksinca, na južnoj strani Rtnja, pod planinom Ozrenom. Ova se banja piše još i Sokobanja, zato što malko više nje, na jednom grlu od stena, kroz koje prodire Moravica, ima stari gradiæ, koji se zvao Soko. Voda je poznata odavno, još Rimljani su tražili leka u njezine sile: to se potvrdilo ostacima od zgrada rimskih, koje su tu bile. Miliæeviæ još citira ðenerala Šmetau, koji je 1771. pisao: Varošica Banja vrlo je krasno mesto; tu ima i jedan stari gradiæ koji izgleda veoma davnašnji; imaju i kupatila za koje se kaže da su divotna. Ozidana su od mermera, i drže se vrlo èisto. Turci tu dolaze sa svih strana, pa èak iz Azije.

Feliks Kanic (1829-1904), austrijski arheolog i putopisac, obilazeæi Srbiju, 1860. i 1864. godine, posetio je Sokolovu banju, i oduševljen napisao: Malo je u Srbiji reènih dolina tako bogatih živopisnim lepotama kao što je Moravske dolina. U Sokobanji je sreo Kneza Miloša, 1860 godine, o kome je ostavio svedoèenje: Knez Miloš je odseo u maloj zgradi sreskog naèelstva, pred kojom je njegova šaroliko kostimirana konjièka telesna garda postavila svoje šatore. Prisustvo kneza privuklo je u Sokobanju mnoge ugledne liènosti. Ispred banjske zgrade šetao se “otmeni svet”. Videle su se gospoðe u bogatoj narodnoj nošnji u društvu oficira i kicoški odevene gospoðe...“
(Feliks Filip Kanic, Srbi i stanovništvo, Logos art, Beograd, 2007.)

Banja je bila vlasništvo države, ali osim kupatila nije bilo nikakvih udobnosti ni raskoši. Ono što je Banju èinilo posebnom bilo je postavljanje dr Leopolda Erliha, (dr Ðorða Novakoviæa) lekara za celokupno lekarstvo, koji æe službovati u Sokobanjskom srezu po osloboðenju od Turaka, od 1835. do 1847. godine. U Sokobanji borave lièni lekari Knjaza Miloša: dr Karlo Beloni (1806-1878), dr Laza Lazareviæ (1851-1891) i dr Emerih Lindermajer (1806-1883). Dr Lindermajer zadužen od Knjaza da ispita lekovitost banjskih izvora, objaviæe „Opis mineralnih voda u Srbiji“.

Prvu regulaciju planske gradnje Banje uradiæe 1888. graðevinski inženjer Roman Balajnski. Po njemu æe staza preko Tetomira grada i vodopada Ripaljke, dobiti naziv Romanski put. Dragoljub Jovanoviæ (1890-1970), poznati fizièar, profesor beogradskog univerziteta, uèenik i saradnik Marije Kiri, dao je prvo nauèno tumaèenje lekovitih svojstava radona u banjskoj vodi i vazduhu. Njegov rad O radioaktivnim pojavama i prisustvu retkih gasova u termalnim vodama Sokobanje, objavljen u Glasniku Akademije nauka, 1934, svrstao je Sokobanju u red retkih banja u Evropi.

Kneževo kupatilo, koje dominira na poèetku velikog parka, dobija još dva važna zdanja u susedstvu. Pored prve Graðanske škole, izgraðena je pravoslavna crkva, posveæena Hristovom Preobraženju, koju je uz pomoæ iz Rusije, izgradio i obnovio 1889, Mitropolit Mihailo (1826-1898), veliki srpski dobrotvor i prosvetitelj. Rodom iz ovog kraja, Mitropolit Mihailo završi nauke u Kijevu, postade profesor na Bogosloviji, potom studenièki arhimandrit, èlan Srpskog uèenog društva, a kasnije bude biran za mitropolita srpskog. Zalaganjem Mitropolita Mihaila, srpska crkva je 1879. godine dobila svoju samostalnost. Široko obrazovanje, plodonosan rad na socijalnom i književnom polju, blagoslovenost u dobroèinstvu, uèinili su da Meðunarodni odbor Crvenog krsta, izabere Mitropolita Mihaila za svog poèasnog èlana, u Brislu 1871. Mitropolit Mihailo je podržao osnivanje Srpskog društva Crvenog krsta i postao njegov prvi predsednik (1876. do 1883.)

Sokobanjèani su, u istorijskom hodu, osetili duh vremena koja dolaze, pa tako 1895. godine, osnovaše Udruženje za ulepšavanje Banje. Idejni pokretaè, mitropolit Mihailo, imao je podršku Mite Dimitrija Hadži-Pavloviæa, Todora Didiæa, Ðorða Pavloviæa, Joce S. Miliæeviæa, dr Pere Dojiæa, sreskog lekara i drugih viðenih Sokobanjèana. U njihovoj pionirskoj misiji pre više od jednog veka, mogu se prepoznati poèeci ekološke zaštite na našim prostorima.


Porodica Hadži-Pavloviæ iz Sokobanje - Od Pavla Hadžije do Hadži-Pavloviæa

U tradiconalno nasleðe Sokobanje upisala se još jedna retkost, manje poznata, ali dragocena vrednost u istoriji srpskih porodica starog porodiènog stabla. Rodoslovi i dugo pamæenje porodiènog stabla su odlike po kojima su prepoznatljivi Japanci, Škoti i skandinavski narodi. U našoj tradiciji obièno se pamte deda, pradeda, retko èukundeda. Nasuprot tome saèuvan je rodoslov o Hadži- Pavloviæima iz Sokobanje, koji poèinje 1770. godine. Porodica vodi poreklo iz sela Mužinca u podnožju Rtnja. Upamæeni su Jovan Jovanoviæ (1770-1832) i Stana (1773-1818), koji izrodiše Iliju, Persu, Nicu, Staniju, Petkanu i Pavla. Odlaskom Pavla Jovanoviæa na hadžiluk 1857, porodica stièe prezime Hadži-Pavloviæ.

Prve kuæe Hadži-Pavloviæa, koje su sagraðene u jezgru Sokobanje, krajem 19 veka, mogle bi se s punim pravom svrstati u tridesetak najlepših i najraskošnijih u varoši. Danas su neke od njih pod zaštitom države kao zdanja koja, uprkos burnim vremenima, odolevaju i traju preko sto godina. Hadži-Pavloviæi su imali veliko imanje: voænjake, vinograde, livade i pašnjake po Ozrenu, vodenice, trgovine, koèije, konje. Po nekim prièama, beše potrebno nekoliko dana jahanja da se obiðe ceo posed. Uzgajali su svinje, koje su svake godine izvozili u Budimpeštu, tri do èetitiri puta godišnje. Svaka isporuka brojala bi dve do tri hiljade brava.

Ova velika, ugledna i mnogobrojna porodica, pored predaka zemljoposednika i trgovaca, dala je i lep broj znamenitih ljudi: lekara, inženjera, profesora, advokata, oficira, koji su se školovali na univerzitetima u Beèu, Berlinu, Parizu, Bostonu. Skoro dva i po veka istrajali su u oèuvanju porodiène tradicije, svog prezimena, porodiènog ponosa, slave Lazareve subote, potomaka rasutih po Srbiji, Crnoj Gori, i po svetu. Uprkos seobama, ostali su verni svojoj rodnoj varoši, kojoj se èesto vraæaju da se okupe i vide. Na poseban naèin obeležili su sokobanjsku tradiciju, ali i uspeli da se upišu u srpsko kulturno i istorijsko nasleðe.

Familija Hadži-Pavloviæ bila je u srodstvu sa Milojem Jovanoviæem, potonjim mitropolitom Mihailom (1826-1898), koji je bio veliki srpski dobrotvor i prosvetitelj. Mitropolit Mihailo poèiva pored ostalih srpskih velikana u Sabornoj crkvi u Beogradu, ali mu je podignut spomenik i ispred crkve Sv. Preobraženja u Sokobanji. Porodica Ljube Didiæa, jednog od voða Timoèke bune, orodila se sa Hadži-Pavloviæima. Mitropolit Mihailo i Ljuba Didiæ bili su i ostali ponos sokobanjskog kraja, pa tako dve ulice u Sokobanji danas nose njihova imena.

Anka, kæi Nice brata Pavla-hadžije
, udata za Mijajla Gavriloviæa, rodi kæer Leposavu i sina Mihaila. Deca su rano ostala bez oca, pa se majka Anka brinula o njima. Mihailo Gavriloviæ (Aleksinac, 1868- London, 1924), završio je gimnaziju 1887. godine u Nišu, a diplomirao istoriju na Velikoj školi u Beogradu. Odbranio je doktorat istorijskih nauka na Soroni 1899. Poznat je naš istorièar, autor brojnih spisa, od kojih je najznaèajnija Biografija Kneza Miloša Obrenoviæa, èija su tri toma objavljena, dok je èetvrti, još u rukopisu, izgubljen prilikom povlaèenja preko Albanije. Gavriloviæ je svoju plodnu karijeru poèeo kao profesor istorije u Uèiteljskoj školi u Nišu, a potom postao jedan od osnivaèa i prvi upravnik (1900-1910) Arhiva Srbije. U vreme Prvog svetskog rata, kada je srpska vlada bila u izgnanstvu na Krfu, bio je u Ministarstvu spoljnih poslova, a posle rata diplomata na Cetinju, u Rimu, Petrogradu, Londonu. Mihailo Gavriloviæ se oženio Stojankom i sa njom imao sina Batu i æerku Ankicu. Fond Mihaila Gavriloviæa èuva se u SANU u Beogradu, a njegov portret na platnu ovekoveèio je Uroš Prediæ. Slobodan Jovanoviæ, pišuæi hommage Mihailu Gavriloviæu u Srpskom književnom glasniku (1924) opisao ga je kao “èoveka vrlo povuèene prirode, ali toplih oseæanja za prijatelje”. A meðu brojnim njegovim prijateljima, pored Slobodana Jovanoviæa bili su: Aleksandar Bijeliæ, Tihomir Ðorðeviæ, Stanoje Stanojeviæ, izdavaè S. B. Cvijanoviæ, i mlaði Pavle i Branko Popoviæ.

Anka se kasnije preudala za Živka Stojanoviæa, trgovca iz Zajeèara, s kojim je dobila sina Dragomira Stojanoviæa. Dragomir je rastao pored znatno starijeg polubrata Mihaila Gavriloviæa.

Dragomir Stojanoviæ (Knjaževac, 1878 - Beograd, 1943) pitomac Vojne akademije, pohaðao je vojne škole u Belforu, na Verdenu, bio na stažu u Versaju, uèestvovao u Balkanskim oslobodilaèkim ratovima i Prvom svetskom ratu, predavao “Taktiku artiljerije” u Artiljerijskoj školi gaðanja u Solunu, posle rata bio v.d. naèelnik Artiljerijskog Štaba Vrhovne komande, od 1929. godine prvi aðutant kralja, od 1931-1934. Ministar Vojske i mornarice. Nosilac brojnih odlikovanja, unapreðen je u èin armijskog generala. Dragomir Stojanoviæ ženio se (1903) Katarinom Rašiæ, æerkom generala Mihaila Rašiæa i Leposave, sa kojom je dobio sina Ljubomira, æerke Anku i Leposavu. (Mile Bjelajac, Generali i admirali Kraljevine Jugoslavije 1918-1941.)

Blagoje Hadži-Pavloviæ (1838-1918), sin Hadži-Pavla i Hadžike Velike, oženio se Milicom (1842-1923), sestrom hajduk-Veljka Petroviæa. Blagoje i Milica su imali devetoro dece, pet sinova i èetiri æerke: Jovana, Konstantina, Božidara, Pavla, Stamenka, Anku, Lenku, Ljubicu i Stanu.

Njihovo osmo dete bio je sin Pavle, koji je sa ostalom decom uèio prve razrede u Sokobanji u jednoj od najstarijih škola u Srbiji. Osnivanje prvih srpskih škola podržao je mitropolit Mihailo, a izgradnjom sokobanjske škole, 1894, ostavio je zadužbinu svom rodnom mestu, koja još traje. Pavle Hadži-Pavloviæ (1880-1952) je suosnivaè Srpsko-amerikanske banke, i njen prvi guverner u Beogradu. Zajedno sa Mihailom Pupinom osnivao dobrovoljne fondove za pomoæ srpskom narodu u Srbiji i u izgnanstvu, u vreme Prvog svetskog rata. Srbi, koji su živeli u Americi i Kanadi, organizovali su se, 1909 godine, u Savez Sjedinjenih Srba “Sloga”, sa sedištem u Njujorku, koji je kao najveæa srpska organizacija u Americi okupljao više od 11000 ljudi srpskog porekla. Mihailo Pupin je izabran za predsednika “Sloge”, na predlog Pavla Hadži-Pavloviæa, dok je Pavle postao potpredsednik. U samom vrhu “Sloge”, od 1909. do 1926, Pavle Hadži-Pavloviæ je ukljuèen u organizaciju za prikupljanje materijalne i medicinske pomoæi za srpsku vojsku i izbeglice, i za dolazak dobrovoljaca boraca iz Amerike u Srbiju, tokom Prvog svetskog rata. Zajedno sa Mihailom Pupinom, Mabel Grujiæ, Slavkom Grujiæem, Jelenom Lozaniæ, Džonom Frontigamom, Ljubomirom Mihailoviæem zaslužan je za afirmisanje jugoslovenskog i srpskog pitanja pred amerièkom javnošæu. (Lozaniæ-Frotingham, Jelena, Dobrotvorna misija za Srbiju u I svetskom ratu, Pisma iz Amerike i Kanade, 1915-1920. godine, Beograd, 1970.)

Kao Pupinov dugogodišnji prijatelj, Pavle Hadži-Pavloviæ bio mu je od velike pomoæi u sastavljanju testamenata (Pupin je ostavio tri testamenta), u osnivanju drugih legata i fondova. Pavle Hadži-Pavloviæ, veoma cenjena liènost meðu srpskim iseljenicima, biran je za glavnog sekretara Srpskog pevaèkog društva “Gusle” iz Pitsburga. U susretima sa Nikolom Teslom izražavao je svoje veliko divljenje i podršku našem velikom nauèniku. Kako je Mihailo Pupin bio poèasni konzul Srbije u Americi, od 1912. godine, Pavle Hadži-Pavloviæ postaje njegov sekretar. Zajedno sa Pupinom organizovao je Kolo srpskih sestara u Americi, koje je prikupljalo pomoæ za Srpski Crveni krst. (Ilija Petroviæ, Vernici otadžbine, Srpski dobrovoljci iz prekomorskih zemalja, 1912-1918.)

Najstariji sin Blagoja i Milice, Jovan Hadži-Pavloviæ oženio se Milevom Miladinoviæ (1867-1962), iz porodice èuvenog trgovca Cvetka Miladinoviæa, èiji je brat Andra Miladinoviæ bio vlasnik Zajeèarske pivare, osnovane 1895. godine. Mileva Hadži-Pavloviæ, lepa i stamena trgovaèka kæi, izrodi Jovanu desetoro dece, pet sinova i pet æeri: Iliju, Vitomira, Dimitrija, Radomira, Blagoja, Rosu, Milicu, Sofiju, Bosiljku i Desanku. Roditelji ih poslaše na školovanje po Srbiji, a Dimitrija, Blagoja i Radomira na univerzitete u inostranstvu.

Doživevši duboku starost od 95 godina, majka Mileva je bila svedok mnogih dogaðaja. U traganju za sudbinama srpskih mladiæa, u knjizi “Srpske izbeglice u Prvom svetskom ratu, 1914-1921”, Dušice Bojiæ, našli smo imena Blagoja Pavloviæa, sina Jovana Pavloviæa, trgovca iz Sokobanje, Mladena Pavloviæa i Predraga Pavloviæa, sinova Božidara Pavloviæa, trgovca iz Sokobanje. Oni su se sa oèevima, srpskom vojskom i narodom povukli preko Crne Gore i Albanije, pa su prebaèeni za Francusku, i tamo produžili školovanje u Fontenblou i Monpeljeu.

Porodièni ponos bili su sinovi, koji su se školovali na evropskim univerzitetima. Blagoje Hadži-Pavloviæ (1902-1993) završio je ekonomiju i kameralne nauke u Beèu i Berlinu, govorio je nemaèki, francuski i engleski jezik, pa tako postao prevodilac. Dr Radomir Hadži-Pavloviæ (1904-1994), stekao je diplomu lekara za celokupno lekarstvo, na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Beèu, 1928. godine, specijalizirao kožno-veneriène bolesti 1936, na Univerzitetu u Parizu, kada je, po završenom stažu kod doktora Gužeroa, na Klinici za zarazne bolesti i sifilis Bolnice Sv. Luisa, imenovan za stranog asistenta. Po povratku u Srbiju, dr Radomir Hadži-Pavloviæ postaje asistent dr Ðurici , profesoru na predmetu Kožno-veneriène bolesti, na Medicinskom fakultetu u Beogradu. U Kraljevini Jugoslaviji, dr Hadži-Pavloviæ u èinu sanitetskog poruènika obavlja dužnosti lekara u: Vojnoj bolnici u Pirotu, Bitolju i Zajeèaru. U Drugom svetskom ratu je u zarobljeništvu, a po osloboðenju radi u sastavu sokobanjske bolnice, železnièke ambulante u Nišu, potom Železnièke bolnice u Beogradu. Poliglota, lekar širokog obrazovanja i iskustva, dr Radomir Hadži-Pavloviæ je autor brojnih struènih radova objavljenih u Srbiji i Francuskoj.

Braæa Blagoje Hadži-Pavloviæ i dr Radomir Hadži-Pavloviæ, preveli su èuvenu knjigu dr Gerharda Venzmera “Lekar za svaku porodicu”, koju je objavila Mladinska knjiga, 1972. Blagoje Hadži-Pavloviæ je, takoðe, autor porodiène hronike “Hadžijino blago”, za koju je Bogdan Popoviæ napisao predgovor. Ova “istorijska freska”, po Popoviæu, sadrži višeslojnu simboliku: “Ako je vertikalna osovina ovog romana simbolièna, takva da se može odnositi i na èoveka izvan datog vremena i prostora, njegovi horizontalni tokovi obiluju istorijskim, sociološkim, psihološkim i moralnim autorovim rezovima, koji otkrivaju strukturu i slojeve jednog društva i jednog naroda u fazama poèetnog razvoja”.

Blagoje Hadži-Pavloviæ
se oženio Desankom Radoviæ, æerkom dr Dušana Radoviæa (1881-1915), koji je kao kapetan II klase, komandant Prve poljske bolnice Moravske divizije II poziva, preminuo u Prièeviæu, 1915. godine, u vreme epidemije pegavog tifusa. Granu Blagoja i Desanke Hadži-Pavloviæ nastavili su kæi Bratislava, profesor i Andreja Hadži-Pavloviæ, viši savetnik fizièke hemije na beogradskom univerzitetu, sa sinom Dušanom, studentom ekologije, koji nosi ime svog slavnog pretka po majci.

Božidar Hadži-Pavloviæ (1869-1946), sin Blagoja i Milice Hadži-Pavloviæ, oženio se Ljubicom Braèinac (1872-1969), rodom iz Ražnja. Imali su petoro dece: Angelinu, Nataliju, Mladena, Predraga i Stanislavu. Hadži-Pavloviæi su svoje æerke vaspitavali “po evropski”, u duhu ženske emancipacije koja podstièe školovanje devojaka, kao i borbu za ravnopravnost sa muškarcima. Tako je Natalija Hadži-Pavloviæ (1896-1985) pohaðala Natoviæev zavod za devojke u Nišu, gde je uèila nemaèki i francuski jezik, imala je i èasove klavira, ali je bila poduèavana kako se vodi domaæinstvo. Udajom za Dragoljuba Nastiæa, pukovnika u vojnom graðevinarstvu, Natalija Hadži-Pavloviæ se seli za Æupriju.

Milica, æerka Stanislave Hadži-Pavloviæ, udajom za Kostu Mitroviæa, postaje snaha stare graðanske kragujevaèke porodice. Dr Kosta Mitroviæ je, posle dede dr Mitroviæa i oca dr Dimitrija Mitroviæa, postao treæi specijalista otorinolaringologije u familiji.

 Dr Mladen Hadži-Pavloviæ (1898-1978) je još jedan lekar u familiji Hadži-Pavloviæ. Kao gimnazijalac “Muške gimnazije kralja Milana I” u Nišu, povukao sa srpskom vojskom preko Albanije 1915. Prebaèen je u Francusku, gde je u Monpeljeju završio gimnaziju i studije medicine. Dr Mladen Hadži-Pavloviæ odbranio je doktorsku tezu “ Action du Traitement Mercuriel sur Ceratains Cirrhoses de Lainee“ na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Monpeljeu, 27. jula 1922. godine. Obavljenom specijalizacijom u Francuskoj 1923, dr Mladen Hadži-Pavloviæ je stekao diplomu za higijenu i sertifikat za sanitetsku službu na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Monpeljeu. Završio je (1929) osim toga specijalizaciju mikrobiologije, epidemiologije, serologije i imunologije na Fakultetu za higijenu i javno zdravlje Džons Hopkins univerziteta u Bostonu. Po povratku u domovinu, dr Hadži-Pavloviæ radi kao sreski lekar u Knjaževcu, Zajeèaru, potom je primljen za lekara specijalistu u Pasterov zavod u Nišu, kojim je rukovodio poznati dr Ðorðe Guelmino (1893-1975). Doktora Mladena je krasilo široko obrazovanje: govorio je francuski, nemaèki, engleski, a kasnije je uèio i ruski jezik. Èesto je svirao violinu sa bratom Predragom, koji ga je pratio na flauti. Dr Mladen Hadži-Pavloviæ se oženio Jelenom Hadži-Nešiæ, devojkom iz èuvene niške adžijske porodice, poznate po nadimku Žabota. Stablo Jelene i Mladena Hadži-Pavloviæa produžili su Božidar, inženjer tehnolog i Sofija, profesor engleskog jezika.

Kæi Lazara Hadži-Pavloviæa (1855-1915) i Kate, Vukosava Hadži-Pavloviæ udala se za dr Dragutina Petkoviæa (1873-1947), sanitetskog oficira, suosnivaèa Pasterovog zavoda u Nišu, lekara koji je imao važnu ulogu u reorganizaciji srpskog saniteta na Solunskom frontu, nosioca brojnih odlikovanja i osnivaèa prve privatne bolnice “Sanatorijum Petkoviæ” u Nišu. Petkoviæi su imali æerku Ivanku, sinove Ivana, Milana i Savu. Ivanka Petkoviæ (1905-1944), udata Jovanoviæ, završila je Muzièku akademiju u Beogradu, odsek klavira, kod profesora Nine Nisoèko. Ivan Petkoviæ (1902-1972) diplomirao je na Pravnom i Ekonomskom fakultetu, magistrirao prava. Radio je kao advokat u Varvarinu. Milan Petkoviæ (1906-1987) i Sava Petkoviæ (1910-1992) završili su medicinu i nastavili tradiciju oca dr Dragutina Petkoviæa. Dr Milan Petkoviæ je promovisan za doktora medicinskih nauka u Beèu, 1930. godine, dok je specijalizaciju interne medicine završio u Parizu, vratio se u Niš, gde je proveo svoj radni vek kao lekar, u Sanatorijumu “Petkoviæ”, kao šef Internog odeljenja Državne bolnice i viši predavaè na Medicinskom fakultetu. Dr Sava Petkoviæ je završio medicinu u Beogradu, specijalizovao hirurgiju, a potom izabran za redovnog profesora Medicinskog fakulteta u Beogradu postaje upravnik Urološke klinike, gde je ostao do penzionisanja. Kao lekar velikog ugleda, bio je redovan èlan Srpske akademije nauka i umetnosti, i èlan drugih stranih akademija. (Milena Milanoviæ, Poznati srpski lekari, Beograd, Toronto, 2005.)

Velièina jedne porodice nije ispisana samo fakultetskim diplomama, uspešnim karijerama ili materijalnim bogastvom. Hadži-Pavloviæi su bili odvažni vojnici i oficiri u srpskoj vojsci, uèestvovali su u srpsko-turskom ratu, vojevali na Èegru, bili uèesnici Balkanskih oslobodilaèkih ratova i Prvog svetskog rata, odlikovani i pohvaljeni. Ovom prilikom izdvojiæemo srebrnu medalju, kojom je odlikovan Blagoje Hadži-Pavloviæ, vodnik Knjaževaèko-Rudarskog eskadrona, za hrabrost u ratu za narodno osloboðenje i nezavisnost 1878. godine, uruèenu od Njegove Svetlosti Gospodara Knjaza srpskog Milana M. Obrenoviæa, na Vaskrs, u Nišu, 1878.

Poštovanje tradicije, preneto od predaka na potomke, vidljivo je u nasleðenim imenima: Anka, Pavle, Lazar, Božidar, Ankica, Leposava, Milica, Blagoje, Dimitrije. Saga o Hadži-Pavloviæima iz Sokobanje nije konaèna a ni potpuna, jer je na ovom malom prostoru nemoguæe pomenuti sve izdanke ovog velikog porodiènog stabla. Svima je zajednièko da svaki èlan ove familije ima stablo dubokog korena, koje se grana svakim novim životom.




Dobroèinstvo je tradicija u porodici Hadži-Pavloviæa

Pitamo se kako su tokom burne istorije prošlih vremena Hadži-Pavloviæi saèuvali svoje korene, karakter porodice, staro ognjište, u Adžijskom sokaku? Poštenje, rad, istrajnost, a iznad svega blagoslovenost i velikodušnost u srcu, behu im uvek vodilje. Kako su božjim blagoslovom Hadži-Pavloviæi od vajkada negovali dobroèinstvo i prenosili ga na svoje potomke, tako je ono krasilo mnoge èlanove ove velike porodice. Blagoslov ostavljan u amanet od oèeva je svetinja, koja se posebno neguje i nastavlja, raduje pri usponima, hrabri i èuva u padovima.

Dela dobroèinstva potražili smo prvo u Sokobanji, rodnoj varošici Hadži-Pavloviæa. Posetili smo crkvu Sv. Preobraženja Gospodnjeg, a seæanje na velike ktitore i dobrotvore su nas uverila da dobroèinstvo nikad ne zastareva. Mermerna ploèa ktitora, velikih dobrotvora, èuva uspomenu na Mitropolita Mihaila, na porodicu Hadži-Pavloviæ: Hadži-Pavla, preminulog 1880, Lazara S. Hadži-Pavloviæa, preminulog 1915, Milicu B. Hadži-Pavloviæ, preminulu 1923, Jovana B. Hadži-Pavloviæa, preminulog 1931, Milevu J. Hadži-Pavloviæ, preminulu 1962, Desanku J. Hadži-Pavloviæ, preminulu 1980. U velike ktitore sokobanjske crkve upisao se i Blagoje Hadži-Pavloviæ sa sinovima i poklonivši pevnicu crkvi u svom rodnom mestu.

Dr Radomir, sin Jovana i Mileve Hadži-Pavloviæ je sokobanjskoj crkvi, pored drugih poklona, darivao i kopije ikona: Svetog Jovana Krstitelja, Tri anðela-detalj iz scene uspenja Bogorodice, Belog anðela, Svetog Savu, Devojke pratilje- detalja iz scene Vavedenja, Celivanje krsta. Tako su dela velikih srpskih živopisaca iz Graèanice, Sopoæana, Mileševe, Studenice, zaslugom darodavca dr Radomira Hadži-Pavloviæa i ikonopisca Zdenke Živkoviæ, doprinele lepoti i duhovnosti ovog pravoslavnog hrama. Hadži-Pavloviæi, sa svih strana, sakupili su se 1990. godine u Sokobanji, i održali pomen potomcima u èast dva veka porodiène upamæene porodiène istorije. Najstariji èlanovi porodice, Blagoje i Radomir Hadži-Pavloviæ, uvelièali su porodièni skup svojim prisustvom. Pomen je držao Petar Milinkoviæ, dugogodišnji sokobanjski protojerej, poreklom iz Brankovine kod Valjeva.

Andreja, sin Blagoja Hadži-Pavloviæa, podario je deo starog porodiènog nameštaja za opremanje Narodnog muzeja u Zajeèaru. Tako portreti Hadži-Pavloviæa i nameštaj ove stare graðanske porodice danas krase Ali-begov konak.

Pavle Hadži-Pavloviæ je odlaskom sa starog ognjišta poneo porodièni blagoslov na svim svojim stazama, od Sokobanje do Beograda, od Balkana do obala Atlantskog i Tihog okeana. Kao prvi guverner Srpsko-amerikanske banke u Beogradu, potom blizak saradnik Mihaila Pupina u Americi, Pavle Hadži-Pavloviæ je uèestvovao u osnivanju i prikupljanju materijalnih sredstava, opreme i medicinske pomoæi za srpski narod u Srbiji i izbeglištvu, tokom Prvog svetskog rata. Poznat je doprinos Pavla Hadži-Pavloviæa u osnivanju “Srpskog poljoprivrednog potpornog komiteta” koji je poèeo da deluje u Njujorku, februara 1915. Širenjem svoje delatnosti, promenio je naziv u “Srpski potporni komitet”. (Ubavka Ostojiæ Fejiæ, SAD I Srbija, 1914-1918, Institut za savremenu istoriju, Beograd, 1994.) Po osloboðenju, njegova uloga nije prestala, jer je formiranjem brojnih legata i stipendija napravio most Srbije sa svetom. Poznato je da je podržao osnivanje fonda i stipendija dr Rozali Morton, pomogao misiju Srpskog Crvenog krsta, koju je predstavljala Jelena Lozaniæ-Frontingam, brinuo o poslovanju fonda Crnogorca Vasa Ðukoviæa i njegovim legatima u Kotoru i Risnu.

Dobroèinstvo koje su negovali Hadži-Pavloviæi delile su i podržale njihove majke, supruge, snahe i æerke. Osoboðenje Srbije od vekovnog osmanlijskog ropstva donelo je osloboðenje u svakom pogledu. Poznato je da je Hadžika Velika (1779-1848) pratila svog supruga Hadži-Pavla (1800-1880) na hodoèašæu u Svetu zemlju, 1875. godine. Iste godine u Beogradu je osnovano Beogradsko žensko društvo, kojim je uspešno rukovodila Katarina Milovuk, a podrškom žena Srbije prenela svoju misiju širom zemlje. Katarina Milovuk (1844-1909) je takoðe bila na èelu Više ženske škole èitavih 30 godina. Osnovala prve uèiteljske i ženske zanatske škole. (Klajiæ-Simiæ, Ikonija, Katarina Milovuk, njen život I rad, Beograd, 1936.)

Beogradsko žensko društvo sa svojim pododborima, osnovano u Kneževini Srbiji, produžilo je postojanje u Kraljevini SHS. Jedan od brojnih pododbora Ženskog društva bio je u Aleksincu i Sokobanji, gde je pomagao u obrazovanju devojèica i devojaka, doprinoseæi sveukupnoj emancipaciji ženskog sveta. Ovo najstarije Žensko društvo u nas, pod pokroviteljstvom kraljice Natalije Obrenoviæ, kasnije kraljice Marije Karaðorðeviæ, okupljalo je veliki broj gospoða i gospoðica iz uglednih porodica širom Srbije.

Roksanda Rosa Hadži-Pavloviæ (1880-1943), udata za Dimitrija Hadži-Pavloviæa (1865-1930), postala je èlanica 1907, potom predsednica podružnice Beogradskog ženskog društva u Sokobanji. Roksanda je radila za dobrobit društva trideset godina, i ostala mu verna do kraja svog života. Uspešan rad ovog Društva u Sokobanji delom je zasluga i Ljubice Hadži-Pavloviæ, supruge Božidara Hadži-Pavloviæa, poznatog sokobanjskog trgovca. Ljubica, posveæena ciljevima dobroèinstva, provela je preko 30 godina na dužnosti blagajnika Podružnice. Roksanda Hadži-Pavloviæ i Ljubica Hadži-Pavloviæ su, zbog posebnih svojih zasluga, uvrštene u poèasne èlanice Beogradskog ženskog društva, 1936. godine. Na sveèanom skupu u Beogradu, Stanka S. Lozaniæ, tadašnja predsednica Društva, prva im je èestitala. Ovaj redak jubilej proslavljen je i u Sokobanji, dana 6. maja, 1936. godine, u sali hotela “Sokograd”. Sveèanost, posveæena Ljubici Hadži-Pavloviæ, okupila je veliki broj poklonika, koji su se zahvalili Ljubici i odali joj priznanje na uspehu u dugogodišnjem radu. Sveèanost je krunisana sviranjem sokolske muzike, a prvo kolo povela je slavljenica gospoða Ljubica Hadži-Pavloviæ. (“Domaæica”, èasopis Beogradskog ženskog društva Beograd, 1937.)

Otuda nije neobièno što je Ljubica Hadži-Pavloviæ izabrana za predsednicu Kola srpskih sestara u Sokobanji, od poèetka osnivanja. Ona je svoju dužnost, ili bolje reèeno svoju misiju, obavljala s posebnim ponosom i dostojanstvom. Bila je osoba širokih vidika, smernog držanja, draga i omiljena u narodu. Kako je uvek bila spremna da pomogne, pomiluje i podari, Sokobanjci su je prozvali „Majkica“. Ljubica nije bila „Majkica“ samo svojoj deci, Angelini, Nataliji, Mladenu, Predragu i Stanislavi, veæ i svoj deci Sokobanje. Živela je 96 godina i doživela da uživa u raðanju i odrastanju praunuke Miomire, kao i potomaka mnogih porodica, kojima je bila duhovna majka.

Jedna od najveæih zasluga Ljubice Hadži-Pavloviæ i èlanica Kola srpskih sestara bila je pomoæ siromašnoj deci u osnovnim školama, podrška i materijalna pomoæ Ženskoj zanatskoj školi u Sokobanji, pomoæ brojnim izbeglicama, pružena ruka postradalim porodicama u ratu i prihvatanje nezbrinute dece. Kolo srpskih sestara je na Petrovdan, 1927. godine, organizovalo lutriju kako bi prikupilo sredstva za pomoæ Odbora za podizanje sokobanjske bolnice. (Izveštaji Kola srpskih sestara za 1927, Beograd, 1928.) Pomažuæi škole i obrazovanje, Udruženje porodica poginulih i umrlih oficira, Društvo Crvenog krsta, Narodni ženski savez, Odbor društva Knjeginje Ljubice, gospoða Hadži- Pavloviæ nije pokazala samo svoj stav, veæ naklonost i podršku porodice Hadži-Pavloviæa i cele varoši.

Kolo srpskih sestara u Sokobanji, na èelu sa Ljubicom Hadži-Pavloviæ, organizovalo je brojne zabave, matinea i balove u dobrotvorne svrhe, koji su se dugogodišnjim trajanjem uvrstili u tradicionalna kulturna zbivanja. Na ovim umetnièkim veèerima negovana je muzika, deklamovanje pesama, a ponekad je prikazan i pokoji pozorišni komad. Godine 1931, sokobanjsko Kolo srpskih sestara “ima dve poèasne èlanice, g-ðu Aleksandru Miliæ i Ljubicu Hadži-Pavloviæ, pet poèasnih èlanova, dva èlana pomažuæa, 21 dobrotvora, 28 utemeljivaèa i redovnih èlanica 34” (Vardar, Beograd, 1932.) Na predlog gospoðe Ljubice Hadži-Pavloviæ, godine 1933, osnovan je Odbor devojaka, koji se brinuo o školovanju i udaji siromašnih devojaka i onih bez roditelja.



Za velike svoje zasluge, gospoða Ljubica Hadži-Pavloviæ je odlikovana Ordenom Sv. Save V stepena, a proglašena je i za doživotnu poèasnu èlanicu Kola srpskih sestara. Ljubica Hadži-Pavloviæ je svake godine prisustvovala Skupštini Kola srpskih sestara u Beogradu. Svojim širenjem dobroèinstva pružala je veliki podršku gospoðici Mirki Grujiæ, predsednici Kola srpskih sestara Kraljevine Jugoslavije, koje je u to vreme beležilo zlatan period svog postojanja i rada.

Veliku pomoæ u svojoj misiji imala je Ljubica od cele familije, posebno od Mileve, njene jetrve i supruge Jovana Hadži-Pavloviæa. Ljubica i Mileva æe provesti život zajedno, ne kao dve jetrve veæ kao dve sestre, decenijama noseæi breme svojih porodica i porodica mnogih Sokobanjèana. U Prvom svetskom ratu, kada su njihovi muževi, deveri, braæa kao i oèevi mnogih srpskih žena, preživljavali golgotu Albanije i izgnanstva, one su u okupiranoj zemlji ostale sa velikim brojem dece da èuvaju stare i iznemogle, i da se brinu o imanju. Ove hrabre žene nastavile su da tajno slave porodiènu slavu, Lazarevu subotu, daju zadušnice, poseæuju grobove dedova i pradedova.

Ljubica i Mileva su, za Malu Gospojinu, slavu Kola srpskih sestara, uvek darovale porodice postradale u ratu, a posebno siromašnu decu i decu bez roditelja. Dve jetrve po rodbinskim odnosima, dve sestre po duhovnosti, zajedno sa ostalim sestrama iz Kola srpskih sestara okupljale su žene i decu za Malu Gospojinu, Materice, Božiæ, Uskrs, i tako širile misiju dobre volje meðu ljudima. Èlanice Kola srpskih sestara su darovale decu povodom otvaranja Sanatorijuma za oporavak dece na Ozrenu, pomogle podizanje Doma za uboge starce i starice, u Sokobanji. Misiju dobroèinstva širile su na ženskim poselima, mobama ruènog rada, skupovima Crvenog krsta, druženjima sa èlanicama Beogradskog ženskog društva iz Aleksinca, kulturnim dogaðanjima Kola srpskih sestara u Nišu i Beogradu, drugim brojnim društvima dobroèinstva, mnogim plemenitim ljudima, domaæinima i gostima Banje. Kako su adžijske snahe i supruge bile plemenite i otmenog gospodskog držanja, bile su rado viðene na sveèanostima i slavama, a njihove kuæe i bašte su uvek bile otvorene da prime brojne goste i posetioce Banje. Sokobanja je, izmeðu dva rata, postala kultno mesto okupljanja viðenih ljudi, koji su odsedali u konaku Knjaza Miloša, uživajuæi u prirodnim lepotama Ozrena, Rtnja, Lepterije i Sokograda.

 Svakog proleæa Ljubica, Mileva, majke, snahe i kæeri Hadži-Pavloviæa sa drugim èlanicama Kola srpskih sestara pravile su tradicionalni „Ðurðevski cvetak“, a njegovom prodajom pomagale svoje štiæenike. Urbani život potiskuje lepe stare obièaje, pa nije na odmet da se prisetimo znaèenja „Ðurðevskog cvetka“. Naše bake i majke su brale cveæe na Ðurðevdan, pravile venèiæe od njih, potom ih stavljale u vodu da prenoæe, ispod nekog rodnog drveta ili ruže. Narodno verovanje kaže da “Ðurðevski cvetak” donosi lepotu i zdravlje devojkama, koje se umiju ovom vodom rano ujutru. Možda su ovi prastari narodni obièaju tako saèuvali od zaborava radost proleænog cvetanja i raðanja, simbola buðenja života u prirodi i ljudima.

Èest posetilac Sokobanje je bio i Branislav Nušiæ, srpski pisac i komediograf, èovek velikog srca. Nušiæ nije samo pomogao osnivanje Kola srpskih sestara, veæ mu je i kumovanjem, podario ime koje još uvek traje, a vije se ne samo u Srbiji veæ svuda gde ima srpskih duša. Nušiæeva èuvena izreka “Sokobanja, Sokograd, doðeš star, odeš mlad”, nastala u varoši ispod Ozrena, još se izgovara. Obilje najlepših boja i prirodnih mirisa, pomešanih sa gasom radonom obogaæuju jedinstvenu ružu vetrova, što doprinosi da je Sokobanja nadaleko poznata kao vazdušna banja. Bogata flora livada na Ozrenu, Rtnju, Bukoviku, Devici i Slemenu daruju svakog proleæa preko 82 odsto lekovitih biljaka, odakle dolazi èuven Rtanjski èaj. Možda se tu mogu tražiti koreni manifestacije “Sveti Jovan Biljober”, sajam lekovitog bilja, koji se u Sokobanji održava svake godine jula meseca.

Sokobanja je tako svojim bogatstvima u ljudima i dogaðanjima prerasla u tradicionalno mesto okupljanja srpske intelektualne elite: tu su se raðale ideje i dela poznatih srpskih pisaca, pesnika, umetnika, nauènika i diplomata. U Sokobanjski spomenar pored knjaza, kralja i njihovih svita, upisali su se: Feliks Kanic, Milan Ð. Miliæeviæ, dr Emerih Lindermajer, dr Ðorðe Novakoviæ, dr Laza Lazareviæ, Pavle Popoviæ, Branko Popoviæ, Mihailo Gavriloviæ, Tihomir Ðorðeviæ, Stanoje Stanojeviæ, Slobodan Jovanoviæ, Aleksandar Beliæ, Branislav Nušiæ, Stevan Sremac, Isidora Sekuliæ, Ivo Andriæ, Meša Selimoviæ i još hiljade znanih i neznanih gostiju, koji sa sobom poneše najlepše razglednice i slike bogatog sokobanjskog kolorita i toplog gostoprimstva. Koliko je porodica Hadži-Pavloviæ iz Sokobanje doprinela ovom bogatom nasleðu presudilo je vreme.

Slavica Popoviæ-Filipoviæ (Niški vesnik, br 61. novembar 2009.)
Komentari (0)Add Comment

Napišite komentar
smanji | povećaj

busy
 

Reklame


Milevkini Dvori Mužinac
Apartmani Relax
Apartmani Erdeljanov
Apartmani Markovic
Vila Èair
Apartmani Bajiæ
Apartman Stanojevic, Sokobanja
Kaskade & Panonija - pansion i apartmani
Apartman Džeri

Virtuelni vodiè

Virtuelni vodiè kroz Sokobanju

Èitalac reporter

Citalac - reporter

Prijavljivanje







Zaboravili ste lozinku?
Nemate nalog? Napravite nalog

Kontakt

Info centar Soko Banja 018-833-988 info@soko-banja.org

Smeštaj

Prethodne i ove godine privatni smestaj sokobanja 2017 je postao popularan zbog vaucer Sokobanja sobe moguænost. Mnogi stanodavci ponudili su ovu moguænost gostima. Cene smestaja u sokobanji 2017 iste su kao i lane. Izdavanje stanova u Sokobanji kao i izdavanje sobe Sokobanja kao i sobe sa kupatilom u Sokobanji sada se nude preko vauèera. Soko banja smestaj sada se nudi na nekoliko naèina u nekoliko kategorija: