Skip to content

Sokograd – utvrðenje ni na nebu ni zemlji
Niko ne zna taèno kada je ovaj drevni grad na uspravnoj steni iznad reke Moravice nastao. Samo se pretpostavlja da je sagraðen u vreme vladavine Rimskog cara Justinijana u periodu izmeðu I i VI veka n.e. i da je služio za odbranu od Avara i Slovena. Pominje se i u vreme Stefana Nemanje oko proterivanja Bogumila kada je prvi put razaran. Obnovljen je ostao u sastavu srednjevekovne Srbije. Prvi trag o njemu potièe iz 1413. godine, iz vremena kad je posle kosovskog boja despot Stefan Lazareviæ pokušavao da  oružjem, potkupljivanjem i svakojakim pregovaraèkim veštinama s nimalo naivnim Turcima – Srbiji produži život. Ovaj drevni grad pao je u ruke Turaka 1459. godine, kada ga je Bajazitov sin Musa Kesadžija sa svojim nedelnicima razorio i kad je i Srbija prestala da postoji kao država. Onda su u njemu svoje oružje oštrili i koristili Austrijanci, i to prilièno dugo: od 1690. do 1737. godine. Njegove utvrde upoznao je, 1808. godine, i nadaleko poznati Hajduk Veljko Petroviæ..

Izvesno je da je Sokograd, kao srednjovekovna graðevina, podignut na ostacima nekih prethodnih temelja. Zna se da je to bio grad neobièno jakih zidova, velikih razmera i nepravilne osnove na koju je uticao sam oblik stenovitog uzvišenja. Èinila su ga dva dela: donji, kome se lakše prilazilo i koji je služio da okolnom stanovništvu pruži zaštitu pred neprijateljem i gornji, koji je bio utoèište velmoža, najsigurniji zaklon pred nastupajuæom opasnošæu.

Kako arheolozi kažu, u Gornji grad ulazilo kroz veliki donžon ili kulu motrilju. Na drugom kraju, onom prema brdu, bio je izgraðen visoki zaštitni zid s otvorima za topove. Ispod njega, u donjem delu utvrðenja u tim vremenima bujao je život o èemu svedoèe i ostaci cisterne, zasvedene kamenom i uklesane u stenu. Sredinom stoleæa istraživaè naše starije prošlosti Aleksandar Deroko zabeležio je i da je video keramièke cevi za dovod kišnice... Cisterna se, dakle, vodom hranila od atmosferskih voda koje su tu kolektovane. Valjalo je spreman doèekati naoružanu napast.

Današnji Sokograd dostupan je samo najupornijim s’obzirom da se nalazi na velikoj visini u odnosu na basen reke  Moravice. Sokograd je narod zvao i Sokolac, Sokolnik, ali i Sokolica i saèuvao je nekoliko lepih legendi. Èini se da je najtužnija ona o Lepteriji, kako se danas zove park prirode u èijem se sklopu i sam Sokograd nalazi.

Po toj legendi, neimenovani zapovednik Sokograda imao je lepu kæi po imenu Lepterija u koju se zagledao Župan, sin gospodara obližnjeg Vrmaškog grada. Bila je to, svakako, velika ljubav, koju nisu odobravali njihovi roditelji zbog nekih spornih poseda. Od braka, tako, nije moglo ništa da bude. Onda se dvoje mladih dogovorili da Župan s družinom dojaše do zidina Sokograda, a da se Lepterija u meðuvremenu iskrade kroz tajni prolaz. S poèetka je ceo poduhvat nalikovao bajci, ali je devojèin otac ubrzo otkrio da Lepterije nema i poslao poteru za beguncima. Njegova srdžba bila je toliko velika da je vojnicima naredio da je pogube èim je stignu. Tako je i bilo. Lepterija je stradala od maèa oèevih vojnika, a ožalošæeni Župan je, u oèaju, skoèio u najdublji vir Moravice i utopio se. Mesto, proplanak, gde je stradala devojka i danas se naziva Lepterija a vir – Župan.

Druga legenda kaže da Turci ni posle duge opsade nisu uspeli da ga osvoje. Stamena i teško pristupaèna graðevina je uspešno odolevala pošto su na vreme dopremili dovoljno hrane i èak uspeli da dovedu vodu. Narodni pripovedaè dalje kaže da su napadaèi onda potražili pomoæ od jedne jurodive babe koja je svašta znala. Ona im, za pristojnu nadoknadu, otkrije da im valja da naðu konja ajdira i da mu devet dana ne daju vode, pa da ga tek tada prošetaju oko grada. Gde konj poène kopitom da kopa, tu da oni nastave jer su tu vodovodne cevi koje je onda lako preseæi.
Istovremeno, mada pripovedaè ne objašnjava ovu èudnu igru glavne junakinje svoje prièe, baba je zapovedniku grada poslala poruku šta mu se sprema i da je najbolje da konje naopaèke potkuju i kroz tajni prolaz napuste utvrðenje. Tako je i bilo. Sledeæeg jutra Turci su se uplašili kada su videli tragove kopita. Pomislili su da je opsaðenima krišom stiglo neko pojaèanje. Kad su posle dugog veæanja odluèili da ipak krenu u grad iza èijih zidina više nije dopirao žagor branilaca, iznenadila ih je pustoš...

Treæa legenda kaže da je nekada davno, silan velmoža, gospodar tvrdog Sokograda, jahao kotlinom. Odjednom, smraèilo se nebo nad Ozrenom, sevnu munja sa Oštre èuke, grunu grom i zadrhta zemlja sve do Šiljka na suvom Rtnju. Skoèi uplašen at. Jahaè pade s njega i izgubi svest. Kada se gospodar Sokograda osvesti, uèini mu se da su mu sve kosti polomljene. Nije mogao da stane na noge. Ležao je bespomoæno i èekao smrt. Onda je iznenada èuo glogot vode. Lagano se, stiskajuæi zube od bolova, pridigao nameran da na onaj svet ne ode žedan.
Kad je, kaže pripovest, popio prvi gutljaj s vrela koje mu je dotad bilo nepoznato, u glavi mu se namah razbistrilo. A kad je i ruku stavio u vodu, odmah joj se vratila snaga i on se, onako u gospodskom odelu, sruèi u kladenac, za tili èas ozdravi, pa se oran vrati u svoju utvrdu. Èim je stigao, naredio je da se iznad izvora smesta podigne nastrešica. Glas o lekovitoj vodi u kotlini izmeðu Ozrena i Rtnja više niko nije mogao da zaustavi, a onda mu se, mnogo desetleæa docnije, pridružio i dvostih Branislava Nušiæa i danas omiljena uzreèica meštana ali i njihovih mnogobrojnih gostiju: „Sokobanja, Sokograd - doðeš mator, odeš mlad!”

Naši srednjovekovni gradovi-utvrðenja, danas su nemi kameni svedoci nama još zagonetne prošlosti. Kako tvrdi Aleksandar Deroko, ugasili su se zbog toga što su ih osvojili Turci. Oni su neke stare gradove zadržali samo radi obezbeðenja saobraæaja i lakšeg upravljanja osvojenim podruèjima, dok su druge, ako ih veæ nisu porušili prilikom osvajanja, jednostavno napuštali. A onda su meštani poverovali da su našli pravi besplatan majdan za dobijanje kamena...

Po svoj prilici, i Sokograd je podelio sudbinu starih gradova koji u novom vremenu više nikom nisu bili potrebni osim, naravno, okolnom stanovništvu kao prikladan i priruèan materijal za kuæe i vodenice... Ipak, postoji nada da æe u skorije vreme Sokogradu iznad Sokobanje umnogome biti vraæen nekadašnji izgled. O tome svedoèi i nacrt sokobanjskog arhitekte Vukašina Miletiæa koji je pre nekoliko godina proglašen za najbolji s nadom da æe ubrzo biti i opredmeæen.

U meðuvremenu sokolovi su postali prava retkost i oko Sokograda i iznad Sokobanje. Jedino se još gnezde u prospektima lokalnih turistièkih organizacija, legendama, pesmama i toponimima starih naseobina. Možda im nedostaje ruka s odgovarajuæom rukavicom za nekad omiljen lov srednjovekovne vlastele ili su današnji golubovi druželjubiviji s obzirom da prilièno slobodno sleæu na ramena i meštana i gostiju.


Srodni linkovi:

Vest o povreðivanju devojèice iz Beograda koja je pala u duboku jamu-cisternu tokom posete u okviru rekreativne nastave možete proèitati ovde. Album u našoj fotogaleriji sa slikama Sokograda možete otvoriti ovde, a u programu Google Earth ga automatskim putem možete otvoriti preko ovog linka ovde. Kada vas raèunar upita šta želite da radite sa fajlom, odgovorite da želite da vam Google Earth otvori i pokaže lokaciju ovog starog grada - Sokograda.